Univerzitet Union u Beogradu
Fakultet za industrisko poslovni menadzment
Mladenovac
SEMINARSKI RAD IZ
KOMPJUTERSKE TEHNOLOGIJE II
RAZVOJ INTERNETA I PROTOKOLI
Profesor: Student:
Miomir Todorovic Vladan Petrovic 188/11
Vladan Petrovic 188/11
2
1. NASTANAK I RAZVOJ INTERNETA ……………………………………..3/4
2. ISTORIJA INTERNETA ……………………………………………………....5
3. INTERNET U SRBIJI ………………………………………………………….6
4. RAZVOJ INTERNETA ………………………………………………………..7
5. IZLAZ INTERNETA ………………………………………………………7/8/9
6. STATISTIKA KORISCENJA INTERNETA …………………………………10
7. KRATKA KRONOLOGIJA INTERNETA …………………………………..12
8. LITERATURA ………………………………………………………………..13
Vladan Petrovic 188/11
4
Sedam godina kasnije, Internet je povezan sa ARPANET/DDN mrežom i tako je nastao
NSFNET. Ova mreža je u pocetku okupljala uglavnom akademske institucije širom
Sjedinjenih Americkih Država, a prikljucile su joj se i NASA i druge državne agencije.
Otprilike u isto vreme, 1978. i 1979. godine, širio se i Usenet, konferencijski sistem preko
koga su (u pocetku) studenti i profesori americkih univerziteta razmenjivali mišljenja o
raznim strucnim i neformalnim temama. IBM je 1977. godine osnovao BITNET, mrežu na
koju je prikljucio najpre univerzitetske racunare iz Sjedinjenih Država, a kasnije i iz Evrope
(projekat EARN) i drugih krajeva sveta.
Povezivanje racunara u mrežu je, naravno, bilo interesantno i komercijalnim organizacijama
koje su se, tokom osamdesetih godina, povezivale na razne nacine. Nacionalna fondacija za
nauku (NSF) je 1990. godine predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i njihovih
postojecih mreža, najpre na nacionalnom, a potom i na globalnom nivou. Zadatak je bio da se
poveže EARN, koji je postojao u mnogim državama, JANET iz Velike Britanije, NORDUnet
koji je postojao u skandinavskim zemljama, FUNET iz Finske itd. Na ovaj nacin nastao je
Internet kakav danas poznajemo. On nije bez razloga prozvan „mrežom svih mreža" —
sastavni delovi pri izgradnji Interneta nisu bili pojedinacni racunari vec kompletne racunarske
mreže organizovane na najrazlicitije moguce nacine. Jedino zajednicko svim ovim mrežama
bio je protokol za komunikaciju, TCP/IP.
Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njime. Internet nema vlasnika, tj. nijedna
državna ili privatna institucija nema vlasništvo nad njegovom celinom. Pojedine države i
firme, istina, vlasnici su delova komunikacionih kanala ili opreme koja se koristi, ali na
Internetu postoji samo jedno vlasništvo — svako je vlasnik svog racunara koji je prikljucen na
mrežu i ima neograniceno pravo da taj racunar koristi kako želi i da na njemu drži sadržaje
koje on smatra potrebnim. To, dalje, znaci da svaki vlasnik racunara samostalno bira nacin na
koji ce se prikljuciti na mrežu, koje ce sadržaje primati sa mreže i koje ce slati drugima.
Jula 1995. godine procenjeno je da se Internet sastojao od 120.000 host racunara koji
povezuju 40 miliona korisnika posredstvom 70.000 mreža. Prema proceni firme Network
Wizards sredinom 1997. godine na Internetu je bilo 19.540.000 registrovanih racunara
rasporedjenih u 1.301.000 domena. Najviše racunara nalazi se u komercijalnom (.com)
domenu — njih oko 4,5 miliona. Sledeci domen po broju racunara je domen americkih
univerziteta (.edu) sa 2,94 miliona racunara, a odmah iza njega je domen provajdera (.net) sa
2,16 miliona racunara. Na cetvrtom mestu nalazi se nacionalni domen Japana (.jp) sa oko
995.000 racunara. Interesantno je napomenuti da, prema ovom pregledu, nacionalnom
domenu Jugoslavije (.yu) pripada 2.885 racunara. Drugim recima, mada Jugosloveni cine
0,2% svetske populacije, naši racunari cine svega 0,015% Interneta. Prema podacima firme
Open Market , januara 1997. godine 58% svih racunara na Internetu nalazilo se u Sjedinjenim
Državama. Najpopularniji servis za pretraživanje je
Yahoo
!, kome dnevno pristupi 38 miliona
korisnika. Od ukupnog broja racunara na Internetu 23% nalazi se u komercijalnom (.com)
domenu. Godine 1997. na Internet je bilo prikljuceno 14,8 miliona domacinstava. Od ovog
