1. Административна подела Србије у прошлости
Смештена у централном делу Балканског полуострава, Србија је својим
положајем побуђивала велику пажњу. Границе су више пута мењане, предеоно и
административно је више пута дељена на нелуђених и несхватљивих потреба.
Географе, просторне планере и демографе о томе нико ништ не пита, а морао би. Од
Стефана Немање (1112-1199) и државе Рашке која је стекла независност до данас је
прошло много година. Прва географска знања о простору Србије потичу из 18 века.
Због специфичног географског положаја на Балканском полуострву између Европе и
Азије, одувек је побуђивала пажњу великих сила и била у њиховој сенци. Држава је
стално мењала имена: Краљевина СХС 1918-1929, Краљевина Југославија 1929-1945,
Демократска Федеративна Југославија 1945-1946, Федеративна народна Република
Југолсавија 1946-1963, па Социјалистичка федеративна Република Југолсавија 1963-
1992. Савезна Република Југославија 1992-2003, од 2003-2006 СЦГ и на крају
Република Србија. У таквим околностима се развијала и локлана самоуправа.
За време Турске владавине, србија је територијално била подењена на 4 санџака:
београдски, смедеревски, кратовски и новопазарски. Једно време је била подељена на
пашалуке од којиј је највећи био београдски, са 14 нахије, као мање територијално-
административне целине.
У прошлости Србија је картографски представио Адам фон Вајнартен 1820.
Рад Вука Караџића Географическо-статистическо описаније Сербије саджи
одељке о градовима. Опис Београда и још 11 града. Представљене су и неке предеоне
целине Србије за које би се данас рекло да су регије или региони(јадар, рађевина,
мачва, поцерина, тамнава, кључ, крајина, ресава, црна река, хомоље) али никако сада
актуелни статистички региони( пет преименовани на 7). Вук издваја вароши и 3 реда:
вароши које имају своје нахије, вароши које немају своје нахије и паланке.
1846.године Јован Гавриловић је израдио Речник географическо- статистични
Србије, у којем је дата административна подела Србије. Краљевина Србија је 1893.
Имала 24 вароши, 47 варошице, 3135 села, 897 заселка. Имала је 50000 км2 и 2,1 мил
становник. Раније се нико детаљно није бавио територијалном, управном и
административном поделом Србије јер је била под влашћу туђина.
Грађански закон 1844
Србија је 1884.године имал само 23 насеља са преко 3000 становникаи укупно
3737 села и 70 вароши. У таквим условима под влашћу страних сила уз честе сукобе са
њима, било је тешко организовати се на прави начин, посебно на локланом нивоу и у
планинском простору. Локална самоуправа и бројне државне службе нису се могле
исказати у позитивном смислу и због честих ратова и обимних присилних и
економских сеоба.
Књиге Милана Милићевића, Кнежевина Србија 1876 и Краљевина Србија 1884 год.
Кнежевина Србија , 43500км2, 1,2 милиона становника. Састоји се од већег
броја округа, а географске целине су биле: Шумадија, Мачва, Рујно са Старим Влахом
и Рашком, Тимочка крајина и Браничево. Шумадији су припадали град Београд и
београдски, смедеревски, јагодински, крагујевачки и руднички округ. У оквиру
Београдског округа постојали су срезови врачарски, грочански, колубарски, космајски
и посавски. Мачва се састојала од ваљевског, шабачког и подрињског округа. Рујно
Стари Влах и Рашка су обухватали округе ужички, чачански и крушевачки. Тимочкој
крајини су припадали окрузи алексиначки, књажевачки, црноречки и крајински, а
Браничеву пожаревачки и ћупријски. Ова подела је у свом времену одговарла
друштвеним потребама.
Административна подела Србије која је била под Турцима није била до краја
позната. По ономе што је затеко устанак 1804. Године реко би се да је била подељена на
нахије(нахијски кнез, оберкнез), нахије на кнежевине (кнежински кнез), а кнежевине
на општине и села. Вожд је био глава земље.
Београдска нахија је била подељена на 4 кнежине – посавску, колубарску,
туринску и грочанску. Грочанска је била подељена на 2 кнежине, подунавску и
космајску. Уставом из 1838 назив нахија промењен је у округ. На челу округа био је
окружни начелник. Судови су били у потпуности одвојени од полицијске власти.
Извршена је нова административна подела на више мањих целина. Београдски округ,
обухватао је врачарски(београд), грочански(гроцка), космајски(ропочево),
колубарски(шопић) и посавски(умка). По броју становника и пореских обавезника
посела београског округа је доста уједначена и оправдана. У таквим релацијама могло
се једноставно и сврсиходно управљати.
Рујно Стари Влах и Рашка 12,5 км2 је ретко насељен, 2x мање од Шумадије, па
је и самопураво било потребно организовати на посебан начин.
У Западној Србији су ужички, чачански и крушевачки. Сваки од њих је имао по
једну варош,а чачански и две варошице. Доминација сеоског становништва у односу на
градско, указивало је на то да је и локална самоуправа морала бити прилагођена
реалности на терену.
1887.године излази књига Владимира Карића, Србија – опис земље, народа и
државе. Тада је Србија имала 50000 км2 1,9 мил становника. На сели је живело 88%
становништва а и граду 12. Највећи град је био Београд 35000 а анајмањи Чачак са
3137. У административном погледу имала је жупе и кнежевине, изнад којих су биле
нахије а изнад пашалук. Посебну пажњу посвећује општини као територијално-
управној јединици, јер је иста у Србији постојала и пре и могла се поистоветити са
селом.
Општина је постојала и за време Турака и била је најпогоднија за
функционисање ликалне самоуправе. Срби нису били без збора и договора од интереса
за организацију живота на локланом нивоу. То се може поидтоветити са локланом
самоуправом. Србија површине , два пута мање од даншње имала је 21 округ, 69
срезова и 622 општине са изузетком Београда као највећег града и Мајданпека као
центра рударства и металургије. Сваком од њих краљ је именовао окружног начелника.
Окрузи су се делили на срезове. Први човек срезе је срески начелник, потчињен
окружном начелнику. Срезови су се делили на општине, као најмање територијално –
управне јединице, у којима су органи власти у непосредној вези са становништвом.
Општинске председнике и кметове бирао је народ на збору
Јован Цвијић 1901- општа географија
У делу срећемо појмове као што су род, братство, задруга, племе, раса. Указује
на поделу рада, привреду и значај саобраћаја. Много тога се решава сврсиходном
организацијом државне управе и локалне самоуправе и синхронизованим акцијам.
Цвијић наглашава да свуда где је могуће потенцирати природне а не политичке
границе.
Од посебног значаја била је породична задруга, чији корени потичу из родовског
друштвеног поретка. У задругама живело је по неколико генерција најближих
сродника, што је било најповољније за функционисање у оквирима екстензивне
привреде и федуалног система, на челу система се налазио старешина, коме су управу
поверили сви стасали чланови заједнице. Целокупна имовина припадала је
заједници,материјална добра си заједнички стварана и трошена. Породична задруга, као
најмања ћелија организације друштва, била је веома погодна за целовитост
организације земљорадника и сточара. Оваква организација указује на елементе
локлане самоуправе, односно самоорганизовања. Неколико задруга је чинило село, а
скуп ових општину. Породичне задруге су образовале жупу или кнежину, чијег
Остваривање циља зависи од руковођења. Руковођење подразумева
координацију рада појединих учесника радног процеса у остваривању задатака
организације на основу одговорности за остваривање постигнутих резултата и
добијених овлашћена. Руковођење значи извршење задатака организације преко
других, може бити индивиуално и колективно.
Професионлана етика подразумева, личне и стручне стандарде понашања једног
лица у односу на организацију. Професионлана, радна етика подразумева стандарде
понашања лица према послу који обавља, односно свесно, одговорно и стручно
обављање посла, колегијално понашање према другима, кооперативан кад сарађује, да
исказује оданост и лојалност.
Материјални(средства)
Су техничка и финансијска средства којим располажу организације ради
остваривања циљева. Остваривање циљева зависи од избора и рационалне и
економичне и ефикасне употребе средстава. Могу бити техничка и финасијска
средства. У техничка спадају: службене и друге просторије, намештај, прибор, превозна
средства, средства за комуникацију. Финансијска средства обухватају новац и друга
средства финансијског карактера(чекови, налози) којим располаже ради остаривања
циљева. Проблем преставља прибављање финансијских средстава и начин трошења .
Поставља се питање и контроле утрошка новца. Финансијска средства државних органа
обезбеђују се у оквиру буџета, тј плана употребе новчаних средстава остварених на
основу државних приход. Посебан начин обезбеђивања новчаних средтава за државу
представља финансирање из фондова. Технолошке оновације се све више развијају,
компјутер је изазвао преокрет у развоју технологије. Могућност складиштења и
памћења.
Структурни(организација)
Без овог повезивања ради успостављања организационе струке, организација би
била прост скуп људи који ради, свако за себе. Успостављање организационе структуре
постиже се одговарајућом координацијом процес поделе рада, систематским и трајним
повезивањем ефекта појединих радних организација. Успостављање државне
организационе структуре, може се односити на организационо повезивање државне
организације као целине, на државни орган (као део државе- суд), као и на унутрашње
организационе јединице државних органа (одељене суда)
3. Принципи формирања органа управљања
Формирање органа управљања може се остварити на реалном, територијалном и
персоналном принципу. Инокосни и колегијални принцип, хијерархијски принцип, као
и принцип субординације код држсвних органа.
Реални принцип значи- повезивање једне организационе целине према ствсрној
садржини, врсти и сродности послова који се обављају. У оквиру државе овај принцип
долази до изражаја код одређивања делокруга и стварне надлежности за обављање
одређених послова који су по својој садржини исти или сродни (законодавство-
парламент, правосуђе суд).
Територијлни принцип- значи формирање једне организационе целине према
територији на којој обавље одређене врсте послова. Применом овог принципа могу се
формирати органи чије се надлежности односе на територије целе државе (централни
орган), на делу територије (покрајински) или на неком ужем делу (градски).
Персонални принцип – значи повезивање једне организационе целине према
пословима који се обављају према у односу на одређене групе лица на које се ти
послови односе. Овај принцип се ређе користи као основни већ више као допунски из
тог разлога он се јавља као унутрашњи организациони принцип у оквиру неке шире
организације (осигурање, осигурање службеника, осигурање земљорадника)
Инокосм принцип (монократски)- значи повезивање једне организационе целине
на основу овлашћења једног лица. На челу стоји страешина(министар) који представља
тај орган и располаже свим овлашћенима и одговорностима у вези са радом тих органа.
Поред старешине ту су и помагачи (заменик) који често припремају одлуке и израђују
нацрте аката које старешине доносе. Фпрмирање ових органа по овом принципу
карактеристично је за државне органе управе и централне хијерархијске организације
(министра). Дешава се да у оквиру органа формираног по овом принципу постоји и
нека колегијална тела (савет) и они имају само саветодавни карактер. Предност овог
савета је што је брз и ефикасан, мана је што зависи од способности само једног лица.
Колегијални принцип- значи повезивање једне организационе целине на основу
овлашћења више лица. На челу органа стоји колегијум састављен од више људи (савет,
одбор, веће) који располаже свим овлашћенима и одговорностима у вези са радом тог
органа. Постоје помагачи колегијума (шеф обезбеђења, саветник). Предсност овог
принципа је што рад зависи од више лица, њихових знања и способности. Недостатак је
што се рад одвија по одређеној процедуру, компликованој и не омогућава брзо и
ефикасно деловање. Формирање органа по овом принципу није карактеристично за
државне органе управе, већ за представничка тела (скупштина) и судове.
Карактеристично за органе формиране по овом принципу је да се акти доносе учешћем
више лица. Промене у саставу колегијума не утичу на колегијални орган, док лице које
руководи колегијумом није иконски старешина већ његов представљајући. Члан
колегијума се може постати путем избора, постављањем, делигирањем, кооптирањем
(избор колегијум). Основни начин рада колегијума је на седницама, редовним и
ванредним. Број чланова да колегијум као тело постоји назива се кворум. Постоји
кворум присутних и кворум гласача. Кворум присутних је број чланова колегијума
потребан за постојање и рад колегијума, као и за доношење одлука (већина, 50-50).
Кворум гласача је број чланова колегијума потребан да се пуноважно донесе одлука
колегијума у одређеном случају може се приписати једногласност (консензус). Постоји
и право вета, тј право члана спречи доношење одлуке.
Хијерархијски принцип- полази од система надређености и подређености. Овај
принцип подразумева систем старешинства и представља најстари принцип формирања
управних организација.Карактеристична хијерархијска овлашћења старешине према
потчињеном обухватају: 1 право контроле аката који потчињени доноси, 2 право
издавања општих упустава и конкретних наређења за рад потчиљеног, 3 право
дисциплинског кажњавања потчињеног...
Принцип субординације- сруга страна хијерархијског принципа представља
обавезу и дужност потчињеног да извршава конкретна наређења старешине. Граница
субординације је правно утврђена граница до које надређени може да издавати налоге.
Приговор незаконитости може се односити на надлежност, форму налога и садржину
налога. Разликујемо општи и посебни режим субординације. Општи режим
субординације важи за све државне органе (судове, управа), овде је подчињен дужан да
извршава само законите налоге. Посебни режим, важи за поједине органе који имају
специфичне задатке (полиција, инспектор). Апсолутна граница субординације у оквиру
овог режима, постоји у случају да извршење налога постоји кривично дело.
судску. Судска власт је независна. Јемчи се и признаје улога политичких странака у
демократском обликовању политичке воље грађана. Оснивање политичких странака је
слободно. Политичке странке не могу непосредно вршити власт нити је потчинити
себи.
6. Територијална аутономија
Појам и врсте аутономије
Израз „аутономија“ је грчког порекла који садржи у себи два дела: „autos“ –
самостално, и „nomos“ – закон. У том погледу, у најширем смислу аутономија означава
самостално одређивање правила, односно у ужем смислу, аутономија се дефинише као
„одређени степен самосталности“ који се налази између две искључиве крајности – са
једне стране потчињеност, а са друге независност.
У уставној и политичкој теорији, аутономија се одређује као ужа заједница која,
по одређеним основама, ужива мању или већу самосталност у оквиру неке шире
друштвене целине. Савремена теорија и пракса разликује више врста аутономије:
Територијална – означава посебна подручја у држави, која имају посебан статус
у односу на целину.
Функционална – означава одређени степен самосталности у обављању својих
делатности тако што располажу правом сопственог организовања, управљања и
финансирања.
Културна – означава право припадника националних мањина, односно етничких
група које живе у једној држави да развијају сопствену културу, негују језик и
слично, у одређеним институционалним облицима којима сами управљају.
Персонална – означава самосталност неких лица на основу припадности
одређеној асоцијацији.
Појам и врсте територијалне аутономије
Појам територијалне аутономије обухвата право одеђених територија да на том
подручју самостално управљају својим пословима.
У оквиру унитарне државе, територијална аутономија обухвата већи степен
самосталности од локалне самоуправе, али мањи од стицања ограничене суверености
(нпр. Феудалне јединице). Територијална аутономија није „изворно“ право већ,
„признато“ право. Територијална аутономија, по правилу, обухвата и самосталност у
извршавању сопствених закона и прописа, а може обухватити и одређену самосталност
у извршењу управних и судских послова. Она се предвиђа уставом једне земље, а
делокруг и надлежност територијалне аутономије се одређује законима. Данас се
стварају и посебни облици територијалне аутономије који се називају „еуро региони“ и
који представљају нови облик у том смислу што су у оквиру више држава (нпр.
Еврорегион „Лимберг“ између Немачке и Холандије).
Аутономне покрајине као облик територијалне аутономије у Србији
У Србији су територијалне аутономије организоване у облику „аутономне
покрајине“. Оне су настале као резултат нове концепције у решавању националног
питања и увођења федеративног уређења у Југославији после Другог светског рата, а
реализоване су одлукама Другог заседања АВНОЈ-а (1943) и Уставом ФНРЈ (1946).
Циљ постојања аутономних јединица јесте да грађани у овим подручјимамогу
самостално остварити одређена права и дужности, у складу са својим
специфичностима. Аутономне покрајине, југословенским Уставом из 1974. године
постале су „конститутивни елементи југословенске федерације“, тј. биле су у погледу
права скоро у потпуности изједначене са републикама као федералним јединицама.
Аутономне покрајине су имале уставотворну и законодавну власт, и самостално
уређене скоро све области правног система.
Аутономне покрајине по Уставу Републике Србије (2006)
