2
САДРЖАЈ:
1.УВОД ...................................................................................................................... 3
2.
НАСТАНАК ПЛАНЕТАРНИХ АТМОСФЕРА У СУНЧЕВОМ СИСТЕМУ.
4
2.1 Настанак планетарних система..........................................................5
2.2 Настанак Земљине атмосфере..............................................................6
2.3 Развој Земљине атмосфере....................................................................6
3.
СЛОЈЕВИ АТМОСФЕРЕ
...................................................................................8
3.1 Подела атмосфере према електричној проводљивости....................11
4. ХЕМИЈСКИ САСТАВ АТМОСФЕРЕ...............................................................12
4.1 Честице у атмосфери..........................................................................13
4.2 Једињења која се појављују у атмосфери као загађивачи у виду
аеросоли.............................................................................................14
5.ЗНАЧАЈ АТМОСФЕРЕ
........................................................................................14
5.1 Границе атмосфере
..............................................................................15
6. ЗАКЉУЧАК ..........................................................................................................16
7. ЛИТЕРАТУРА .......................................................................................................17
4
2. НАСТАНАК ПЛАНЕТАРНИХ АТМОСФЕРА У СУНЧЕВОМ СИСТЕМУ
Планета
(од старогрчког ἀστήρ πλανήτης (astēr planētēs), или πλάνης ἀστήρ (plánēs astēr),
што у преводу значи „лутајућа звезда”) је небеско тело које се креће
елиптичном путањом око звезде. За разлику од звезда, планете немају властити извор
енергије, тј. у њиховој унутрашњости не долази до нуклеарне фузије. Будући да постоји
мноштво тела која круже око звезда, планетама сматрамо само оне значајнијих маса. Око
планета круже мања тела која називамо месецима, пратиоцима или природним сателитима.
До почетка 1990-их било је познато 9 планета, све у нашем Сунчевом систему. Крајем 20.
века развијене су методе проналажења планета око других звезда у блиском галактичком
суседству, на удаљеностима од неколико светлосних година. Почетком 21. века
технологија је великом брзином напредовала и планете се уз помоћ свемирских телескопа
проналазе и на далеко већим удаљеностима. Према једној студији из 2012. године
процењује се да на сваку звезду у нашој галаксији долази 1,6 планета.
Сматра се да планете настају из протопланетарног диска, у процесу формирања звезданог
система. Гас и прашина који круже око протозвезде згушњавају се у ротирајући диск у
којем се стварају скупине честица. Ове скупине повећавају масу под утицајем гравитације,
сударају се и формирају већа тела — астероиде и планете.
Назив планета долази од грчке речи
планетес
, што значи „луталица“. Назив је настао у
време када су стари народи опажали да нека тела мењају свој положај на небеском своду, и
назвали их звездама луталицама, или планетама.
Карактеристике атмосфере
Притисак
на површини
101,3 kPa (MSL)
Атмосферски састав
78,08%
N
2
20,95%
O
2
0,93%
Аргон
0,038%
Угљен-диоксид
Трагови
водене
паре
(зависи од
климе
)
Слика 2:Карактеристике атмосфере
2.1 Настанак планетарних система
5
Начин формирања планетарних система још увек није поуздано утврђен, што важи и за
наш Сунчев систем. О начину настанка планетарних система постоје 3 принципијелно
различите хипотезе:
(1) настанак из хладне космичке маглине,
(2) из вреле маглине и
(3) хипотеза судара тела.
По првој, Сунце је настало кондензовањем примордијалне хладне материје коју су чиниле
честице космичке прашине и гаса која се лагано окретала. У процесу гравитационог
посматрања, материјал глобуле је увећавао температуру (на рачун потенцијалне енергије) и
добио велику ротациону брзину. При томе су планете настале секвенцијално - откидањем
делова масе таквог примарног Сунца. Друга хипотеза претпоставља да је Сунце створено
кондензовањем вреле међузвездане глобуларне масе у једно централно језгро и неколико
мањих периферних. Даљим посматрањем, од централног дела глобуле настало је Сунце, а
од периферних - планете сунчевог система. Због великих температура (око 10 милона
степени) и притисака, у Сунцу је започео процес термонуклеарне трансформације водоника
у хелијум, уз ослобађање великих количина енергије. Планете су, због недостатка масе (а
тиме недовољног притиска и температуре) остале на релативно ниским температурама, или
како се у астрономији каже – постале су космичка хладна тела. Најзад, хипотеза судара,
коју је лансирао Џејмс Џинс почетком 20. века, по којој је пре неколико милијарди година,
у непосредној близини Сунца пролетела једна звезда веома велике масе, која је успела да
снажним гравитационим дејством од Сунца отргне део усијане масе. Та маса је остала у
орбити око Сунца, ротирајући се и хладећи током времена, након чега се распала на већи
број делова од којих су настале планете сунчевог система. У најновије вријеме хипотеза
судара је примењена и на моделу Земља – Месец, при чему су добијени врло уверљиви
резултати.
Још у 17. веку Џон Далтон је утврдио да ваздух чине кисеоник и азот, као и мала ”количина
незапаљивог гаса”, а нешто касније је потвђено да је то већим делом инертни гас аргон.
Проналаском масеног спектрометра почетком 20. века и развојем технике узимања узорака
на великим висинама атмосфере, утврђен је врло детаљан и прецизан садржај и структура
земљине атмосфере. Такође, утврђено је да концентрација извесног броја гасова, који имају
врло мало релативно учешће у атмосфери, варира зависно од тачке посматрања (такви су
угљен диоксид /ЦО2/, садржај влаге, метан /ЦХ4/, сумпор диоксид /СО2/, озон /О3/ и др).
Научна област која се бави проучавањем атмосфере, атмосферских процеса и временском
(метеоролошком) прогнозом назива се Метеорологијом, а њена историја сеже у далеку
прошлост - до грчког филозофа Аристотела, од кога и потиче назив ове науке. Атмосферу,
која представља основни објекат проучавања метеорологије, сачињава врло комплексна
композиција слојева гасова.
2.2 Настанак Земљине атмосфере
