Zakonska regulativa za aditivekod nas i u svetu

UVOD
Potreba čuvanja hrane kroz duži vremenski period nije samo potreba savremenog doba. Fizičko hemijski postupci sušenja, soljenja, salamurenja, dimljenja i dodavanja konzervanasa, poznate su kao veoma stare metode konzerviranja. U starom Egiptu, pre više od 1000 godina, riba pod nazivom „maluka“, podvrgnuta je postupku fermentacije u svrhu konzerviranja. Postoje zapisi iz vremena grčko-rimskog carstva, 300 god. pre Hrista, o proizvodnji konzerviranog sira načinom i postupcima koji odgovaraju današnjoj proizvodnji topljenih sireva.
Traženja načina konzerviranja mesa i drugih jela podstakli su i Napoleonovi ratovi, u svrhu stvaranja veće količine zaliha hrane koja bi mogla da stoji duže vreme, a po potrebi i da se transportuje na veće udaljenosti.
Sasvim novi pogledi za konzervisanje namirnica nastali su kada je Louis Pasteur (1822-1895) otkrio uzroke vrenja i kvarenje namirnica i koji je na osnovu naučnih eksperimenata uveo pasterizaciju kao uspešnu metodu konzerviranja namirnica, primenljivu i danas.
Upotrebom prirodnih boja ili aroma u svrhu održavanja osnovnih senzorskih svojstava beleže se prvi komercijalni koraci upotrebe aditiva.
Tako su poznati aromatični, hladni, slatki, osvežavajući napici različitih ukusa od ceđenog voća kao poželjni napici bogatih ljudi.
Proizvodi gustih kaša od žitarica, termičkim aktiviranjem skroba, preteče su današnjih industrija koje obuhvataju nekoliko vrsta različitih prehrambenih proizvoda, posebno pudinga.
Razvojem hemije, a naročito hemijskih sinteza, tehnika ekstrakcije i separacije, mnogi prirodni i sintetski spojevi dobijaju se u čistom obliku, a daljnjim primenjenim ispitivanjima određuje se njihova potencijalna tehnološka upotreba. Kako se pre par hiljada kodina upotreba aditiva vezala isključivo za konzerviranje, očuvanje viška hrane radi očuvanja vrste, razvojem prema savremenom dobu dodavanja aditiva namirnicama dobija drugačiji smisao.
Prve zapise o prehrambenim aditivima u današnjem smislu reči i njihovo zakonsko uređivanje spominje se početkom 20. veka u SAD-u, ali načela uređivanja uključujući i toksikološka ispitivanja postavila je Svetska zdravstvena organizacija šezdesetih godina prošlog veka (The Joint Expert Committee oh Food Additives and Contaminants – JECFA).
Ministarstvo poljoprivrede Srbije, u okviru pregovora Srbije za članstvo u Evropskoj uniji, bilo je primorano da promeni propise koji se odnose na bezbednost hrane. Danas, bezbednost hrane u Srbiji je na odgovarajućem nivou uz još neke potrebne promene u pozitivnoj listi aditiva. Generalno, može se reći da Srbija u ovom pogledu nimalo ne zaostaje za svetom.

1. POJAM I DEFINICIJA ADITIVA
Aditiv je svaka supstanca koja se, bez obzira na njenu hranljivu vrednost, ne koristi kao namirnica niti predstavlja karakterističan sastojak namirnice, ali se iz tehnoloških razloga dodaje namirnici u toku proizvodnje, prerade, pripreme, obrade, pakovanja, transporta ili čuvanja, i direktno ili indirektno preko svojih međuproizvoda postaje ili može da postane njen sastojak.

Slika 1
Neki aditivi potrebni su samo radi tehnološkog postupka, da bi se omogućile ili olakšale pojedine faze proizvodnje, drugi se koriste da bi se poboljšale karakteristike proizvoda kao što su trajnost ili organoleptičke osobine (osobine koje se opažaju čulima-izgled, boja, miris, ukus).
Postoje 22 kategorije, funkcionalne grupe aditiva (konzervansi, stabilizatori, boje, emulgatori, zaslađivači, zgušnjivači, antioksidansi i td) u zavisnosti od tehnološke funkcije koju imaju u namirnicama. Na pozitivnoj listi se nalazi 314 supstanci ili grupa supstanci, što znači 314 E brojeva.
Aditivi koji se koriste u EU imaju prefiks E ispred internacionalno ustanovljenog broja. Proizvođač mora da označi kategoriju i E broj ili naziv aditiva. Na primer: konzervans