GIMNAZIJA „SVETOZAR MARKOVIĆ“
SUBOTICA
MATURSKI RAD IZ PSIHOLOGIJE NA TEMU
RAZVOJ LIČNOSTI PO ERIKSONOVOJ TEORIJI
Mentor
Učenik
prof. Vesna Štricki Zorica
Žužić
Subotica, juna 2014. godine
4
ERIK ERIKSON
Erik Homburger Erikson, američki psiholog danskog porekla, rođen je u Frankfurtu
15. juna 1902. godine. Oca, koji je rano napustio porodicu, Erik nije zapamtio, a dobro je
prihvatio očuha, nemačkog pedijatra, čije je ime, kao srednje očevo ime, dodao svom
imenu i prezimenu. Prezime Erikson zapravo je sam skovao, dodajući svom ličnom imenu
(Erik) sufiks
son
što znači sin, pa tako kovanica na danskom znači Erikov sin. Na ovaj
simboličan način sam je sebi izgradio novi lični identitet. Studirao je umetnost i bio je
nastavnik u školi koja je radila po metodi Montesori, koja naglašava razvoj dečje
inicijative i stvaralaštva kroz igru i rad. Kao umetnik bio je specijalista za portretisanje
dece.
Psihoanalitičku obuku, koju je imao kod Ane Frojd i na Bečkom institutu za
psihoanalizu, završio je 1933. godine. Iste godine odlazi u SAD, gde u Bostonu radi kao
dečji psihoanalitičar.
Tokom svog višedecenijskog rada bavio se dečijom psihoanalizom, odnosom
društva i ličnosti i analizom istorijskih ličnosti. Poznat je po teoriji psihosocijalnog razvoja
čoveka i uvođenju termina
kriza identiteta
.
Erik Erikson je psiholog frojdovske orijentacije. To znači da prihvata osnovne
Frojdove ideje, ali takođe prihvata i ideje o egu koje su dodali pristalice Sigmunda Frojda.
On je više pisao i govorio u društvenom i kulturnom uticaju na čoveka, a manje o
biološkom.
5
EPIGENETSKI PRINCIP RAZVOJA
Epigeneteski princip ima svoje poreklo u razvoju organizma
in utero.
Donekle, ovaj
princip tvrdi da sve što raste ima
osnovni plan
iz kojeg se pojavljuju
delovi
, pri čemu svaki
deo ima svoje
vreme
specijalnog uticaja, sve dok se ne pojave svi delovi, čineći
funkcionalnu celinu.
Prema Eriksonu razvoj čoveka se odvija po ovom epigenetskom principu. Ličnost
se razvija kroz osam stadijuma, a napredovanje razvoja kroz stadijume zavisi od uspeha u
prethodnim stadijumima. Svaki stadijum sadrži određene razvojne zadatke koje treba
ispuniti pre njegovog okončanja. Prelaz iz jednog u drugi stadijum praćen je
psihosocijalnim krizama, koje se sastoje iz dva dela. Erikson smatra da mora da se
uspostavi ravnoteža između ta dva dela.
Trajanje stadijuma ima optimalno vreme, odnosno, do prelaza iz jednog u drugi
stadijum ne dolazi naglo. Takođe, nije moguće usporiti tempo, niti zaštititi decu od zahteva
koje postavlja život. Za svaki zadatak postoji određeno vreme. Ukoliko uspešno prođemo
određeni stadijum, mi sa sobom nosimo
psihosocijalnu vrlinu
ili snagu koja nam pomaže u
prolasku kroz druge stadijume. Sa druge strane, ukoliko neuspešno prođemo kroz određeni
stadijum, možemo razviti maladaptacije i malignitete koji mogu ugroziti budući razvoj.
Malignitet je najnepovoljniji jer uključuje previše negativnog i premalo pozitivnog (npr.
previše nepoverenja). Maladaptacija nije toliko nepovolja, ona uključuje previše
pozitivnog, a premalo negativnog (npr. previše poverenja).
Pri rođenju beba napušta matericu, menjajući je za sistem socijalne razmene svog
društva, gde njeni rastući kapaciteti nailaze na mogućnosti i ograničenja kulture. U
literaturi o dečjem razvoju opisano je kako organizam u sazrevanju nastavlja da se razvija,
ne tako što formira nove organe, nego razvojem po propisanom sledu, lokomotornih,
senzornih i socijalnih sposobnosti. Psihoanaliza je omogućila razumevanje više
idiosinkratičnih iskustava, a naročito unutrašnjih konflikata koji čine način na koji osoba
postaje zasebna ličnost. Važno je razumeti da možemo očekivati da će zdravo dete, kroz
sled najličnijih iskustava, ako mu se samo pruži vođstvo u razumnoj meri, pratiti
unutrašnje zakone razvoja, zakone koji stvaraju niz mogućnosti za značajnu interakciju sa
osobama koje se brinu o njemu.
7
normalnim uslovima, dete će tek od druge godine početi da doživljava čitavu kritičnu
alternativu između postojanja kao autonomnog bića ili kao zavisnog bića, i tek je tada
spremno za odlučan susret sa svojim okruženjem, od kojeg se zahteva da detetu prenese
određene ideje i koncepte autonomije i prinude, na način koji će bitno doprineti njegovom
karakteru, produktivnosti i zdravlju ličnosti u kulturi kojoj pripada.
Svaki stadijum postaje kriza zato što su početni razvoj i svesnost u jednom
značajnom delu određene funkcije praćeni pomeranjem instiktivne energije i uzrokuju
specifičnu ranjivost tog dela. Jedno od najtežih pitanja jeste, da li je dete u datom
stadijumu slabo ili jako. Možda bi bilo najbolje reći da je dete uvek ranjivo u nekom
pogledu, a potpuno nesvesno i neosetiljivo u nekom drugom, ali da je istovremeno
neverovatno uporno upravo u onim aspektima u kojima je ranjivo. Upravo slabost daje
snagu i najmanjoj bebi, i upravo iz svoje zavisnosti i slabosti beba daje signale na koje je
njena sredina naročito osetljiva (ako je dobro vođena prijemčivošću zasnovanoj na i na
instinktivnim i na tradicionalnim obrascima). Prisustvo bebe stalno i uporno dominira
spoljašnjim i unutrašnjim životom svakog člana domaćinstva. Pošto se oni moraju
prilagoditi prisustvu bebe, to znači da moraju takođe rasti kao pojedinci i kao grupa.
Podjednako je istina da bebe kontrolišu i vaspitavaju svoje porodice, kao što je istina i
suprotno. Porodica može vaspitati svoje dete samo tako što dete vaspitava nju. Rast deteta
se sastoji od niza izazova porodici koji služe njegovim novorazvijenim potencijalima za
socijalnu interakciju.
Svaki sledeći korak je, stoga, potencijalna kriza zbog
radikalne promene
perspektive.
Na početku života postoji najradikalnija promena – od intrauterinog ka
ekstrauterinom životu. U postnatalnom životu, takođe, radikalna prilagođavanja
perspektive, kao što su opušteno ležanje, stabilno sedenje i brzo trčanje, moraju se obaviti
u svoje vreme. Sa ovim promenama menja se brzo, a često i radikalno, i interpersonalna
perspektiva.
Stoga,
različiti kapaciteti koriste različite mogućnosti
da postanu potpuno
razvijene komponente jedne promenljive konfiguracije, odnosno ličnosti u razvoju.
