Etičke kategorije

VISOKA POSLOVNO TEHNIČKA ŠKOLA 

DOBOJ

SMJER POSLOVNA EKONOMIJA

S E M I N A R S K I   R A D 

PREDMET: POSLOVNA ETIKA

TEMA: OSNOVNE ETIČKE KATEGORIJE

Student:                                                              

Mentor:

Besim Mujkić 010-E/10

                  Dr Mirko Stojčinović

Doboj, Maj 2013.

S A D R Ž A J

UVOD........................................................................................................... 2

1. VRIJEDNOST......................................................................................... 3

2. IDEAL..................................................................................................... 5

3. VRLINA I POROK.................................................................................. 8

4. DOBRO I ZLO....................................................................................... 10

5. MORALNI DUG.................................................................................... 14

6. SAVJEST............................................................................................... 15

7. STID I KRIVICA................................................................................... 16

8. SLOBODA..............................................................................................17

9. MORALNA ODGOVORNOST..............................................................19

10. SREĆA....................................................................................................20

ZAKLJUČAK..........................................................................................23

LITERATURA........................................................................................24

1. VRIJEDNOSTI

Čovjek kao ljudsko biće može da postoji samo u svijetu vrijednosti. Vrijednosti su 

postojane, uopštene predstave o blagodati koja odgovara potrebama i interesima čovjeka, 

organizacije i društva. Naime, čovjek se u svom djelanju orijentiše prema vrijednostima. 

Prema istima on se orijentiše i u svom vladanju - u svojim sudovima i moralnom izboru. 

Otuda su vrijednosti pretpostavka i rezultat čovjekovog vladanja i djelanja u organizacijama. 

A on sve vrijednosti objedinjava u svoj vrjednosni sistem koji mu služi kao orijentir u procesu 

vladanja i djelanja.

Međutim, valja imati u vidu da bi nešto u organizaciji (stav ili odluka 

uprave,   ideal   djelatnosti,   svrha   ili   cilj   postojanja   organizacije,   vlastiti   položaj,   plata, 

karijera...)   imalo   vrijednost   za   njenog   člana,   ono   mora   da   bude   predmet   izbora   ili 

prosuđivanja o tome šta je važnije - lično, grupno, organizaciono; čemu se daje prednost?

Mnogi filozofi su tvrdili da određena vrijednost predstavlja cilj života i razvijene su 

mnoge teorije koje se bave prirodom vrijednosti. Tako je: Platon razlikovao instrumentalne, 

posredujuće i intrinsične vrijednosti - prve je shvatao kao vrijednosti sredstava, poslednje kao 

vrijednosti ciljeva, dok za posredujuće smatra da imaju obje karakteristike. Sorli je jedan od 

mnogih koji slijede Platonovo razlikovanje instrumentalnih i intrinsičnih vrijednosti - smatrao 

je da se prve odnose na stvari, a druge na ljude; zastupajući koncept kontinuma sredstava i 

ciljeva, Djui je smatrao da su sve vrijednosti posredujuće, ekstrinsično intrinsične vrste; R. B. 

Peri je vrijednosti razvrstao u osam klasa, koje ponekad naziva područjima vrijednosti, to su: 

moralne, estetičke, naučne, religiozne, ekonomske, političke, pravne i običajne; Alehandro 

Kora razlikuje devet vrsta vrijednosti: ekonomske, instinktivne, erotske, vitalne, društvene, 

religiozne, etičke, logičke i estetičke.

1

 S Seler je ustanovio hijerarhiju vrednosnih modaliteta, 

koju sačinjavaju čuvstvene, vitalne, duhovne i kao najviše, religiozne vrijednosti. Pitagorejci, 

posebno Pitagora, su vrijednost izjednačavali sa brojem (na primjer, “7” predstavlja zdravlje, 

a kvadrat nekog broja pravednost); Heraklit je tvrdio da vrijednost nastaje iz sukoba; za 

Platona vrijednosti su suštine koje se spoznaju intuicijom i koje po svoj prilici pripadaju 

izvesnoj hijerarhijski uređenoj oblasti.

2

 Aristotel je smatrao da vrijednosti nisu suštine već da 

ih određuju Ijudski interesi, a ovu teoriju vrijednosti razvio je Peri koji je vrijednost definisao 

kao “bilo koji predmet bilo kog interesa” - pored mnogih drugih, slično stanovište zastupao je 

i Kristijan Erenfels. Ideju da teorija vrijednosti počiva na intuiciji na donekle nejasan način 

uveo je Sidžvik, razvio i branio Dž. E. Mur, i zastupao V. D. Ros. 

Niče se zalagao za “prevrjednovanje svih vrijednosti” - izgleda da je smatrao da su 

1

  Prema   Koru,   svaka   od   ovih   vrsta   ima   sopstvenu   vrijednosnu   polarnost.   Razlika   prve   dvije   su   „korisno-

beskorisno“ i „prijatno-neprijatno“ i svakoj odgovara njen sopstveni sistem. Sietem prvih dviju je utilitarizam i 
hedonizam.

2

 Etika, Ljevljak, Zagreb, 2003.,III, IV i V poglavlje

vrijednosti konstruisane, ali ih je istovremeno smatrao i predmetima koje prosuđujemo kao 

dobre ili loše, jer izrastaju iz odnosa moći pa ih je moguće kreativno transformisati. Moris 

Šlik   je   smatrao   da   su   vrijednosti

relativne   i   da   je   upravo   njegova   pozitivistička   analiza 

pokazala neodrživost ideje apsolutne vrijednosti. Čarls Stivenson u vrijednosnim terminima 

pronalazi   samo   emocionalno   značenje,   dok   R.   M.   Her   smatra   da   takvi   termini   imaju   i 

deskriptivno i vrijednosno značenje, s tim što je ovo poslednje primarno.

Vrijednosti valja razlikovati po njihovom sadržaju (korist, dobro, moć, vlasti dr.), 

kao i po znaku - pozitivne i negativne, odgovarajuće i neodgovarajuće potrebama i interesima 

čovjeka (korist - šteta itd.). Isto tako postoji razlika između praktičnih i duhovnih - viših i 

nižih vrijednosti. Praktične vrijednosti čovjek ostvaruje djelanjem u organizaciji, a duhovne 

vladanjem. Na osnovu vladanja konkretan čovjek u organizacijama svijeta života i svijeta rada 

smjera ostvarivanju duhovnih - viših blagodati, a one su opšte za sve ljude i ne zavise od 

razlika (socijalnih, nacionalnih, polnih, uzrastnih i dr.) i stečenih okolnosti. Prema tome, sve 

ono što je vrijedno za čovjeka uopšte naziva se viša blagodat koja je bezuslovna, univerzalna, 

apsolutna - treba da je ima svaki čovjek..

Znači, najviša vrijednost (najviša blagodat) jeste ona vrijednost ili skup vrijednosti 

kojima svi Ijudi teže ili bi trebalo da teže. Iz istorije praktične filozofije, odnosno iz teorija 

etike   proizlazi   da   neki   filozofi   smatraju   da   ne   postoji   takva   vrijednost   ili   takav   skup 

vrijednosti,   dok   su   mnogi   drugi   kandidovali   sljedeće   vrijednosti   za   ovu   funkciju:   sreća, 

zadovoljstvo,   pluralitet   vrijednosti,   prilagodljivost   kontekstu,   odsustvo   strasti,   duhovna 

Ijubav,   samousavršavanje,   mudrost,   odricanje,   red   i   progres,   samoostvarenje   ili 

samoispunjenje,   volja   za   moć,   odanost,   poštovanje   života,   Bog,   autentičnost,   solidarnost. 

Aristotel je smatrao da je sreća,vrijednost kojoj svi ljudi teže. Međutim, verovao je i u to da se 

sreća za različite ljude sastoji u različitim stvarima, ali da je u svakom slučaju za ostvarivanje 

sreće neophodno razvijanje racionalnih potencijala. Bilo da je posrijedi Aristotelov uticaj ili 

nešto drugo, sreća je najšire prihvaćeni kandidat za ulogu najviše vrijednosti. 

Džon Stjuart Mil i Sigmund Frojd zadovoljstvo postuliraju kao glavnu vrijednost 

Ijudskog   života   -   čovjekovog   vladanja   i   djelanja.   Konfučijanska   tradicija   je   naglašava 

pluralitet   vrijednosti   u   kojem   centralna   mjesta   zauzimaju   jen,   ili   “čovječnost”,   i,   ili 

“doličnost”. Ova tradicija se održala milenijumima. Uz izvjesne izmjene, svi neokonfučijanci 

naglašavaju iste ove vrijednosti. Ceng Hao je, pored već spomenutih vrijednosti, naglašavao i 

vrijednost iskrenosti. U drugim analiza centralno mjesto zauzimaju društvene vrijednosti. U 

tom   smislu   je   Kont   isticao   red   i   progres   a   njegova   shvatanja,   u   izmijenjenom   obliku, 

pojavljuju se u latinoameričkim varijantama pozitivizma. 

Samoostvarenje   ili   samoispunjenje   kao   krajnja   životna   vrijednost   postale   su 

uslova života. Istovremeno ona je determinisana odnosom između oblika zemaljskog čovjeka 

i lika Isusa Hrista.

Prema tome, hrišćanski moral za kvalitet ideala postavlja lik mučenika - 

askete. Iz istorije etičke misli valja se prisetiti: I. Kanta koji je pisao: “Ideal je to, ka čemu 

treba težiti i čega nikad ne dosegneš”, to je “neophodno rukovodstvo čovjekovom razumu”. 

Ideal, prema nalazima Kanta, jeste nepromenljiv za sva vremena - odcijepljen od realnog 

života. Ideal slobode jeste sloboda duha; V.F. Hegel koji je tvrdio da je ideal protivrječan 

stvarnosti,   da   se   razvija   kroz   tu   protivrječnost   i   da   se   realizuje   u   plodovima   aktivnosti 

svijetskog razuma. K.Marks i F. Engels su određivali moralni ideal kao činilac društvenog 

ideala - oslobađanje ugnjetene klase putem revolucije. Osnivači marksizma su smatrali da 

ideal odražava stvarnost koja se razvija - “Istorija ne može da dobije konačni završetak u 

nekakvom idealnom stanju... to je...pokretanje..., kome treba da se prilagodi stvarnost”.

Savremena promišljanja ideala govore da je to vrjednosna i imperativna predstava 

koja određuje sadržinu dobra i zla, dužnog i pravednog. Naime, onaj dio savremene etike koji 

razmatra   ideal   sa   pozicija   antropocentrizma   smatra   da   je   moralni   ideal:   univerzalna, 

apsolutna, moralna predstava o blagodati, o dužnome, o obaveznome; oblik savršenih odnosa 

među Ijudima; društveni poredak, koji obezbeđuje savršene uzajamne odnose Ijudi (društveni 

ideal) i kao njihovu pretpostavku i rezultat organizacioni dizajn koji obezbeđuje savršene 

funkcionalne i humane odnose članova organizacije (organizacioni ideal); viši obrazac morala 

ličnosti.Osnovne funkcije ideala su: određivanje cilja moralne delatnosti čovjeka; pobuđivanje 

čovjeka na moralne postupke u procesu djelanja u i posredstvom organizacije; ujedinjenje 

dužnog i postojećeg uprocesu vladanja i delanja u organizaciji; određivanje moralnog oblika 

čovjeka. Socijalni ideal određuje stil života i djelatnost društva i u tom smislu, uključuje 

moralnu orijentaciju - moralno orijentiše društvo. A organizacioni ideal, kao pretpostavka i 

rezultat socijalnog ideala, određuje stil života i djelatnost organizacije - poslovnu moralnu 

orijentaciju   zaposlenog   čovjeka   imoralno   orijentiše   tu   istu   organizaciju.   Organizaciju   i 

upravljanje obilježava smjena ideala. Naime, ideal određuje moralne potrebe ka savršenoj 

ličnosti čovjeka organizacije. Međutim, on mijenja svoj sadržaj tokom promjena uslova rada 

ljudi   u   i   posredstvom   organizacije.   To   znači   da   se   u   procesu   promjena   u   organizaciji 

(organizacionih   procesa   i   odnosa)   i   promjena   organizacije   dešava   korekcija   ideala.   Ta 

korekcija znači uključivanje u ideal novih moralnih orijentacija. A sadržaj ideala organizacije 

se   mijenjaju   u   zavisnosti   od   objektivnih   uslova   i   subjektivnih   pretpostavki   ljudi.   Smjena 

ideala   se   dešava   u   uslovima   pojačavanja   protivrečnosti,   konflikta   između   organizacije   i 

ličnosti, organizacije i grupe, grupe i ličnosti. Smjena ideala je praćena moralnim konfliktom 

zaposlenih kako po vertikalnoj tako i po horizontalnoj dimenziji organizovanja i upravljanja. 

Moralne   nesaglasnost   oko   ciljeva   organizacije,   strategijskih   ili   operativnih   i/ili