UVOD
Globalizacija je proces kojim se u današnjem svetu postepeno ukidaju ograničenja
protoka roba, usluga, ljudi i ideja među različitim državama i delovima sveta,
odnosno ideologija koja za cilj ima njegovo opravdanje.
Globalizacija svoje korene ima u režimu slobodne trgovine čiji je glavni zagovornik
bilo Britansko Carstvo u 19. veku, i koji je nestao za vreme Prvog svetskog rata i
uvođenjem protekcionizma među ratom osiromašenim velikim silama.
Iako su pokušaji globalizacije započeli još nakon Drugog svetskog rata, taj proces je
postao intenzivniji tek sa završetkom Hladnog rata i uspostavljanjem SAD kao jedine
globalne sile. U njoj je kao dominantna ideologija vladao ekonomski liberalizam te je
agresivno promovisana globalizacija kao rešenje većine problema u savremenom
svetu. Zagovornici globalizacije tvrde kako bi ukidanje carina i drugih ograničenja
dovelo do jačanja tržišne utakmice, odnosno pojave kvalitetnijih roba i usluga.
Takođe se navodi kako bi povećanje kontakta među ljudima i državama u svetu
smanjilo mogućnost velikih sukoba.
S vremenom, a pogotovo nakon dolaska Georgea W. Busha na vlast u SAD, razvio se
antiglobalizacijski pokret kao reakcija na globalizaciju. Antiglobalisti drže kako će
globalizacija u svom neograničenom obliku cementirati nejednakost u svetu, učiniti
siromašne države ovisnim o bogatima i sprečiti ih da razviju vlastite ekonomije,
odnosno da će svet staviti pod kontrolu multinacionalnih korporacija motivisanih
profitom umesto brigom za dobrobit čovečanstva.
1. Globalizacija – definicije
Globalizacija se u najširem smislu reči odnosi na ekspanziju globalnih veza i
obuhvata više velikih procesa. Definicije globalizacije se stoga razlikuju zavisno od
toga šta im je u fokusu. Globalizacija je istorijski složena pojava. I samo značenje
ovog termina je tema opšte rasprave. Može se odnositi na ,,stvarne’’ procese, ideje
koje ih opravdavaju i na načine njihovog promišljanja. Termin nije neutralan, jer
definicije odražavaju različite ocene globalnih promena.
1
Naredne defnicije izražavaju preovlađujuće uticaje u teoriji globalizacije:
,,Neumoljiva integracija tržišta, država-nacija i tehnologija u do sada neviđenom
stepenu koja omogućava pojedincima, korporacijama i državama-nacijama da
protežu širom sveta dalje, brže, dublje i jeftinije nego ikad pre…širenje slobodnog
tržišta kapitalizma do svake zemlje na svetu’’ (T.L. Friedman, The Lexus and the
Olive Tree, 1999, str. 7-8).
,,Kompresija sveta i intenzifikacija svesti sveta kao celine … konkretna globalna
međuzavisnost i svest o globalnoj celini u dvadesetom veku’’ (R. Robertson,
Globalization, 1992, str. 8).
,,Društveni procesi u kojem iščezavaju geografska ograničenja na društvena i
kulturna zbivanja i u kojem ljudi sve više postaju svesni toga.’’ (M. Waters,
Globalization, 1995, str. 3).
,,Integracija na osnovu projekta koji se izvodi na osnovu ,,pravila tržišta na
globalnom nivou” (P. McMichael, Development and Social Change, 2000, str. 149).
,,Dominantna forma globalizacije označava istorijsku transformaciju: u ekonomiji na
način sticanja prihoda i egzistencije; u politici gubitak stepena lokalne kontrole…, a u
kulturi gubitak dostignuća kolektiviteta…Globalizacija nastaje kao politički odgovor
na ekspanziju moći tržišta…Ona je na području znanja.” (J.H. Mittelman, The
Globalization Syndrome, 2000, str. 6).
,,... razvoj globalnih finansijskih tržišta, rast transnacionalnih korporacija i njihova
sve veća dominacija nad nacionalnim ekonomijama.’’ (G. Soros, On Globalization,
2002, str.13)
,,Integracija svetske ekonomije” (Gilpin R., 2001, Global Political Economy, str. 364)
,,Deteritorijalizacija – ili … rast suprateritorijalnih odnosa među narodima” (A. J.
Scholte, 2000, Globalization – a critical introduction, str. 46)
2
2.1. Globalizacija u državama blagostanja i državama
Drugog i Trećeg sveta
Takozvane države blagostanja za većinu svojih tekućih problema mogu zahvaliti
strukturnoj promeni sistema svetske privrede koja je za neke i sinonim za
globalizaciju. Te promene, kao što je već rečeno, uveliko ograničavaju (pa čak idu i
ka tendenciji potpunog ukidanja!) snagu delovanja nacionalnih država, tako da ove,
sve da to i žele, (više) nisu u stanju pružiti svojim građanima ono na šta su ovi već
decenijama navikli. Nadnacionalni sistem nema mnogo milosti prema socijalnoj
politici, ravnomernoj brizi za sve slojeve stanovništva, a posebno za one koji nisu u
stanju da stvaraju profit. Sve veća nezadovoljstva masa koja se tim povodima
javljaju, usmerena na svoje vlade kojima su, pak, ruke vezane. Ukoliko se u dogledno
vreme ne sačini takav međunarodni pravni poredak kojim će ovlašćenja i slobode
država, korporacija i pojedinaca biti jasnije regulisane, sve su manji izgledi da će
građani od svojih vlada moći da dobiju bilo kakvu zaštitu. Time se obesmišljava i
institucija demokratskih izbora i svodi na ulogu pukog političkog
folklora
. Samo po
sebi se razume da siromašna društva (kakva su uglavnom društva trećeg, pa i tzv.
Drugog sveta) nemaju šta da traže u „ravnopravnoj utakmici’’. Kao novi problem
nameće se bojazan da ni ona najbogatija i najstabilnija društva neće moći da izdrže
tu trku.
Ako se prihvate zahtevi tržišta kakve
propovedaju neoliberalni ideolozi,
već dostignuti široki stepen raznih socijalnih prava na kakva su građani navikli,
nema mnogo izgleda da se zadrži. Habermas to jasno formuliše: ,,Da bi ostale
konkurentne na sve većem svetskom tržištu, (OECD) države moraju da učine korake
koji čine nepopravljive štete skladu građanskog društva... Najpreči zadatak Prvog
sveta u dolazećoj deceniji biće stoga kvadratura kruga iz blagostanja, socijalnog
sklada i političke slobode’’.
Pokušaji adekvatnog odgovora na slom (nakon dugotrajne agonije) tzv. Laissez-faire
kapitalizma datiraju još iz vremena velike ekonomske krize krajem dvadesetih
godina prošlog veka. Tada nastaje ,,kontrolisani kapitalizam” koji se u kapitalističkim
zajednicama javlja u tri različita oblika: u SAD kao “new deal”, u Japanu
4
