Verbalna i neverbalna komunikacija

 
1. UVOD

Kada kažemo izražavanje ili komunikacija najčešće pomislimo na verbalno izražavanje naših misli i osećanja. Ali verbalna komunikacija je samo mali deo onoga što mi zapravo želimo da prenesemo. Nekome reči zaista jesu igračke i misli da njima može sve, ali da li je to sve zaista sve. Ako uzmemo u obzir rezultate psiholoških istraživaanja koji kažu da 7 % efekta poruke otpada na reči, oko 38% prenosimo koriščćenjem tona glasa, a 55% emocionalne poruke komuniciramo neverbalnim znakovima – govorom tela, izrazom lica i sl. ( dakle, 93% komunikacije je neverbalno! ) onda možemo da kažemo da je veština u verbalnom izražavanju samo šlag na torti u prenošenjeu poruke.

Neverovatno je šta sve možemo da saznamo samo posmatrajući ljudsko lice. Vrlo je teško sakriti ono što dolazi iz naših osećaja, raspoloženja, stavova…lice, kao najvidljiviji i najotkriveniji deo nas, „priča“ našu priču, čak iako bismo želeli da je prećutimo. Vrlo je važno znati pročitati na pravi način takav esej. Time ćemo značajno poboljšati komunikaciju sa drugim ljudima, a zamislite samo koliko bi konflikata i nesporazuma bilo izbegnuto da smo umeli da vidimo neki skriveni osmeh, tugu u očima, blago namršten nos ili jedva vidljive bore na čelu.
2. MEĐULjUDSKA KOMUNIKACIJA

Međuljudska ili interpersonalna komunikacija je komunikacija između najmanje dve osobe, iako se najčešće pod komunikacijom u ovom smislu podrazumeva kontakt licem u lice. Telefonski razgovor, takođe, pripada ovom tipu opštenja dve osobe. Međuljudska komunikacija ne mora se nužno ostvarivati samo imeđu dve osobe. Tako, na primer, i razgovor za porodičnim ručkom spada u ovu kategoriju.

Postoje lingvistički i nelingvistički komunikacioni sistemi i na osnovu njih međuljudsku komunikaciju možemo podeliti na verbalnu (usmenu i pismenu) i neverbalnu.
3. VERBALNO IZRAŽAVANjE

Verbalno izvražavanje je izvražavanje pomoću jezika. Jezik je najrazvijeniji simbolički sistem. Dve osnovne funkcije jezika po Glajtmanu su: signifikativna i komunikativna. Reči izazivaju tri psihološka procesa: referencija, asociranje, emotivna reakcija. Verbalna komunikacija je najefikasnije sredstvo socijalnog uticaja.

Jezik, kao osnovno obeležje verbalne komunikacije i neverbalna komunikacija razvili su se kako bi obavljali dve različite funkcije. Jezik informiše o idejama i događajima, dok je svrha neverbalne komunikacije da informiše o neposrednom društvenom saobraćaju, odnosno o ličnim doživljajima subjekata, koji su uslovljeni datom komunikativnom situacijom. Problematičnost ovog stava je osvedočena činjenicom da verbalna komunikacija zadovoljava više potreba uključenih u socijalnu interakciju. Izbor jezika u verbalnoj komunikaciji odražava i određuje vrstu društvenog saobraćaja i odnos među govornicima isto kai i neverbalni znaci.

Značenje govora određeno je kodom jednog jezika, njegovom sintaksom i gramatikom. Dijalekti prestavljaju vrste jezičkih kodova. Oni ukazuju na regionalne razlike u odnosu na standardnu varijantu nekog jezika. Mnogi ljudi u svom govoru koriste kombinaciju dijalekta i standardnog jezika. Akcenat je deo znakovnog sistema parajezika. Akcenat može ukazivati na stepen obrazovanja, poreklo, pripadnost određenoj socijalnoj grupi i tako dalje. U govornoj komunikaciji koriste se stilske figure, idiomi i kolokvijalizmi.

Govor je u direktnoj funkciji određene kulture i međuljudskog izvražavanja. To je brza, neposredna i fleksibilna forma komunikacije koja ne zavisi ni od kakvih tehnoloških pomagala. Boja glasa, jačina i ritam govora u manjoj su meri pod uticajem svesne kontrole, nego sam sadržaj govora. Otuda i sami glasovni kvaliteti pružaju potencijalno bogat izvor informacija o subjektovom ne samo emocionalnom stavu, već u izvesnoj meri i o pragmatičnoj dimenziji njegovog govora.