Живопис у манастирима Српске рашке стилске групе
Висока технолошка школа струковних студија
Семинарски рад
Живопис у манастирима Српске рашке стилске
групе
Професор: Студенти:
Владан Мартиновић Ивана Преловић M-02-14
Јована Преловић M-02-13
- 2 -
Живопис у манастирима Српске рашке стилске групе
1.
РАШКИ СТИЛ
Рашки стил у српској архитектури обухвата временски период од последњих
деценија 12. до краја 13. века односно везан је за формирање и касније уједињење
Рашке државе Стефана Немање. Развијао се на подручју око слива реке Ибар и дуж
реке Рашке, а центар ове области био је град Рас, стара престоница окружена
моћним бедемима, са трговиштем у подножју, близу пута који је од Новог Пазара
водио ка Приморју.
Развој монументалног стила рашке школе условио је политички, привредни
и културни успон Немањине Србије. Сам стил је добио назив по реци Рашки,
представљајући зрели период српске уметности и јединствену синтезу утицаја
византијског и западног културног наслеђа. Као гранични примери за почетак
епохе се узимају Ђурђеви Ступови (око 1170.) односно Драгутинова црква светог
Ахилија у Ариљу (око 1296.), за крај епохе. Међутим, ова граница је само оквирна
пошто има сакралних објеката који временски припадају неком другом стилу али
су грађени у рашком, какве су на пример манастирске цркве у Дечанима и Бањској,
подигнуте у првој половини 14. века односно у време када доминира српско-
византијски стил.
Основна карактеристика рашког стила је једнобродна засведена грађевина
са једним кубетом (куполом). Са западне стране се обично налази припрата, док се
са јужне и северне налазе нижа одељења, певнички трансепти и параклиси. Иако
рашки стил не познаје тробродну базилику, споља његове грађевине изгледају тако
тј. реч је о посебној појави познатој као ''лажна тробродност,'' јер су придодати
певнички параклиси понекад покривени заједничким једносливим кровом.
Спољашња обрада црквених грађевина је извршена у романичком стилу, што
указује на директне везе са мајсторима из градова са источне обале Јадрана (Котор,
Дубровник итд.) која се налазила под контролом Немањића. Карактерише је фино
резана камена пластика која украшава портале, прозоре, фризове слепих аркада и
капителе стубова. Поред бујних орнаменталних лозица, јављају се и различити
животињски и људски ликови, као и скулпторалне групе смештене у тимпанонима
(полукружним пољима) изнад црквених портала.
- 2 -
Живопис у манастирима Српске рашке стилске групе
2.
АРХИТЕКТУРА РАШКЕ ШКОЛЕ
Када су на забачена градилишта своје земље почели доводити градитеље,
клесаре и сликаре из далеких крајева, први српски ктитори су морали бити
помирени са тим да ће ти мајстори са својом вештином и умећем донети и идеје и
стилска обележја средина из којих су поникли. Ктиторима је, наравно, остајала
слобода да бирају и одлучују о многим важним стварима, од детаља везаних за
програм, преко димензија, до материјала и украса. Градитељи најстаријих српских
очуваних цркава остају непознати не само као индивидуалности, остају непознати
и крајеви из којих су потицали, о њима се може судити једино по делима - по ономе
што су од свога знања уградили у здања. Код цркава с краја 12. и 13. века ти остаци
руку недвосмислено упућују на западњачко порекло, на средине у којима су
мајстори могли упознати романичке облике и узоре. Подељена су мишљења о томе
одакле су долазили градитељи и клесари рашких споменика, из романских градова
јадранске обале, као што су Бар, Котор, Дубровник, Сплит или Задар, који су били
најближи, или из градова наспрамне обале Јужне Италије, где се и у плановима
основа и у начину градње, а нарочито у каменој пластици, налазе аналогије са
српским споменицима, или чак из Северне Италије, где је тада био највећи
расадник способних и познатих мајстора.
Очуване и проучене цркве "рашке школе" везане да династију Немањића
показују висок степен стилске уједначености, мада се дају препознати разнородни
елементи из који је њихов стил компонован. Најопштије обележје споменицима
увршћеним у ту школу дају планови издужене основе, незаобилазна купола и
типично романички украси фасада.
Код свих цркава налазимо правоугаону основу са полукружном апсидом.
Издуженост плана основе наглашена је спољним припратама, које су најчешће
накнадно дозидане на западној страни. Имале су обично облик дворане покривене
полуобличастим сводом или су у неким случајевима биле отворене као тремови.
Оваква основа потиче од типа византијске једнобродне цркве са куполом, чији су
далеки узори у Цариграду, а примери распрострањености у средњевизантијском
периоду на периферији византијске културне сфере у Далмацији, Јужној Италији,
грчким острвима.
Пуни развој достигао је нови стилски правац у Богородичиној цркви у
Студеници и у Жичи, које су постале образац за касније грађене цркве владарских
задужбина, све до дубоко у 14. век. Студеница има у правом смислу романичко
лице. Оно се огледа у мермерним блоковима, карактеристичним полукружним
отворима, бифорама и трифорама прозора, затим великим луковима који споља
обележавају унурашње сводове и типичним фризовима слепих аркада које прате
оквире зидних површина. Сродство са романиком и угледање на западне обрасце
- 2 -
