УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ
ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
ЗАПАДНИ БАЛКАН У ПРОЦЕСУ ПРИСТУПАЊА
ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
Семинарски рад из предмета
Јавна управа и европске интеграције
Ментор:
Студент:
Доц. др Мања Ђурић
Лука Андрић
У Бањој Луци, 2019. године
инструмент ширења паневропске идеје са намером стварања јединствене политичке,
привредне и мултикултуралне географске целине с коначним циљем да се Европа учини
једним од значајних чинилаца новонастајућег глобалног међународног поретка, уз САД,
Kину и Русију. Можда се то чини (сувише) амбициозним, али процес проширења
(уједињења) реална је претпоставка у тражењу начина стварања Европе као важног
глобалног чиниоца. Притом Западни Балкан као „(не)сређена“ европска субрегија може
бити средство (де)стабилизације Европе. Декларацијом из Солуна из 2003. године
Европска Унија челницима Западног Балкана јасно је изразила „европску будућност“ свих
земаља Западног Балкана.
2
Односи ЕУ са државама Западног Балкана одвијају се у оквиру
Процеса
стабилизације и придруживања (ПСП),
који је дефинисан још 1999. године. Он има три
циља: 1) политичку стабилизацију држава и подстицај њихове брзе транзиције на
тржишну привреду, 2) промовисање регионалне сарадње и 3) коначно чланство у ЕУ.
Држави се даје могућност за чланство (она постаје потенцијални кандидат, што значи да
јој треба понудити статус кандидата када буде спремна). Овај процес помаже државама да
се оспособе да усвоје и примене законе ЕУ, као и европске и међународне стандарде. Он
се базира на блиском партнерству, где ЕУ нуди трговинске олакшице (нпр. бесцарински
приступ тржиштима ЕУ) уз економску и финансијску помоћ, помоћ за реконструкцију,
развој и стабилизацију, као и споразуме о стабилизацији и придруживању (ССП -
далекосежни уговорни однос са ЕУ који укључује узајамна права и обавезе). Kако
испуњава своје обавезе у оквиру Процеса, свака држава креће се корак по корак у правцу
чланства у ЕУ. Европска Kомисија процењује учињени напредак у својим годишњим
извештајима.
2
Еуропска Унија и Западни Балкан – Између жеља и реалности,
2013. година, Младен Накић, страна 33.
2. Историјски контекст
Kад су Белгија, Француска, Немачка, Италија, Луксембург и Холандија 1951.
године основали Европску заједницу за угаљ и челик, започет је дуг процес ширења и
јачања Европске Уније. До данас је ЕУ доживела седам валова проширења броја земаља
чланица:
Данска, Ирска и Велика Британија (1973.), Грчка (1981.), Португал и Шпанија
(1986.), Аустрија, Финска и Шведска (1995.), Кипар, Чешка, Естонија, Мађарска,
Летонија, Литванија, Малта, Пољска, Словачка и Словенија (2004.), Бугарска и Румунија
(2007.) те Хрватска (2013.).
Питање наставка процеса ширења чланства Европске Уније
није само унутрашње питање држава чланица, већ и осталих европских држава које су
изразиле интерес за приступање Унији.
3
После проширења ЕУ 2004/2007. у Европи настаје нова ситуација. За разлику од
ранијих времена када је у Унији била мањина европских држава, сада је тамо већина.
Унија више није ексклузивни, него практично свеевропски клуб. Изван Уније су чланице
ЕФТА (Исланд, Лихтенштајн, Норвешка и Швајцарска), земље Западног Балкана (Србија,
Албанија, БиХ, Црна Гора, Хрватска, Косово и Македонија), неке земље источне Европе
дуж руске границе (Белорусија, Молдавија и Украјина) и Турска – све у свему петанест
земаља, скоро дупло мање него што Унија у том тренутку има чланица. Чланство у Унији
постала је нека врста верификације да је нека земља у стању да испуни солидније
стандарде демократије, владавине права и тржишне привреде. Ипак, после проширења из
2004/2007. у Унији више нема ентузијазма за даље и брзо ширење какав је некада
постојао. Штавише, постоји известан замор изазван пословима интеграције дванаест
нових чланица. ЕУ је у то време још далеко од тога да успева да изађе на крај са
последицама нових проширења, а након одбијања Нацрта устава у Француској и
Холандији и неуспеха Самита у Бриселу 2005. године, додатно се погоршала атмосфера у
Унији. То је унело сумње у могућност ЕУ да настави процес ширења на нове земље.
Међутим, нове околности слабе притисак који настаје након тог периода да се проширење
брзо настави. Унија све више жели да „прогута и тиме норализује“ и последња „острва
нечланица“, а то су земље које у то време пролазе спорије транзиционе реформе.
4
3
Еуропска Унија и Западни Балкан – Између жеља и реалности,
2013. година, Младен Накић, стране 33, 34.
4
Европска унија – увод,
Мирослав Прокопијевић, Службени гласник 2009, страна 595.
