Imunoprofilaksa

IMUNOPROFILAXA:

Uloga imunoloskog sistema: odbrana od infekcija, prepoznavanje i odgovor

na presadjena tkiva i nove proteina, odbrana od tumora, antitela za detekciju bilo koje vrste
molekula. Imunoloski sistem obuhvata dve osnovne komponente imunosti: Urođena
(nespecifična) imunost i Stečena (specifična) imunost. Imunost je sposobnost organizma da
prepozna patogene (štetne faktore) i da ih eliminiše na različite nečine, može se podeliti na:

PRIRODNU IMUNOST (UROĐENA, NESPECIFIčNA):

postoji i pre susreta sa patogenom, brzo se

angažuje i predstavlja prvu liniju odbrane organizma, mehanizmi dejstva prirodne imunosti
predstavljaju genetski potencijal jedinke, tj. nasleđuju se i ne menjaju tokom života jedinke, ima
ulogu u stimulaciji specifičnog imunskog odgovora i utiču na tip tog odgovora (celularni ili
humoralni). Efektorski mehanizmi prirodne imunosti učestvuju u krajnjoj eliminaciji patogena i
pored aktiviranih specifičnih mehanizama odbrane.

Elementi nespecificne imunosti:

Anatomska barijera:

koza, kretanja intestinuma, oscilacije bronho-pulmonarnih cilija

Celularne komponente: fagocitne celije: neutrofili (PMN)

- najznacajniji u borbi protiv bakterija

- 2 vrste granula: 1. primarne - azurofilne (za nezrele, vrlo mlade PMN) sadrze defenzine (prot.
male MW), proreaze (elastazu, katepsin G…) lizozim, mijeloperoksidazu. 2. sekundarne (zreli
neutrofili) - lizozim, NADPH oxidaze, laktoferin, B12 vezujuci faktor.

mononuklearni fagociti

- monociti u cirkulaciji, histiociti u tkivu, mikroglijalne cel. u mozgu,

Kupferove cel. u jetri makrofage u limfnim organima (prepoznaju se po morfologiji, lepe se za
staklo, plastiku, imaju fagocitnu sposobnost i CD14 marker).

Koža:

stalna deskvamacija kože omogućava odstranjivanje patogena, kiseli pH kože, inhibitorni

efekat mleĉne kiseline(laktata) koja je produkt lojnih i znojnih žlezda, defenzini katjonski peptidi,
niske mol. mase (cistein), deluju kao antibiotici širokog spektra (ubijaju bakterije i gljive),
keratinociti koji luĉe citokine (nema imunskog odgovora bez citokina).

Sluzokoža:

mucus,

treplje, inhibicija virusa – gornji delovi resp. sistema imaju temperaturu 33º C, mikrobicidni
faktori – nizak pH želudaĉnog soka, žuĉne soli i proteolitiĉki enzimi digestivnog trakta, spermin i
Zn semene teĉnosti, lizozim ili muramidaza, glikolipidi – kompeticijom spreĉavaju prianjanje za
ćelije, laktoferin – vezuje Fe i uskraćuje bakterijski faktor rasta, normalna bakterijska flora
(komensali) – suprimiraju rast potencijalno patogenih bakterija kompeticijom za esencijalne
hranljive materije ili receptore na površini epitela, lokalnom promenom pH, produkcijom
toksiĉnih materija

Elementi nespecificne imunosti:

Sekretorne molekule: transferin i laktoferin (oduzimaju Fe),

interferon (inhibise replikaciju  virusa i aktivira druge celije  koje ubijaju patogene), lizozim (u
serumu/suzama   –   liza  bakterijskog   zida),   fibronektin   (opsonizacija  bakterija),   komplement
(sistem   mem   proteina),  TNFa   (smanjuje   replikaciju   virusa   i  aktivira   fagocite),  interleukini,
properdini, pirogeni, histamine, heparin, paleta enzima …

Komponente urođene imunosti prepoznaju strukture koje su zajedničke za određene klase mo.,
a nema ih na ćelijama domaćina. Fagociti – LPS, rezidue manoze, dvolančana RNK.... –
molekulski obrazci patogena PAMP. TLR – TLR-2, TLR – 3, 7, 8 – u različitim ćeliskim odeljcima
(na citoplazmatskom membrani, ER i dr). TLR = NF-kB = citokini + adhezivni molekuli, faktor
odogovra na If = produkcija intereferona.

U odgovoru na mo., dendritske ćelije, makrofagi i druge ćelije luče cotokine koji posreduju u
mnogim ćelijskim reakcijama urođene imunosti.

Citokini

– su solubilni proteini koji funkcionišu

kao medijatori imunskih i zapaljenskih reakcija i koji su odogovorni za komunikaciju između
samih leukocita i drugih ćelija.

Prema konvenciji = interleukini IL.

U urođenoj imunosti glavni

izvor citokina su dendritske ćelije i makrofafi aktivirani prepoznavanjem mo.

2. STE

Č ENA IMUNOST (ADAPTIVNA, SPECIFI

Č NA):

stiče se tokom života i rezultat je kontakta

organizma   sa   određenim   patogenom.   Odlike   su:   RAZNOVRSNOST   I   SPECIFIčNOST,
IMUNOMEMORIJA,   LIMFOCITI   UČE   DA   PREPOZNAJU   STRANO   OD   SOPSTVENOG   –
AUTOTOLERANCIJA  (eliminacijom   autoreaktivnih   klonova   limfocita   ili   funkcionalnom
inaktivacijom – anergijom). T  ipovi ste

č enog imuniteta:



prema efektorskom mehanizmu: celularni (T limfociti) i humoralni (B limfociti)



prema načinu indukcije



Aktivni prirodni (infekcija) i aktivni veštački (vakcinacija)



Pasivni prirodni (prelaz antitela sa majke na plod) i pasivni veštački (Th imunim
serumima)

Antigeni su složeni molekuli koje imunski sistem prepoznaje kao tuđe. Svaki antigen neće uvek
pokrenuti   imunološku   reakciju!  Antigeni   koji   su   sposobni   da   pokrenu   imunološku   reakciju
nazivaju se  imunogeni!  Antigeni koji nemaju imunogenu sposobnost se mogu samo vezati za
specifične  receptore   na   imunokompetentnim   ćelijama   ili   za   specifične   imunoglobuline.
Imunogeni   molekuli,   pored   ostalih,   uvek   imaju   i   antigene   karakteristike  dok   molekule   bez
imunogenih svojstava imaju samo antigenska svojstva! Da li će neka substanca ili molekul biti
imunogen, često zavisi od  načina davanja, mesta davanja, životinjeske vrste kojoj se daje i
mnogih drugih faktora.

Anitgenske determinante ili epitopi su ona mesta na molekulu antigena koja se mogu prepoznati
od strane imunokompetentnih ćelija. Na jednom melolukulu antigena može postojati veći broj
antigenskih  determinanti.   Broj   antigenskih   determinanti   na   jednom   molekulu  određuje   tzv.
antigensku valenciju antigena.  Specifičnost antigenskih determinanti je određena rasporedom
njenih gradivnih  komponenti i prostornom orijentacijom determinanti. EPITOPI:

C) Sintetski antigeni:

To su antigeni koji su proizvedeni u nekoj laboratoriji

- Najčešće se radi o

polimerima od više aminokiselina. Ukoliko je veći broj aminokiselina to je njihova imunogest
veća!

ĆELIJE IMUNSKOG SISTEMA:

LIMFOCITI: jedine ćelije u organizmu koje specifično prepoznaju antigene

2. ANTIGEN PREZENTUJUĆE ĆELIJE: specijalizovane ćelije koje hvataju i prezentuju (prikazuju)
antigene limfocitima

3. EFEKTORSKE ĆELIJE: eliminišu mikroorganizme

Krvne celije: Leukociti : Monociti, Neutrofili, Eozinofili, Bazofili, Limfociti, Eritrocit i Trombociti

B limfociti: medijatori humoralnog imuniteta, kod ptica sazrevaju u burzi, kod ljudi u kostnoj srži,
ispoljavaju (eksprimiraju) Ig = B ćelijski receptor za antigen (BCR)

T limfociti: medijatori celularnog imuniteta sazrevaju u timusu. Tri subpopulacije T limfocita:

1. pomoćnički T limfociti (Th) 2. citotoksični T limfociti (Tc ili CTL) 3. regulatorni T limfociti (T reg)

NK ćelije: ćelije urođene imunosti, imaju receptore koji se razlikuju od BCR/TCR

Limfociti   se   razlikuju   po   površinskim   proteinima:  Različite   populacije   limfocita   ispoljavaju
različite   proteine.   Površinski   (membranski)   proteini   ćelija   se   identifikuju  monoklonskim
antitelima  (zato se nazivaju “antigenima”). Pomoću ovih proteina moguće je identifikovati tj.
napraviti   razliku   između   različitih   subpopulacija   (zato   se   nazivaju   “markeri”).  Standardna
nomenklatura za limfocitne proteine je  CD klasifikacija

(engl.

cluster of differentiation). Mnogi

membranski proteini, koji su inicijalno prepoznati kao fenotipski markeri limfocitnih
subpopulacija, imaju važnu ulogu u aktivaciji i funkciji ovih ćelija

B limfociti : CD19+, CD20+, CD21+ BCR +

T limfociti: 1. Th: CD4+ CD3+ 2. CTL: CD8+ CD3+ 3. T reg: CD4+ CD25+ CD3+

Limfociti različito prepoznaju antigen:

B limfociti vezuju: - nativne, solubilne antigene, antigene na površini mikroorganizama i drugih
ćelija, proteinske i neproteinske antigene

T limfociti vezuju: samo proteinske antigene prerađene do peptida i ispoljene u sklopu MHC
molekula na površini antigen-prezentujućih ćelija. MHC molekuli : molekuli koji su
specijalizovani za prikazivanje peptida, produkti glavnog kompleksa gena tkivne podudarnosti.

APC: ćelija koja na svojoj površini prikazuje peptidne fragmente proteinskih antigena u
kompleksu sa molekulima MHC.

Populacije limfocita se razlikuju u odnosu na istoriju izlaganja antigenu:

Naivni limfociti: Su zreli T ili B limfociti koji su izašli iz timusa, odnosno kostne srži, a koji nikada
nisu sreli strani antigen. Cirkulišu između krvi i prifernih limfnih organa. Ako ne prepoznaju
antigen, umiru posle 1-3 meseca.

Efektorski limfociti: Diferencirano potomstvo naivnih ćelija koje su se aktivirale prepoznavanjem
antigena. Nakon prepoznavanja antigena dolazi do aktivacije naivnog (ili memorijskog) limfocita:
ulaze u G

fazu ćelijskog ciklusa pre nego počnu da se dele. Aktivisani limfociti su veći (10 do 12

mm), i stoga se nazivaju veliki limfociti ili limfoblasti. Neki od aktiviranih limfocita diferentuju se
u efektorske limfocite koji produkuju molekule koji eliminišu strane antigene.

Efektorski

limfociti:

B - ćelije koje produkuju antitela (plazma ćelije) i Pomoćnički T limfociti (Th), CD4+

pomažu B limfocitima da produkuju antitela i pomažu fagocitima da unište ingestirane
mikroorganizme. Citolitički T limfociti (CTL), CD8+ ubijaju ćelije u čijoj se citoplazmi nalaze
mikroorganizmi.

Memorijski limfociti: Takođe nastaju od potomaka limfocita stimulisanih antigenom

APC su Ćelije koje imaju sposobnost preuzimanja, prerade i prikazivanja (prezentacije) antigena
limfocitima. Po konvenciji, termin APC se odnosi na ćelije koje prikazuju antigen T limfocitima.
Ako obezbeđuju drugi signal za aktivaciju T limfocita (kostimulatorni signal) onda su to
profesionalne APC. Profesionalne APĆ: Dendritske ćelije (najvažnije za započinjanje 1

imunskog

odgovora, tj. aktivaciju naivnih limfocita), Makrofage (prezentuju Ag T Ly, naivnim ili efektorskim
u toku ćelijskog i.o.) i B limfociti (prezentuju Ag efektorskim Th Ly u toku humoralnog i.o.).

EFEKTORSKE ĆELIJE

(Ćelije koje uništavaju mikroorganizme).

Efektorski B limfociti (plazma

ćelije)

Efektorski T limfociti (CD4+ i CD8+)

i drugi leukociti, kao što su:

NK ĆeLIJE:

nespecifična

citotoksičnost,

MAKROFAGI:

urođeni imunitet efektorske ćelije specifičnog imuniteta,

NEUTROFILI:

urođeni imunitet efektorske ćelije specifičnog imuniteta.

Imunološki sistem

nije lokalizovan u vidu nekog jedinstvenog, solitarnog organa, nego se sastoji

od niza različitih organa i tkiva koja su difuzno raspoređena u organizmu. Svi ovi različiti organi
se sastoje od više vrsta specijalizovanih ćelija a koje se sve mogu podeliti na

pokretne i

nepokretne! Nepokretne

čine razne retikularne ćelije i tzv. sesilni makrofagi.

Pokretne

čine

neutrofili, limfociti, monociti i dr.

Organi:

Primarni

: kostna srž i timus.

Sekundarni:

Inkapsulisani

(limfni čvorovi i slezina) i Ne inkapsulisani (limfno tkivo iz gastrointestianlnog trakta,
respiratornog trakta, genitourinarnog sistema, seroznih šupljina, jetre i dr. organa).

Ćelije:

limfociti (TH, TC, B, NK i O), fagociti (mononuklearni, polimorfonuklearni) i medijatorske.