Семинарски рад
Предмет: Дидактика
Тема: Дидактичко методичке вредности
рад у паровима
Увод
Организациону основу наставног рада, чини рад са различитим бројем
ученика. Свака бројчана формација има своје карактеристике које одређују њихово
место у настави и организацији рада. Поред фронталног, индивидуалног, групног
облика рада у настави, постоји и рад у пару – тандему.
При проучавању рада у пару треба узети у обзир теорију малих група, али
никако не изједначавати са њом. У наставној пракси доминира рад са целим
одељењем, а ређе рад у пару. У свету оживљава интерес теорије за рад у пару и
малим групама и то због достигнућа научних дисциплина које васпитно-образовно
проучавају проблематику са разних аспекта.
Рад у пару је заједнички рад чији интезитет зависи од мотивисаности
партнера за рад и учење. Погодан је за све ситуације у којима је сарадња двоје
ефикасна и рационална (исправљање контролних задатака, прикупљање материјала
за збирку, радови у радионици, извођење огледа где је потребно асистирање).
Према томе, овим уводом се означава генерални поступак израде теме овог
семинарског рада. У даљем тексту биће више речи о раду у пару.
Код нас је рад у пару актуелизиран 50-тих година преко саветовања у Новом
Саду (1957.), а у новије време у Херцег-Новом 1971.г. Кад је био међународни
синпозијум. Целовитији приступ разраде рада у пару налазимо у појединим делима
професора, др. Тихомира Продановића (Београд, 1974.). он први у нашим условима
даје систематски приступ и дидактичке погледе на рад у пару.
2. ДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМОВА
Кључни појмови овог дипломског рада су:
васпитање,
образовање и
рад у пару
2.1.
Васпитање
Васпитањем се баве бројне науке: педагогија, филозофија, психологија,
социологија и друге. Ипак, највише и најцеловитије, васпитањем се бави
педагогија. Зато се и каже да је васпитање „...најшири педагошки појам и процес“
(Трнавац и сар., 1998: 18).
Васпитање се различито схвата и одређује. Постоје многе дилеме око
природе, карактера и суштине васпитања, нпр. – да ли је то процес спонтаног,
слободног развоја природних снага појединца у одрењеним условима – процес
самоформирања или је то процес вођен, усмераван према потребама и циљу
постављеном од стране друштва, друштвених класа, група, државе, цркве,
политичких партија и слично. Фактори који су доминантни у васпитању –
унутрашњи (урођени, наслеђени, стечени), - спољашни (друштвена средина,
односи, спољни утицај). Друштвена условљеност и карактер васпитања, нпр. да ли
је независан, индивидуални и генерички развој или друштвено детерминисан и
условљен.
У
Педагошкој енциклопедији,
васпитање (одгој) је „...стална и нужна
функција људи и њихова друштвеног живота“ (Поткоњак (ред.), 1989: 137).
Дефинише се и као процес истовременог самоформирања и формирања личности
одређених својстава, као целисходан и намеран процес са довољно простора за
индивидуални развој, као друштвена пракса подложна научном проучавању. И у
томе постоје разлике међу педагозима – различито се схвата васпитање као предмет
педагогије (своди се само на децу и младе, само на институционално организовано
васпитање на целисходно усмерен процес, на позитивне васпитне утицаје).
Постоји,,, уже,, и,, шире,, схватање појма васпитање, као и различито поимање
односа васпитања према другом фундаменталном појму педагогије –
образовању
(Теодосић (ред.), 1967: 98).
У 19. и 20.-ом веку настале су и развиле се многе педагошке школе, правци
и смерови. У њиховој основи лежи различито схватање и поимање васпитања.
Васпитање је збир свега онога што одрасли срачунато предузимају да би
децу и омладину развили сагласно одговарајућим друштвеним циљевима,
захтевима, потребама.
С обзиром на то где се остварује, васпитање може бити:
породично,
предшколско,
школско,
ваншколско,
интернатско и
специјално (установе за бригу о деци са недостацима)
