ispuštanja, tretmana i odlaganja. PRTR je katalog ili registar ispuštanja i prenosa potencijalno
opasnih hemikalija i uključuje informacije o njihovoj prirodi i količinama. Iz ovog se jasno mogu
uočiti sličnosti i razlike između ova dva registra, ali je sigurno da Integralni katastar zagađivača
predstavlja znatno širu bazu podataka i informacija od PRTR sistema. U izveštaju će se najčešće
koristiti termin registar, a iznimno oba termina, s tim da se PRTR sistem smatra sastavnim delom
Integralnog katastra zagađivača.

1. POJAM EKLOGIJE. SAVREMENE TEORIJE I PROPISI O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE

Ekologija proučava odnose između živih organizama (biljaka i životinja) i životnih zajednica prema

uslovima spoljašnje sredine, kao i uzajamne odnose živih bića.

Ime ekologija potiče od grčkih reči “oikos” (dom, stanište) i “logos” (znanje, učenje, nauka), što

sugeriše da je ekologija nauka o domaćinstvu (ekonomiji) živih bića. Termin ekologija uveo je još 1869. godine
nemački zoolog Ernst Haeckel, mada je govorio samo o odnosima životinja i sredine, dok je kasnije pojam
proširen i na biljke. Uobičajeno je da se, pre svega radi lakšeg proučavanja, ekologija podeli na dve discipline:

- fitoekologija - ekologija biljaka
- zooekologija - ekologija životinja
Posebna disciplina - biogeografija - bliska je ekologiji i proučava zakonitosti rasprostranjenja biljnih i

životinjskih vrsta na zemlji i njihov istorijski razvoj, a može se takođe podeliti na discipline:

- fitogeografija - proučava biljne
- zoogeografija - proučava živiotinjske organizme.
Imajući u vidu da je rasprostaranjenje organizama najvećim delom rezultat delovanja sadašnjih i

nekadašnjih ekoloških faktora, jasno je da se biogeografija mora oslanjati na rezultate ekoloških istraživanja.
Ekologija se, uslovno, može da podeli u dve discipline:

- autekologija (idioekologija) - koja proučava odnose jedinki prema sredini
- sinekologija - ispituje odnose grupa jedinki prema životnoj sredini.
Autekologija (ili analitička ekologija) ima analitički postupak u izučavanju ekoloških fenomena.

Skoncentrisana je na ispitivanje odnosa jednike i uslova sredine u kojoj živi, tj. uticaja abiotičkih i biotičkih
faktora. Na ovom nivou jasno su međusobno odvojene biljna i životinjska ekologija.

Sintetička ekologija, međutim, primenjuje sintetički pristup i obuhvata tri nivoa istraživanja. Osnovni

nivo je ispitivanje populacija organizama tj. grupa jedinki iste vrste. Težište proučavanja više nisu jedinke već
populacije kao integralne celine, pri čemu se ispituju struktura i dinamika populacija u odnosu na uslove u
životnoj sredini. Sledeći nivo je ispitivanje životnih zajednica, tj. grupa populacija različitih vrsta i njihovih
međusobnih odnosa. Sem toga ispituju se kompleksni uticaji sredine. Na ovom stupnju biljna i životinjska
ekologija teško se mogu odvojiti jedna od druge. Završni stupanj sintetičke ekologije je proučavanje
ekositsema kao jedinstva žive i nežive prirode. Ekosistem je glavni objekt sinekologije.

Živa bića u prirodi egzistiraju u okviru tzv. životnih zajednica, odnosno grupa biljaka i životinja

nastanjenih na određenom staništu. Potrebno je istaći da to nije nasumičan skup različitih vrsta, već grupa
međusobno usaglašenih jedinki, rezultat dugotrajne zajedničke evolucije i borbe za opstanak. Svaka vrsta,
teorijski posmatrano, ima tendenciju da osvoji što više prostora i drugih resursa životne sredine. Kada se nađu
zajedno, neminovno dolazi do kompeticije, tj. međusobne konkurencije kako između jedinki različitih, tako i
među jedinkama istih vrsta. Istovremeno, postoje i takvi odnosi u kojima se vrste uzajamno dopunjuju i, može
se reći, pomažu jedna drugoj. U krajnjoj liniji, vrste sa obostanim ili jednostranim koristima toliko su
međusobno povezane, da nije preterano reći da uslov za opstanak pojedinačnih vrsta leži upravo u njihovom
zajedničkom životu.

Ekološka disciplina koja proučava životne zajednice (biocenoze) označena je kao biocenologija.

Proučavanje biljnih zajednica (fitocenoze) predmet je fitocenologije, dok životinjske zajedince (zoocenoze)
proučava zoocenologija. Životne zajednice nalaze se na određenom prostoru koji se označava kao životno
stanište ili biotop. Tipičan primer jednog staništa je bara sa svojim biljnim i životinjskim svetom, ili npr. šuma,
livada, planinski vrh, pustinja isl. Granice između staništa mogu biti jasno izražene (npr. bara, jezero) ili postoji
prelaz ka drugom staništu (npr. prelaz između šume i livade). Jedinstvo žive i nežive prirode ogleda se u
interakciji,   jedinstvu   i   međusobnom   prožimanju   biocenoze   i   biotopa,   ostvarenom   u   sistemu   višeg   reda
(ekosistem).   Ekosistem   je   izuzetno   složen   i   dinamičan   sistem,   u   kome   su   sve   njegove   žive   i   nežive
komponente u tolikoj meri među sobom uslovljene i vezane složenim međusobnim odnosima, da svaka
promena u jednoj, bilo kojoj od komponenata, utiče u manjoj ili većoj meri na ekosistem u celini. S druge
strane,   sve   promene   u   ekosistemu   kao   celini   bitno   utiču   na   sve   njegove   pojedinačne   komponente.   U
ekosistemu možemo razlikovati tri vrste odnosa između njegovih komponenata. S jedne strane su uticaji koje
neživa priroda, tj. biotop kao kompleks svih ekoloških faktora na datom mestu vrši na živa bića u njemu. Ovi
uticaji označeni su kao akcije. Ali, isto tako i živa bića vrše određene uticaje na samo stanište, i ti uticaji
označeni su kao reakcije. Najzad, postoje i uzajamni odnosi između samih organizama jedne biocenoze.

Različiti ekosistemi višeg i nižeg reda grupišu se u veće celine označene kao biomi. Ovo grupisanje

počiva na činjenici da se čitav niz ekosistema različitim odnosima više ili manje intimno povezuje, međusobno
se više ili manje uslovljavajući. Primeri bioma su: tundra, tajga, stepa, listopadne šume isl. Ekosistemi i biomi

objedinjuju se u tzv. biocikluse, kojih na zemlji ima svega tri: slana voda (mora i okeani), slatka voda (reke,
jezera i bare) i kopno. I na kraju svi oni predstavljaju jedno vrhunsko jedinstvo žive i nežive prirode označeno
kao biosfera, tj. čitava oblast na zemlji naseljena živim svetom. Mada je biosfera u odnosu na čitavu zemlju
samo jedan tanak površinski sloj, ona nesumnjivo predstavlja veoma značajnu pojavu na zemlji. Biosfera je
osnovni transformator energije koji procesom fotosinteze pretvara svetlosnu energiju sunca u aktivnu
hemijsku energiju. Biosfera predstavlja specifičan planetarni mehanizam poznat, za sada, samo na zemlji.
Veruje se, da se sa upoznavanjem beskrajnih kosmičkih pronstranstava, čovek otkriti biosfere i na drugim
planetama. Interesantno je da su možda na Marsu postojali (ili možda još postoje) neki jednostavni oblici
života.

U biotopu ekološki faktori deluju kao celina. Oni se uzajamno uslovljavaju i menjaju, tako da je

izolovano dejstvo jednog od faktora nemoguće. Vlažnost vazduha uslovljena je, na primer, pre svega
njegovom temperaturom, s obzirom da je u istim ostalim uslovima topao vazduh u stanju da primi veću
količinu vodene pare nego hladan. S druge strane, temperatura zemljišta i vazduha u velikoj meri zavise od
stepena sunčevog zračenja, tako da su po pravilu južne padine, koje su više izložene suncu, toplije od
severnijih. Ovde je jasno i dejstvo reljefa (južna i severna padina) koji u celini može u velikoj meri da izmeni
čitav niz klimatskih faktora. Prema tome, povezanost svih faktora nekog biotopa u jednu celinu, koja upravo
kao takva i deluje na organizme, jedno je od bitnih obeležja svakog staništa. Međutim, i pored činjenice da svi
faktori predstavljaju nerazrušivu celinu koja na organizme deluje kao kompleks, mi smo prinuđeni da ih
posmatramo izdvojeno, kako bi mogli da izvršimo njihovu što detaljniju analizu.

Jedna od osnovnih odlika ekoloških faktora je njihova promenljivost u prostoru i vremenu. Svaki od

ekoloških faktora koleba se često u veoma širokim granicama. Tako je, na primer, dnevna temperatura u
pustinjskim oblastima Azije varira preko leta između 42°C u podne i 4,5°C noću. Još su veća godišnja
kolebanja temperature u nekim sušnim krajevima Azije. Čak i u našim krajevima (Panonska nizija) godišnja
temperatura može da varira u izvesnim godinama od -30°C zimi do 40°C u letnjem periodu. Prostorne razlike
u temperaturi između polutara i polova još su izraženije. I svi ostali ekološki faktori prostorno variraju po
količini i intenzitetu. Svetlost i vlažnost menjaju se u širokim granicama od oblasti tropskih prašuma i savana
do oblasti tajge i severne tundre, ili do oblasti kamenitih pustinja; slanost vode menja se od gotovo čiste vode
jezera iskonskih planina do slane vode mora i okeana; pritisak varira od 0,5 atmosfera na visokim planinskim
vrhovima do nekoliko stotina atmosfera u velikim dubinama okeana. Uz to još dolazi i gotovo nepregledna
raznolikost u lokalnim kombinacijama ekoloških faktora.

Ekološki faktori menjaju se i u vremenu, kako pojedinačno tako i u kombinacijama. Tako se reljef

površine zemlje neprekidno menjao u toku geoloških perioda, a sa njim i raspored mora i kopna. S druge
strane isti ekološki faktori deluju različito na pojedine organske vrste, različito čak i na pojedine stupnjeve
razvića iste vrste. Svaka biološka vrsta tokom evolucije morala je da se prilagođava neprekidnim promenama
ekoloških faktora, najčešće doživljavajući ne samo fiziološke već i morfološke promene.

Sve ekološke faktore možemo da podelmo na biotičke i abiotičke. Abiotčki faktori podrazumevaju sve

fizičke i hemijske uticaje sredine na živa bića, dok biotički faktori obuhvataju međusobne interakcije i uticaje
živih bića (biljke, životinje i čovek) na datu jedinku. Ekološki faktori mogu delovati neposredno, ili posredno
ukoliko menjaju neki drugi ekološki faktor. U neposredne faktore ubrajamo toplotu, svetlost i vlagu, dok je
nadmorska visina na primer, posredan faktor jer se sa promenama nadmorske visine menjaju drugi faktori
(tempertura, svetlost isl.).

Tokom poslednjih godina prošloga veka sazrela je svest na međunarodnom planu da je jedan od

prioritetnih problema čovečanstva potreba očuvanja, unapređenja i zaštite životne sredine. Pošto se radi o
problemu koji nije ograničen na teritoriju jedne zemlje to je logično što je međunarodna zajednica shvatila
opasnost od zagađenja životne sredine na globalnom planu i potrebu za njenom adekvatnom, kvalitetnom i
efikasnom zaštitom.

Republika Srbija se nalazi u fazi temeljne reforme političkog, društvenog, ekonomskog i pravnog

sistema koji uključuje potpunu harmonizaciju domaćih propisa sa međunarodnim ugovorima i propisima
Evropske unije. Pravila i praksa upravljanja zaštitom životne sredine, kao i koristi od uspostavljanja registra za
državne organe, preduzeća i javnost, koji su već razvijeni u drugim državama i međunarodnim
organizacijama, mogu biti snažan podsticaj za ubrzanje reformi u Srbiji, ali sadrže i dovoljno argumenata na
osnovu kojih se može zaključiti da je to dugotrajan proces. Analiza zakonodavno-pravnog okvira je pokazala
da se opšte stanje dosadašnje institucionalne organizacije zaštite životne sredine u Republici Srbiji odlikuje
razuđenošću i preklapanjem delokruga i nadležnosti između većeg broja državnih organa. Ovakav pristup
odražava parcijalno regulisanje zaštite životne sredine i dovodi do problema koordinacije između sektora.
Problem dvostrukog uređivanja i preklapanje nadležnosti u nekim oblastima životne sredine, kao što je npr.
zaštita voda, ima za posledicu neujednačen, nepotpun i neodgovarajući pristup njihovoj zaštiti. Ako se za
osnovu uzmu standardi iz Arhuske konvencije, postojeća rešenja u zakonima Srbije iz oblasti zaštite životne
sredine, a naročito zakona usvojenih krajem 2004. godine, predstavljaju dobru osnovu za podršku sistemu
upravljanja životnom sredinom. Analize ukazuju na postojanje određenog broja zakonskih i podzakonskih
akata koji u sebi sadrže odredbe koje su u skladu sa pojedinim zahtevima sadržanim u Konvenciji. Naročito
se to odnosi na oblast informisanja o životnoj sredini kao i postojanje velikog broja sektorskih zakona koji
pojedinim odredbama sankcionišu ponašanja i radnje uperene protiv životne sredine i zdravlja. U segmentu
pristupa upravi i pravosuđu, takođe, domaći propisi sadrže veći broj rešenja koja su u skladu sa standardima

U Ustavu Republike Srbije zaštita životne sredine je posebno naglašena, čime je utvrđeno pravo

građana na zdravu životnu sredinu, ali i dužnost građana da štite i unapređuju životnu sredinu u skladu sa
zakonom.

Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem zaštite i unapređivanja životne sredine, zaštitu i

unapređenje biljnog i životinjskog sveta donošenjem niza zakona kojima se ostvaruje održivo upravljanje
prirodnim resursima, zaštita i unapređivanje životne sredine i obezbeđuje kvalitet života stanovnika Srbije.

2. SISTEM EKOLOŠKOG UPRAVLJANJA I EKOLOŠKO INŽENJERSTVO. BIOSFERA I

EKOSISTEM

Ekološku politiku utvrđuje najviše rukovodstvo u R.O. Da bi organizacija sertifikovala svoj sistem

ekološkog upravljanja njena ekološka politika mora da zadovolji šest glavnih zahteva koji su utvrđeni u ISO
14001:



da bude usaglašena sa zakonskim i dr. propisima koji se odnose na životnu sredinu, kao i sa
dr. dokumentima koje je R.O. potpisala



da odgovara prirodi i obimu aktivnosti organizacije, njenih proizvoda i usluga i njenih uticaja
na životnu sredinu



da uključuje obavezu stalnog poboljšanja i sprečavanja zagađenja



da obezbedi okvire za postavljanje i preispitivanje opštih i posebnih ciljeva ekološke politike



da bude dokumentovana, da se primenjuje, sprovodi i saopštava svim zaposlenima



da bude dostupna javnosti. Najvažniji zahtev je da ekološka politika bude usaglašena sa
zakonskim i dr. propisima koji se odnose na životnu sredinu, dok ostali se mogu ispunjavati na
razne načine i u različitom stepenu.

Prvi korak je početno ekološko preispitivanje u kom se ocenjuje položaj organizacije u odnosu na

životnu sredinu. Postupak i rezultati početnog ekološkog preispitivanja se moraju dokumentovati.  Sledeća
faza je planiranje, gde se prvo definišu ekološki aspekti na koje RO ima uticaja i koje može da kontroliše.
Zatim se ekološki uticaju identifikuju, ocenjuju i nivelišu. Na osnovu rezultata i zahteva zakonskih i dr. propisa
koji se odnose na životnu sredinu RO donosi opšte i posebne ciljeve. Onda se izrađuje program ekološkog
upravljanja u  kome se  precizno  definišu: odgovornosti svih pojedinaca  u  RO  u  cilju  postizanja opštih i
posebnih ciljeva-sredstva  za postizanje ciljeva-rokovi  za  postizanje  ciljeva.  Sve faze planiranja moraju biti
dokumentovane. Sledeće je sprovođenje (implementacija), u kojoj mora: da se definišu, dokumentovano
saopšte uloge, odgovornosti i ovlašćenja svakog pojedinca u RO-da  se obezbede sredstva  za  postizanje
ciljeva-da se obezbedi komunikacija između različitih nivoa organizacije i različitih funkcija, kao i sa eksternim
za interesovanim stranama-da vodi dokumentaciju EMS-a onako kako je to standardizovano-da organizacija
sprovodi kontrolu svih postupaka i da bude spremna na izmene. Proveravanje se sastoji od: monitoringa i
merenja uticaja aktivnosti RO na životnu sredinu-proveravanja samog EMS-a-utvrđivanja neusaglašenosti i
sprovođenja korektivnih i  preventivnih mera.  Sve se mora dokumentovati. Proveravanje se EMS-a se vrši
periodično po zadatim programima, i može ga obavljati osoblje RO ili osoblje sa strane koje RO odabere.
Preispitivanje EMS-a se mora sprovoditi u određenim vremenskim intervalima da bi se utvrdilo da li su
potrebne promene ekološke politike, ciljeva i dr. Potrebu za promenama uslovljavaju: promene zakonskih i dr.
propisa   koji   se   odnose   na   životnu   sredinu-promena   proizvoda  i  tehnologija-napredak   nauke   i   tehnike-
iskustva   iz   ranijih   ekoloških   incidenata-obaveza   stalnog  poboljšanja-promene   zahteva   zainteresovanih
strana.  Ocena   EMS-a   se   može   ostvariti   samo   na   osnovu   analize   ekoloških   uticaja   u   toku   njegovog
celokupnog životnog ciklusa. U EMS-u ne postoji konačan cilj, već samo stalno poboljšanje. Na osnovu
rezultata ocenjivanja ekološkog učinka EMS-a mogu se identfikovati mogućnosti poboljšanja. Pri tom je
potrebno   da   se:-identifikuju   područja   u  kojima   je   moguće   poboljšanje   EMS-odrede  bitni   uzroci
neusaglašenosti i nedostataka-potvrde efikasnosti preventivnih i korektivnih mera-dokumentuju sve izmene u
procedurama.

EKOSISTEM

Kao što je prethodno rečeno, biocenoza i biotop ne postoje kao odvojeni sistemi u prirodi, već

predstavljaju  međuzavisne  komponente  ekosistema. U okviru ekosistema,  abiotiki  i  biotički faktori grade
izukrštan splet do te mere da ih je teško odvojiti jedne od drugih. Hrast u šumi je deo šumske biocenoze, ali
istovremeno   i   stanište   i   izvor   hrane   nizu   životinjskih   oblika.   Svojim   prisustvom   on   stvara   posebne
mikroklimatske uslove i menja abiotičke faktore, tako da je teško izdvojiti šta od tih dejstava pripada biocenozi,
a šta biotopu.

Između žive i nežive komponente ekosistema vrši se stalna razmena materije i energije. Na osnovu

tih uzajamnih odnosa ekosistem nastaje, održava se i evoluira. Pojam ekosistema predstavlja vrhunsku
sintezu u ekologiji. On označava istorijski nastalu integraciju žive i nežive prirode, koja se razvila iz njihovih
uzajamnih odnosa.

MATERIJA I ENERGIJA U EKOSISTEMU