Verbalna komunikacija i razvoj govora u integrativnim pripremama usmerenih aktivnosti vaspitača

Uvod
Vaspitno-obrazovni rad, prema tradiciji podrazumeva sistem postupaka vaspitača kojima se utiče na svestrani razvoj učenika, što znači da se u prvi plan stavlja delatnost vaspitača od koje se očekuje da dovede do željenih rezultata samim tim što je primenjena na decu. Prema savremenijem pristupu, koji polazi od činjenice da se svako razvija i uči kroz sopstvenu aktivnost, centralno mesto je namenjeno aktivnostima dece, a delatnost vaspitača se procenjuje prvenstveno po tome koliko je u stanju da obezbedi uslove za njihovo neometeno odvijanje, usmeri ih i podstakne ka višim nivoima.
Dakle, u predškolskim ustanovama se koriste sve metodike koje razvijaju različite aspekte dečje ličnosti a mi ćemo se u ovom radu baviti evaluacijom pojedinih oblasti razvijanja, tačnije dečijim razvojem govora i komunikacije. Komunikacija je vrlo važan aspekt vaspitno-obrazovnog procesa a usmeren je na celokupan razvoj ličnosti predškolskog deteta. Komunikacija mora biti tako postavljena da privlači decu da sa lakoćom uče i učestvuju u aktivnostima.
Govor i jezik predstavlja jednu od najznačajnijih ljudskih osobina po kojoj se čovek od ostalih bića na Zemlji i razlikuje. Sam govor pomaže čoveku da izrazi svoje potrebe, osećanja i misli ali i prenese ih drugima bilo usmenim bilo pismenim putem. Govor, a posebno njegovo svojstvo da prenosi znanja tokom socijalne interakcije, obezbeđuje početnu strukturu za kognitivnu aktivnost dece. Značenje reči u dečjem govoru je daleko drugačije od značenja u govoru odraslih. Ono se zato približava vaspitno-obrazovnim radom sa decom, posebno u predškolskom uzrastu.
Prva govorna aktivnost deteta je proizvođenje glasova kojima komuniciraju sa odraslima. Značajan činilac u ranom učenju govora su roditelji, prvenstveno majka i ako je ona izvor prijatnosti i sigurnosti, njen govor dete imitira i podražava. Već posle prve izgovorene reči detetov rečnik počinje dosta progresivno da se razvija a posebno u predškolskom periodu. Ako dete živi u kulturnoj sredini i ako se o njegovom razvoju vodi briga, onda se njegov rečnik može povećavati i za oko hiljadu reči godišnje. (Naumović:1998, 19-20)
Socijalni kontekst daje snažnu podršku verbalnom i kognitivnom razvoju na predškolskom uzrastu. Partner u komunikaciji treba da obezbedi, kroz više različitih prilika, zajednički kontekst, ”značenjski dijalog” zavisan od deteta, koji ima svrhu podupiranja u interakciji i napredovanja deteta od posmatrača do ravnopravnog učesnika, koji može da inicira i usmerava komunikaciju. Podsticanje veštine komunikacije je proces koji obuhvata socijalne, lingvističke i kognitivne veštine zbog čega su vaspitači i najstručniji za obavljanje ovog zadatka. Zadatak vaspitača je da deci, kako kaže Vigotski, ”otvori svet umetnosti reči” ali i da posmatra dete kao aktivnog učesnika u interpersonalnoj komunikaciji a ne kao pasivnog primaoca inputa iz spoljašnje sredine. Dakle, vaspitač svoju ulogu u razvoju govora ostvaruje kao partner detetu u govornoj komunikaciji.
U ovom radu ćemo se koncentrisati na razvoj govora i mogući uspeh u verbalnoj komunikaciji na relaciji vaspitač – dete (deca) i dete – dete (deca) u predškolskom uzrastu na osnovu priprema u kojima se prožimaju aktivnosti iz različitih oblasti razvoja svestrane ličnosti deteta. U našoj državi se u svim vrtićima i predškolskim ustanovama vaspitno-obrazovni program za decu uzrasta od tri do sedam godina organizuje prema programskim modelima A i B koji se ravnopravno primenjuju i kombinuju u praksi, a pojedinci i ustavnove se za njih individualno opredeljuju U zavisnosti od izbora programskog modela vaspitač nastoji da ispuni zadatke koji proističu iz datog modela. U oblasti razvoja govora, zadaci koji proizilaze iz modela A su uopšteno koncipirani dok su po modelu B konkretizovani. U prvom slučaju dete, upoznajući sebe, druge individue i svet oko sebe, otkriva, izgrađuje i ovladava različitim načinima saopštavanja, izražavanja i komunikacije. U drugom slučaju kod dece se nastoji negovati glasovna kultura, razvijati signifikativne ali i komunikativne funkcije govora. Nastoji se da se deca upoznaju sa književnošću, da im se obogati rečnik i neguje gramatički ispravan govor ali i da se osposobe za dramske aktivnosti. Dakle, treba negovati i podsticati sposobnost jasnog izražavanja misli i osećanja ali i samu izražajnost govora: pravilnu melodiju, ritam, naglasak i adekvatna neverbalna postupanja. (Naumović, 1998:27-28)
Govorna komunikacija koja se odvija između vaspitača i dece u toku čitavog boravka u ustanovi, na svim aktivnostima i u svim situacijama, treba da bude primerena uzrastu i sa pravom merom upotrebe verbalnih i neverbalnih sredstava. Uspešnost same aktivnosti i vaspitno-obrazovnog procesa uslovljena je, između ostalog, kvalitetom komunikacije. S toga, govor kod deteta se ne razvija samo u okviru aktivnosti iz metodike razvoja govora već kroz sve aktivnosti koje se održavaju tokom njihovog boravka u vrtiću/predškolskoj ustanovi zbog čega motivacija za učešće dece u govornoj komunikaciji može (i mora) biti raznolika, zanimljiva, prijatna i primerena njihovom uzrastu.
Cilj ovog rada je ispitati postojanje oblika razvoja govora kroz analiziranje četrdeset integrativnih pisanih priprema iz oblasti razvijanja početnih matematičkih pojmova, fizičkog vaspitanja, muzičkog vaspitanja, upoznavanja okoline i likovne kulture. U svim tim aktivnostima je do neke mere zastupljena verbalna metoda jer se deca moraju uvesti u temu rada razgovorom, pričanjem a u toku aktivnosti se postavljaju razna pitanja, daju odgovori, uputstva i sugestije.
Napomena: Stanovišta analiziranih priprema data su u tabelama u prilogu. Svaka priprema je integrativna odnosno u njima se prožimaju više elemenata različitih oblasti razvijanja.