Vrste pravnih poslova

UVOD

U ovom radu ću govoriti o vrstama pravnih poslova, prikazati njihove podele i detaljno ih razjasniti. Sve podele ću izvršiti prema određenim kriterijumima koji su danas opšte prihvaćeni. Pored osnovne literature ću koristiti i članove pojedinih zakona.
Važno je napomenuti da pravni propisi koji se odnose na ovu temu nisu isti u svim zemljama.
Za početak je neophodno reći i nešto o samom pojmu građanskog prava. Građansko pravo u objektivnom smislu je grana privatnog prava koja kao skup pravnih pravila uređuje one imovinske odnose u koje ljudi ulaze povodom stvari, činidbe(predmet obaveze) ili imovine. Građansko pravo u subjektivnom smislu je skup ovlašćenja koja pravnim subjektima u građanskopravnim odnosima priznaju norme objektivnog građanskog prava. Naziv građansko pravo potiče iz rimskog prava od ius civile ( pravo kojim su se mogli služiti samo rimski građani, a ne i stranci). Osim naziva grđansko pravo ponekad se koristi i naziv civilno pravo. Ranije su se koristili nazivi privatno pravo i imovinsko pravo, međutim obuhvatali su preširok sadržaj.

POJAM PRAVNOG POSLA

Pojedini delovi građanskog prava imaju i svoja posebna načela, pa ipak, dva osnovna načela (pojma) na kojima, može se reći, počiva celokupno građansko pravo su autonomija volje sa jedne strane i savesnost i poštenje, sa druge strane. Autonomija volje omogućava pojedincu da na osnovu sopstvenih motiva i interesa usmerava svoje radnje kojima izaziva određene građanskopravne posledice. Obzirom da su motivi i interesi vezani za svako lice kao pojedinca, njihovo bezuslovno poštovanje dovelo bi do sukoba interesa i motiva sa drugim licima, što bi vodilo prava jačega tj. antiprava. To znači da autonomija volje može biti primenljiva u ljudskom društvu, ako je korigovana načelom savesnosti i poštenja. Svaki pojedinac uz sve poštovanje prema sopstvenim interesima i motivima, mora imati minimum poštovanja prema isto tako legitimnim interesima i motivima drugih.
Teorija o pravnim poslovima korene ima u Nemačkoj gde je i dobila mesto u zakonodavstvu. U nauci preovladava mišljenje da je pravni posao sredstvo samooblikovanja pravnih odnosa, koje se sastoji od izjava volje koje su usmerene na izazivanje neke pravne posledice, koje mogu da nastupe izjavom samo jedne volje mada je pravilo da pravne posledice nastaju saglasnom izjavom najmanje dve volje. U našem pravu taj odnos je na pravi način formulisan u Zakonu o obligacionim odnosima, i to kroz neophodnost poštovanja prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja.
Pravni posao jeste izjava jedne ili više volja, kojima pravni poredak priznaje pravno dejstvo koje se satoji u promeni subjektivnih građanskih prava.
Takođe se može se reći da je pojam pravnog posla izjava volje fizickog ili pravnog lica koja proizvodi pravno dejstvo (nastanak, prestanak, prenos ili izmena postojećih subjektivnih prava). Subjektivno građansko pravo je ovlašćenje koje objektivno pravo ( npr. Zakon ili neki drugi propis) priznaje pravnom subjektu ( pravnom ili fizičkom licu). Izjava volje mora da potiče od lica koje ima poslovnu sposobnost (nastaje punoletstvom a nekada i ranije), mora biti ozbiljna, slobodna ( da nije iznuđena), nekada mora biti data u određenoj formi ( pismeno) kada to zakon zahteva (npr ugovor o prometu nepokretnosti), i da su dejstva izjavljene volje u skladu sa ustavnim načelima i imperativnim normama( koje propisuju tačno određeno ponašanje). Izjava volje može biti izričita ili prećutna. Izričita volja se izražava rečima ili uobičajenim znacima ( klimanje glavom, podizanjem ruke ili npr rukovanjem u nekim poslovima). Prećutna izjava je ona koja je učinjena određenim ponašanjem ili držanjem ( konkludentne radnje), to su u stvari postupci čija neposredna svrha nije u tome da pokažu određenu volju, ali iz kojih se ipak može zaključiti da ta volja postoji. Primer za prećutnu izjavu je npr kada naslednik ne dođe na ostavinsku raspravu – u tom slučaju ostavinski sud će smatrati da se naslednik prihvatio svog dela.