Виност је психички однос учиниоца према делу које чини. Она указује на
различите нивое свести и воље учиниоца да учини кривично дело.
Сагласно схватању да је урачунљивост претпоставка за постојање виности,
закључује се да је виност учиниоца кривичног дела централни део
кривице, те се тако виност у односу на учињено кривично дело мора увек
утврдити. У кривичном праву важи претпоставка невиности, што значи да
се лице сматра невиним док се не докаже супротно. Терет доказивања
виности осумљиченог лежи на тужиоцу и утврђује се у тренутку извршења
кривичног дела. Одсуство виности у односу на учињено дело искључује
његову кривицу. Кривица представља један од четири обавезна елемента
у општем појму кривичног дела. Кривично одговорним се сматра оно лице
које је извршило радњу која је у закону предвиђена као кривично дело,
која је противправна и која му се може приписати у кривицу.
,,Кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело
био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био
дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено“.

На овај начин законодавац одређује кривицу као скуп субјективних
елемената који морају постојати код учиниоца кривичног дела, да би се
учињено дело могло сматрати кривичним делом. Према томе, кривица је
субјективни елемент општег појма кривичног дела. Изузев тога, може се
закључити да кривица обухвата три кумулативно одређена елемента, и то:
урачинљивост, виност и свест (односно дужност и могућност свести) о
забрањености учињеног дела. За постојање кривице потребно је да су
испуњена сва три поменута елемента, при чему је урачунљивост
претпоставка за постојање виности, док је уместо ефективне свести о
забрањености дела у неким случајевима довољно и постојање дужности и
могућности такве свести. Поред радње, кривица обухвата и последицу
извршеног кривичног дела. Виност у односу на радњу кривичног дела
означава да код учиниоца постоји свест и хтење радње, односно
преузимање одређеног телесног покрета или радње, док виност у односу
на последицу кривичног дела означава да код учиниоца постоји свест и
хтење последице.

Кривични законик

Сл. Гласник РС 2005, чл. 22

2.1

Елементи виности

Кривицу (виност) чине два основна елемента: свест, представа, о свим
стварним околностима извршеног кривичног дела и воља, хтење, да се
проузрокује забрањена последица, или бар пристајање на њено
наступање. Свест обухвата и сутуације у којима учинилац сматра да је
могуће да оствари обележја кривичног дела, тј. кад код њега постоји
представа о вероватноћи у том погледу. Такође се и воља као елемент
умишљаја може степеновати. Она се може јавити у распону од пристајања
и одобравања до наглашеног хтења.

Однос кривице и кривичне одговорности

Наше раније кривично законодавство је користило појам кривичне
одговорноси уместо термина кривица. Постојала су два схватања кривичне
одговорности. Једно, објективно-субјективно сматрало је да кривична
одговрност обухвата како објективне елементе кривичног дела, тако и
кривицу (виност) као субјективни елемент. Док је друго, субјективно
схватање, овај појам изједначавало са кривицом. Кривица је основ и услов
одговорности јер се одговара не само због дела, већ и због кривице за оно
што је учињено или пропуштено да се учини. Кривична одговорност је
констатација, суд о кривици, где постојање кривице води одговорности.
Кривица је елемент у општем појму кривичног дела, док кривична
одговорност има декларативни карактер, тј. утврђује да неко испуњава
услове за кривичну одговорност. До кривичне одговорности долази кад су
остварени сви елементи кривичног дела, а то су радња, предвиђеност у
закону, противправност и кривица.
Кривица је психички однос учиниоца према делу, као и однос друштва
према њему због учињеног дела. Постојање кривице је неопходна
претпоставка за изрицање кривичних санкција.