FAKULTET ZA POSLOVNE I FINANSIJSKE STUDIJE

ODELJENJE BIJELJINA

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA :

MAKROEKONOMIJA

TEMA :

VRSTE ANTIINFLACIONIH POLITIKA

Profesor : Student :

Dr Zoran Grubišić Aleksandar Maksimović
Br Index 1256/09

-Bijeljina, januar 2020 godina.

S A D R Ž A J

Uvod..................................................................................................... 3

1. Monetarni model inflacije................................................................ 5

2. Makroekonomske osnove antiinflacione strategije.......................... 6

2.1. Faze antiinflacione politike....................................................... 6

3. Antiinflacione mere.......................................................................... 8

3.1. Efekti, indeksacija i merenje inflacije......................................... 9

4. Vrste antiinflacione politike........................................................... 11

5. Zaključak........................................................................................ 14

6. Literatura........................................................................................ 15

      Novac je ekonomsko dobro koje služi u razmjeni materijalnih dobara i usluga
između   učesnika   u   robnom   prometu.   On   je   nastao   kao   objektivna   potreba
efikasnijeg   funkcionisanja   robne   proizvodnje.   U   toku   svog   istorijskog   razvoja
ulogu novca su obavljale veoma razliličite vrste materijala od stoke preko metala
do današnjeg čistog papirnog novca. Razvoj novca je direktno vezan za razvoj
robne proizvodnje. U početku su se robe mijenjale jedna za drugu (R-R) - trampa,
u kasnijem periodu bilo je moguće za jednu vrstu robe dobiti bilo koju drugu ili
više njih u istoj vrijednosti i na kraju se izdvojila jedna vrsta robe koja je postala
opšti   ekvivalent   koju   su   prihvatali   svi   učesnici   razmjene   odnosno   novac   u
današnjem smislu riječi.

      U okviru inflacije novac ima nekoliko jako bitnu ulogu i nekoliko funkcija. U
funkciji mjere vrijednosti, novac svojom manjom ili većom količinom uptrebne
vrijednost izražava vrijednost bilo koje vrste robe. Novac u funkciji sredstava
prometa je posrednik u razmjeni, gdje se roba prvo prodaje za novac a on ponovo
mijenja za željenu robu (R-N-R). Novac kao blago je novac koji se povlači iz
opticaja i akumulira jer on kao simbol bogatstva i moći može da se pretvori u bilo
koju drugu vrstu robe u svakom trenutku. U funkciji sredstva plaćanja novac ne
mora   da   bude   stvarno   prisutan   u   momentu   prodaje   robe   već   se   prihvata   kao
imaginarna vrijednost (pretpostavljeni novac), a stvaran novac se pojavljuje tek
kad pristigne rok za plaćanje robe. Svjetski novac je takođe funkcija novca koja je
značajna   u   međunarodnoj   razmjeni   i   najčešće   se   upotrebljava   kao   sredstvo
plaćanja razlike između uvoza i izvoza.

1. MONETARNI MODEL INFLACIJE

Teorijska i emirijska istraživanja u zemljama u razvoju su pokazale da je
osnovni uzrok markoekonomske nestabilnosti u tim zemljama jako prisustvo

budžetskog deficita

. To je poseban slučaj ukoliko je budžetski deficit

kontinuelno prisutan i ukoliko se deficit prvenstveno

pokriva

kreiranjem novca, a

ne emisijom obveznica odnostno javnim zaduživanjem države.

Empirijski je utvrđeno da između rasta količine novca i inflacije dugoročna
povezanost. Faktori koji utiču na promenu cena su :

ponuda i

tražnja, gde se mogu videti tj. indentifikovati potencijalni uzroci inflacije.

Faktori koji krivu ponude pomeraju nalevo, uključuju negativne tehnološke
šokove. Mada, faktori koji dolaze od tražnje i ponude mogu povećavati stopu
inflacije u kratkom roku, stopa rasta ponude novca je često jedina determinanta
inflacije u dugom roku.

Osnovna relacija između rasta ponude novca i inflacije se može razvijati
polazeći od sledećeg uslova ravnoteže na novčanom tržištu :

M/P = m ( y, r )

Gde M označava zalihe novca, P nivo cena, m tražnja novca u realnom izrazu
koja je rastuća funkcija realnog dobitka (y) opadanja funkcija nominalnih
kamatnih stopa (r).

Iz prethodnog jednačine se može izvući izraz za nivo cena :

P = M/m ( y, r )

Ovakva jednačina sugeriše da se uz pretpostavku da je dohodna elastičnost
tražnje realnih novčanih zaliha jednaka jedinica

Iako je pojam temeljne inflacije

širokoj upotrebi, ne postoji njegova jasna definicija, korištenje pojma temeljne

inflacije povezuje se s dugoročnom ili trajnom sastavnicom mjerenog indeksa
cijena, koji je vezan uz rast novca. Međutim, jasna definicija temeljne inflacije
zahtijeva model s determinantama cijena i novca u ekonomiji.

Nakon izračuna konkretnih stopa temeljne inflacije, ispitane su prediktivne
mogućnosti temeljne inflacije na osnovi modela jednostavne linearne regresije:

πˆ = α + βπ *,

(1)

pri čemu je

πˆ stopa inflacije mjerena indeksom potrošačkih cijena, dok π *

predstavlja temeljnu inflaciju.

III faza – oporavak na osnovu dohotka

Nakon što su očekivanja prekinuta, oporavak dovodi dohodak, tako što se
povećava, a nivo cena je stabilozovan. Ovo je ustvari konačna faza u povratku na
punu zaposlenost. Kada ekonomija dođe na kraj stagflacione situacije, situacija je
potpuno ista kao kada je ekonomija bila pogođena izolovanim šokom ponude.

Vraćanje nazad, na punu zaposlenost može biti izvedeno na dva načina. Prvo,
recesioni gep se može osloniti na smanjnje troškova nadnica. Drugo, ponuda
novca se može dovoljno povećavati da bi pomerila krivu agregatne tražnje na nivo
koji odgovara punoj zaposlenosti. Ekonomisti, koje zabrinjava koliko je potrebno
vremena da prođe da bi nadnice i cene pale boje se da proces ne potraje suviše
dugo.

Oni koji brinu o privremenom prekidu monetarne ekspanzije mogu uticati na
obnavljanje očekivanja kada centralna banka povećava ponudu novca.

3. ANTIINFLACIONE MERE



Mere antiinflacione politike:

-posredna i neposredna kontrola cena;
-restriktivna monetarno-kreditna politika;
-kontrola nadnica i domaće valute;
-restrikcija budžetskih rashoda;
-stabilizacija deviznog kursa;
-antimonopolske mere;
-podsticanje proizvodnje.

Inflacija kao jedan od glavnih probema u funkcionisanju privreda.

Uzroci inflacije - rast troškova i povećanje tražnje.

Kao glavne mere u sprovođenju antiinflacionog programa, smatraju se :

a) Mere monetarne politike (restriktivna monetarno kreditna politika),
b) Mere fiskalne politike usmerene ka realnom smanjenju sredstava

budžetske potrošnje (restriktivna fiskalna politika),

c) Mere u investicionoj politici (ukinuti inflatorno finansiranje investicija i

stvoriti uslove za njihovo stvarno formiranje iz akumulacije),

d) Mere neposredne kontrole cena (sprovode se uz pomoć svetskih cena),
e) Mere uravnoteženog kursa nacionalne valute koje bi doprinele i

uravnoteženju platnog bilansa i poboljšanju izvoza s jedne strane, kao i
racionalizaciji korišćenje privrednih resursa i intezivnijem delovanju
zakonitosti robno-novčane privrede s druge strane, a to je u stvari politika
regulisane depresijacije nacionalne valute,

f) Sprovođenje mera realnih kamatnih stopa (uskladiti odnos između

kamatnih stopa i inflacionih stopa,gde kamatna stopa na štedne depozite
mora biti veća najmanje za 1% u odnosu na zvaničnu stopu inflacije za
određeni period),

g) Mere moraju biti oštrije prema preduzećima koja posluju sa gubicima, a

nisu od vitalnog društvenog značaja,

Kao najvažnije administrativne mere u sklopu antiinflacionih mera, smatraju se :

1.Monetarno političke mere

- mere restriktivne monetarne i kreditne politike

koju   sprovodi   Centralna   banka,   tj.   država,   a   najznačajnije   mere   iz   ovog
segmenta   su   :   devalvacija   nacionalne   valute   i   revalorizacija   osnovnih
sredstava, tj.ponovna procena i usklađivanje sa tržišnim cenama, kontraktivna
politika otvorenog tržišta,tj.tržišta hartija od vrednosti, restrikcija potrošačkih
kredita,   povećanje   procenta   obaveznih   rezervi,   blokiranje   investicionih
sredstava i formiranje štednje stanovništva).

2.Fiskalno – političke mere

– primenjuju se u cilju uravnotežavanja budžeta i

suzbijanja budžetske potrošnje, a najznačajnije mere iz ovog segmenta su :
smanjenje javnih rashoda, sprečavanje daljeg zaduživanja države kod

paralelnih valutnih sistema (nerazvijene zemlje).

Indeksacija

znači da se tekuće nominalne plate povećavaju u skladu sa

inflacijom u proteklom periodu (to je zapravo porast nominalne plate – a ne
realne, u skladu sa inflatornim očekivanjima). To je proces prilagođavanja cena
svih faktora proizvodnje stopi inflacije.

Motiv indeksacije je zaštita dohotka opterećenih subjekata u društvu u

procesu ogromnih preraspodela koje stvara hiperinflacija. Indeksacija može
donekle minimizirati problem inflacije, ali je nikako ne može otkloniti.
Statističko merenje inflacije izvodi se iz indeksa cena na malo i indeksa troškova
života :

= P

Gde je :
P

–

Cene tekućeg perioda,

– Cene baznog perioda,

– Vrednost proizvodnje baznog perioda (Ponder),

– Količina proizvodnje baznog perioda.

∑

ili

I =

∑

4. VRSTE ANTIINFLACIONE POLITIKE

U koncepciji savremene antiinflacione fiskalne politike posebno mesto imaju:

Stabilizaciona politika budžeta i funkcija budžeta

Budžetski deficit

– deficitarno finansiranje investicija i javnog duga (dug

države)

Stabilizaciona budžetska politika može biti:

Ekspanzivna budžetska – fiskalna politika

koja se sprovodi kroz:

a) Porast budžetskih rashoda iznad rasta prihoda
b) Smanjenje budžetskih, tj.poreskih prihoda

Restriktivna tj.antiinflaciona budžetska

, tj.fisklana politika sprovodi se

kroz:
a) smanjenje javnih rashoda
b) smanjenje i otplatu javnog duga
c) porast fiskalnih zahvata, tj. novi porezi ili povećanje starih.
Pri tom mora postojati sinhronizovana i koordinisana interakcija ovih

antiinflacionih instrumenata fiskalne,tj.budžetske politike, ali i sinhronizacija i
koordinacija između ekspanzivne i restriktivne,odnosno stabilizacione fiskalne
politike.

Budžetski deficit ili deficitarno finansiranje investicija i javnog duga

finansira se najčešće kreditima centralne banke preko sistema poslovnih banaka
usled čega nastaje proces multiplikacije,tj.dolazi do porasta novčane mase iznad
rasta društvenog proizvoda, što izaziva nekontrolisanu državnu potrošnju koja
stvara porastb tražnje, iz koje, pak sledi inflatorna napetost što je primarni faktor
inflacije. Budžetski deficit stimuliše inflatorne poremećaje kroz visinu i strukturu
rashoda porastom budžetskih rashoda usled

tri vrste trošenja

i to:

1. Državno monopolističkog regulisanja ekonomije
2. Militarizma – vojni rashodi
3. Socijalne delatnosti države

Izvore za pokriće

budžetskog deficita nalazimo kod inostranih zajmova,

državnih zajmova od privrednih subjekata i pojedinaca i kredita iz bankarskog
sistema, a

osnovni ciljevi

budžetskog deficita su rast i razvoj, zaposlenost i

stabilizacija.

ORTODOKSNA ANTIINFLACIONA POLITIKA

Ona prvenstveno deluje na strani tražnje i to kod lakih inflacija, a smo

indirektno na strani ponude, i tako veoma slabo zadire u realnu stranu
privređivanja.. Ortodoksni model se primenjuje putem čvrste fiskalne i čvrste
monetarne politike. Program se oslanja na :

a) Kresanju budžetskog deficita

b) Fiksnom deviznom kursu (ali tek posle značajne realne
devalvacijenacionalne valute),
c) Održavanju fiksnog deviznog kursa uz priliv inostranih kredita.

Razlikuju se tri (3) vrste očekivanja, i to :

Statičko očekivanje (budućnost se preslikava na osnovu sadašnjoih

događaja),

Adaptivno očekivanje (subjekti adaptiraju svoja očekivanja na bazi

stečenog znanja tj. uče na greškama), i

3. Racionalno očekivanje (koriste se samo relevantne informacije u cilju

zasnivanja svojih očekivanja i to bez preteranog oslanjanja na prošla
iskustva).

Ovde se hiperinflacija obara korišćenjem samo jednog nominalnog sidra

(fiksni devizni kurs) i to posle učinjene jednokratne devalvacije uoči sprovođenja
samog programa.

Dakle, ne uklanjaju se cenovni dispariteti, već se samo fiksira devizni kurs

jer jr privreda zbog pune indeksacije i dolarizacije obračun počela da vrši na bazi
dolara ili drugih paralelnih konvertibilnih valuta (ranije je to bilo kod nas na bazi
marke).Srž programa je vezan za realnu stranu privrede :

- Javno obuzdavanje i kresanje fiskalnih rashoda uz istovremeno povećanje
fiksnih procesa,
- Zamrzavanje plata u javnom sektoru,
- Zamrzavanje kursa posle jednokratne devalvacije.

5. ZAKLJUČAK

Gledano kroz istorijsku distancu ovog problema, dva su uzroka, koja su

veoma vidljiva i upečatljiva kod izazivanja inflacije. Ona je prisutna u vremenima
ratnih vihora i prirodnih kataklizmi (i što je veća kataklizma, veća je i inflacija).
Kao drugi naglašeni uzrok (gledano kroz istorijsku distancu) uzima se takozvano
„kvarenje novca“ kao izraz samovolje ili nečeg drugog od strane autoritativnih
vladaoca i ličnosti.Danas se svi (mnogobrojni) faktori koji se identifikuju kao
osnovni uzročnici inflacije, svrstavaju u dve osnovne grupe, i to :

1. Monetarni faktori inflacije (osnovni uzrok inflacije je ekspanzija

novčane mase), i

2. Nemonetarni (Realni) faktori inflacije (visoki troškovi poslovanja, rast

ličnih dohodaka iznad rasta produktivnosti rada, porast uvoznih cena,
disproporcije u privredi, psihološki faktori, i dr.).

Ali ipak, pored mnogih uzročnika inflacije (zavisno od autora), sledeći

uzročnici su prisutni (suštinski) kod svih autora :

1.Porast novčane mase (porast iznad rasta društvenog proizvoda),
2.Rast ličnih dohodaka koji je neusklađen sa rastom produktivnosti rada,
3.Rast opšte i zajedničke potrošnje (porast javne potrošnje iznad rasta
nacionalnog dohotka), 4.Rast investicija (porast iznad rasta štednje).

.
U zavisnosti od uzroka opadanja kupovne snage novca, razlikujemo

sledeću najvažniju podelu inflacije :

1. Inflacija tražnje (nesklad između ponude i tražnje, gde je tražnja veća od

ponude),

2. Inflacija troškova (usled porasta troškova proizvodnje iznad rasta

produktivnosti rada), i

3. Strukturna inflacija (strukturna neusklađenost između privrednih grana ili

tzv. Parcijalna neravnoteža).

Pored drugih vrsta i podela inflacije, ovde se nameću dve konkretne,

izrazito važne i upečatljive, i to :

Stagflacija

– javlja se 60. godina 20. veka, a zamah dobija tokom 70. i

80. godina 20. veka, i
danas je najaktuelniji oblik inflacije. Stagflacija je pojava ekonomske stagnacije i
visoke stope inflacije (imamo da uz porast cena dobijamo i porast nezaposlenosti).
U kontekstu ove pojave objasnićemo i pojam

„Stampflacije“

(pad privrednog

rasta i skok cena, tj. Inflacija, pad privrednog rasta + inflacija).

2. Inflacioni vrtlog ili inflacija inercija

, takozvana nekontrolisana

inflacija ili hiperinflacija, javlja se najčešće u ratnim uslovima ali i u miru kada se
budžetski deficit finansira direktno iz primarne emisije Centralne banke.

Najteže posledice hiperinflacije su socijalne prirode jer ona najviše pogađa

one koje treba zaštititi, pre svega siromašne, a i srednje slojeve društva, a
nnajveću korist imaju bogati slojevi društva i oni kojima nije potrebna nikakva
zaštita.