Osnovi ekonomske nauke
21. novembar 2013
22:34
Uvod
Ekonomija
se može definisati na
više načina
:
1.
Kao nauka koja proučava
kako društva upravljaju retkim resursima
(Menkju);
2.
Kao nauka o tome kako pojedinci, domaćinstva, preduzeća, finansijske institucije i društva
uopšte
upravljaju ograničenim resursima
sa ciljem
zadovoljenja neograničenih ljudskih
potreba
(Ognjen);
3.
Kao nauka koja se bavi
proučavanjem ponašanja ljudi u ekonomskom sistemu
- pre svega po
principu ekonomičnosti
: ljudi su ekonomska bića
(homo oeconomicus)
koja se ponašaju strogo
prema pravilima
maksimizacije koristi
/materijalnog blagostanja;
4.
Kao nauka o
racionalnoj upotrebi ograničenih resursa
;
5.
Kao nauka o
nastanku istorijski specifičnog sistema ekonomskih odnosa
, njegovog
funkcionisanja i promene (Marks), gde je ekonomija slična sociologiji;
Ekonomija se bavi
trima osnovnim pitanjima
:
1.
Koje robe i usluge
će se proizvoditi i u kojim količinama?
2.
Kako će se robe i usluge proizvoditi
- ko će ostvariti proizvodnju, sa kojim resursima i uz
pomoć kojih tehnologija?
3.
Za koga
će se dobra i usluge proizvoditi - ovo pitanje se odnosi na
problem raspodele
društvenog proizvoda - da li će raspodela biti
relativno ujednačena
ili će većina dohotka ići
najbogatijim članovima društva
?
Proizvođači postavljaju sledeća pitanja:
1.
Šta proizvoditi?
2.
Kako proizvoditi?
3.
Koliko proizvoditi?
4.
Za koga proizvoditi?
5.
Po kojoj ceni prodati (u uslovima nesavršene konkurencije)?
Potrošači se suočavaju sa sledećim pitanjima:
1.
Šta kupiti?
2.
Koliko kupiti?
3.
Za koje potrebe?
4.
Po kojoj ceni?
5.
Od koga kupiti?
Kod potrošača su takođe važne i preferencije!
10 principa ekonomije
Principi kojima se rukovode pojedinci
Ljudi se suočavaju sa izborom
Potrebe su neograničene
(ako ne u nekom trenutku, onda u smislu egzistencijalnih potreba koje se
stalno obnavljaju
) i rastuće, a
resursi za njihovo zadovoljenje su retki
(oskudni, ograničeni) i
pojedinci, kao i društvo,
uvek se suočavaju sa izborom
.
Resursi
- postoje
tri vrste resursa
, odnosno
faktora proizvodnje
(inputa):
1.
Zemlja/prirodni izvori
- u to spadaju
zemljište
koje se koristi za poljoprivredu, stočarstvo,
izgradnju puteva, kao i šume,
rudna bogatstva
,
hidropotencijal, vazduh i klima
-
troškovi
proizvodnje rastu sa sve većom eksploatacijom
(primer: energetski izvori);
2.
Rad/humani kapital
- sastoji se iz
utrošenog radnog vremena ljudi u proizvodnji dobara i
usluga
, kao i
starosne
i
kvalifikacione
strukture stanovništva (što je ono mlađe i kvalifikovanije,
to su veće proizvodne mogućnosti);
3.
Kapital/sredstva za proizvodnju
- to sačinjavaju
trajna dobra
jedne ekonomije proizvedena
radi
proizvodnje drugih dobara
. Postoji podela na
realni
(kapital u užem smislu - sredstva za
proizvodnju) i
finansijski kapital
(novac koji koristi finansijski sektor) - kapital kao
indirektni
metod proizvodnje
(vs. direktni metod) doprinosi
rastu produktivnosti
(to je količina
proizvodnje dobara i usluga po jedinici vremena).
Upotrebom i kombinovanjem faktora proizvodnje
se proizvode
dobra i usluge
za zadovoljavanje
ljudskih potreba. Postoje
slobodna dobra
(voda, vazduh, itd) i
proizvedena/ekonomska dobra
(oskudna i imaju cenu), kao i
potrošna dobra
(služe za potrošnju, zadovoljenje neke određene
ljudske potrebe
) i
proizvodna dobra
(njima se proizvode druga dobra - ona se ne prodaju direktno
potrošačima, već
proizvođačima
). Razlika između
roba i usluge
- robe su
materijalno opipljive
, dok
su usluge
materijalno neopipljive
- takođe, da bi nešto bilo roba, ono mora biti proizvedeno za
tržište, mora imati upotrebnu vrednost (uz razmensku vrednost), tj. mora zadovoljavati neku ljudsku
potrebu.
Dve
ključne ekonomske
ideje
:
1.
Resursi su
oskudni
;
2.
Pojedinci, domaćinstva, preduzeća i društva moraju
efikasno upotrebljavati ove oskudne
resurse
:
Princip efikasnosti
- označava
odsustvo rasipništva
, odnosno situaciju u kojoj
ekonomija ne može da
proizvede više jednog dobra
, a da u isto vreme ne
smanji proizvodnju nekog drugog
. Dokle god je
moguće na bazi postojećih resursa i tehnologija uvećati jedno, bez smanjenja drugog, resursi nisu
optimalno upotrebljeni, ekonomija nije efikasna. Drugi važan princip je
pravičnost
- to je
pravedna
raspodela koristi od upotrebljenih resursa
na sve članove društva. Često se dešava da se ta dva cilja
sukobljavaju u kreiranju ekonomske politike. Pravičnost se često ispunjava porezima, na primer,
porezom na dohodak.
Trošak nečega jeste ono čega se odričete da biste to dobili
S obzirom da se ljudi suočavaju sa
izborom između više alternativnih mogućnosti
, to znači da se
suočavaju sa
trade-off-om
: nešto se gubi da bi se nešto drugo dobilo. To se izražava u
pojmu
oportunitetnog troška
(troška propuštene prilike): odluka da se
nečega ima više
, znači da se
nečeg
drugog ima manje
. Na primer, oportunitetni trošak jednog mosta su četiri škole.
Racionalni ljudi razmišljaju o graničnim slučajevima
Retko kad se dešava da su odluke crno bele - ili sve ili ništa. Pojam
graničnih
(
marginalnih
: margina -
granica) promena se koristi da bi se označila s
talna sitna prilagođavanja postojećeg plana delovanja
.
Racionalni akter donosi odluke poredeći
marginalne koristi i marginalne troškove
- ako su
marginalne koristi veće od marginalnih troškova, on donosi odluku da nešto uradi. U vezi sa tim -
opadajuća marginalna korisnost
(na primer, prva čaša vode nam je veoma korisna, a svaka sledeća
sve manje). Primer sa
aviokompanijom
: iako prosečni trošak jednog putnika predstavlja 500 dolara,
marginalni trošak dodavanja jednog putnika u avion je hrana i piće koje će mu biti posluženo - ako je
putnik spreman da plati 300 dolara, kompanija treba da mu proda kartu - sve dok je on spreman da
plati više nego što iznosi marginalni trošak, aviokompanija treba da se odluči na to.
Tržište ima
četiri funkcije
:
1.
Informativnu
- putem cena informiše učesnike (
cena kao signal
);
2.
Alokativnu
- raspoređuje oskudne resurse tamo gde cena i profit rastu, a tamo gde padaju,
resursi se premeštaju -
generalno raspoređuje resurse
;
3.
Selektivnu
- ko je
uspešan, održaće se
, a ko nije, propada;
4.
Distributivnu
- to se odnosi na
primarnu distribuciju
: ko je
uspešan, zarađuje više
, a posle
država vrši redistribuciju;
Ne postoji nijedna u potpunosti komandna ili u potpunosti tržišna ekonomija -
većina savremenih
ekonomija su mešovite ekonomije
, gde postoji mešavina planiranja i tržišne koordinacije (možemo
ih
razlikovati po stepenu uloge države
, odnosno po dominaciji jednog ili drugog principa).
Vlade su ponekad u stanju da poboljšaju tržišne ishode
Iako su tržišne privrede one u kojima se većina ekonomskih aktivnosti obavlja na tržištu, važna je i
uloga države
. Ona ima
dve glavne funkcije
:
1.
Zaštita privatne svojine i institucije ugovora
- državni aparati sprovode ovu zaštitu;
2.
Unapređenje
efikasnosti i pravednosti
;
Tržišni neuspeh
- situacija u kojoj tržište
ne uspeva da
, prepušteno samo sebi,
izvrši efikasnu
alokaciju resursa
. Postoje
četiri potencijalna podbačaja
tržišta:
1.
Nesavršena konkurencija
- podrazumeva tržišnu strukturu u kojoj
proizvođač ili grupa
proizvođača
(Ili kupac ili grupa kupaca) imaju
sposobnost da značajno utiču na cene proizvoda
(imaju
tržišnu moć
). To se dešava u slučaju
monopola ili monopsona
- u tom slučaju, cene
proizvoda su visoke jer nema konkurencije;
2.
Eksternalije
- za razliku od tržišnih transakcija koje su dobrovoljne,
eksternalije
(prelivanja)
podrazumevaju
nedobrovoljnu razmenu koristi i troškova
- drugim rečima, to su
efekti
prelivanja učinka procesa proizvodnje na osobe koje direktno ne kupuju
, prodaju ili
upotrebljavaju dobro o kome se radi. Postoje
negativne i pozitivne eksternalije
- negativne su,
na primer,
zagađenje
. Država može da
reguliše negativne eksternalije
zakonima koji
kažnjavaju zagađivače, visokim porezima, ili smanjenjem poreza u zamenu za smanjenje
zagađenja (filteri, itd);
3.
Javna dobra
- to su
pozitivne eksternalije
koje proizvode
dobrobit za društvo u celini
, ali za
njihovu proizvodnju nije zainteresovan privatni sektor, jer ne može da naplati to svim
korisnicima - javna dobra se
finansiraju porezima ili zaduživanjem
;
4.
Nepravednost u raspodeli
- tržište je sistem koji ne funkcioniše po principu pravičnosti, već
se dobra i usluge usmeravaju ka onima koji imaju bogatstvo -
država može povećati
pravednost
: progresivnim oporezivanjem kako bi se smanjila nejednakost u dohotku,
transfernim plaćanjima ili stvaranjem ''sigurnosne'' mreže i subvencionisanjem potrošnje
egzistencijalno ugroženih delova stanovništva (bonovi, itd).
Takođe,
država interveniše i zbog ciklusa
- nepravilnih i uglavnom nepredvidljivih fluktuacija
ekonomske aktivnosti izraženih u broju zaposlenih ili u proizvodnji dobara i usluga.
Kako funkcioniše privreda kao celina
Životni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da proizvodi dobra i usluge
Razlike u životnom standardu zemalja proističu iz razlika u produktivnosti
- količini proizvedenih
dobara i usluga po jedinici vremena.
Obim proizvodnje
jedne zemlje zavisi od:
1.
Prirodnih uslova, tj.
prirodnih izvora
;
2.
Razvijenosti sredstava za proizvodnju
;
3.
Starosne i kvalifikacione strukture
stanovništva;
4.
Dužine
radnog vremena
;
5.
Intenziteta rada
(stepen trošenja snage po jedinici vremena);
6.
Produktivnosti rada
;
Cene rastu kada država štampa previše novca
Inflacija
- opšti porast nivoa cena u ekonomiji. Uzrok visoke ili trajne inflacije je
porast količine novca
- kada država emituje velike količine novca, njegova vrednost opada.
Društvo se na kratak rok suočava sa izborom između inflacije i nezaposlenosti
Kada se poveća količina novca u opticaju, jedna od posledica je inflacija - a druga, na kratak rok, jeste
niži nivo nezaposlenosti. Kriva koja ilustruje taj odnos je
Filipsova kriva
- u
kratkom roku
, ako je
inflacija visoka, nezaposlenost će biti mala
, i obrnuto - ako je
inflacija niska, nezaposlenost će biti
veća
.
Ekonomija obima
- sa porastom količine autputa se dugoročno
smanjuje prosečni jedinični trošak
-
vs.
dezekonomija obima
- situacija u kojoj ekonomija obima više ne funkcioniše: umesto da se
smanjuje, prosečni trošak ponovo raste sa povećanjem autputa usled smanjene koordinacije,
udvostručavanja napora (u vezi sa
zakonom opadajućih prinosa
).
Kriva proizvodnih mogućnosti
KPM je grafikon koji pokazuje
različite kombinacije autputa koje je privreda u stanju da proizvede
pri raspoloživim faktorima proizvodnje i raspoloživom tehnologijom.
Svaka tačka na samoj KPM predstavlja efikasan ishod
- nije moguće povećati proizvodnju jednog, a
da se ne smanji proizvodnja drugog.
Tačke izvan KPM
su
nedostižne
pri postojećim resursima. Bilo
koja tačka
unutar KPM predstavlja neefikasan ishod
, ta privreda proizvodi manje nego što bi mogla
uz postojeće resurse i tehnologiju (možda zbog velike nezaposlenosti). KPM ilustruje princip da se
ljudi suočavaju sa izborom
i da on
snosi oportunitetni trošak
- za neko povećanje dobra A, u slučaju
efikasnih ishoda, dolazi do smanjenja proizvodnje robe B.
KPM nije prava linija, već je
kriva
. To je tako zato što
OT nije isti u svakoj tački krive
- pri proizvodnji
isključivo jednog ili drugog dobra, svi resursi i tehnologije su uposleni u tome - tako su
tehnologije
koje su najproduktivnije za robu A
uposlene
u proizvodnji robe B
. Za
malo odricanje od robe B
,
dobija se
veliko povećanje u robi A
, jer se ta
tehnologija oslobađa za njenu proizvodnju
. Na sredini
krive, razlika u OT je znatno manja, jer su resursi i tehnologije već manje ili više pravilo raspoređeni.
Drugim rečima,
da je KPM prava
, onda bi
nagib svuda bio isto
i izražavao
istu srazmeru u OT
- kada
je kriva, onda OT nije svuda isti, nagib je različit.
Postoje
dva slučaja u kojima KPM može da se promeni
:
1.
Kada se pronađu
novi resursi
, KPM se u celosti
pomera udesno
i moguće je proizvoditi više i
jednog i drugog;
2.
Kada dođe
do napretka u tehnologiji proizvodnje jednog dobra
, ona se pomera više udesno
za to dobro, ali je zbog manje količine resursa potrebni za proizvodnju dobra A, sada moguće
proizvoditi i više dobra B;
Za zatvorenu,
autarhičnu ekonomiju
,
KPM je u isto vreme i kriva potrošnih mogućnosti
. Međutim, u
slučaju
otvorene ekonomije koja trguje
, kriva potrošnih mogućnosti
može da bude veća od KPM
, tj.
da se
u potrošnji dostigne tačka van KPM
.
Osim toga, postoje i
strateški poremećaji
, odnosno
krize
, koje odlikuju
ciklično kretanje
(kriza,
depresija, oživljavanje, ekspanzija, kriza) i
slabost stihijskog uravnotežavanja
(tržište često ne može
da se uravnoteži bez intervencije države). Zato je
važna uloga države
- bilo u antimonopolističkoj
politici, bilo u razvoju javnih dobara i javnog sektora, bilo u upravljanju negativnim eksternalijama, i
na kraju krajeva, u redistribuciji dohotka.
Bruto domaći proizvod
BDP je tržišna vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom
vremenskom periodu
. BDP meri
dve stvari odjednom
- ukupne
dohotke svih
u privredi i ukupne
izdatke koje privreda ima u proizvodnji dobara i usluga
. Te dve stvari su iste, odgovaraju jedna
drugoj, jer u svakoj transakciji postoje dve strane:
kupac i prodavac
.
BDP može da se posmatra preko
dve strukture
:
1.
Vrednosne
- BDP obuhvata
i vrednost sredstava za proizvodnju
(sredstva za rad + predmeti
rada)
i novostvorenu vrednost
, odnosno: postojeća vrednost + novostvorena vrednost
(dohoci);
2.
Naturalna
- deli se na
proizvodna i potrošna dobra
;
Ako je BDP tržišna vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom
vremenskom periodu, onda:
1.
BDP je
tržišna vrednost
- mnoge različite vrste proizvode sa sabiraju
u jedinstvenu meru
vrednosti
- to se čini pomoću
tržišnih cena
, koje predstavljaju odraz vrednosti tih proizvoda;
2.
Svih - obuhvataju se
svi proizvodi proizvedeni u ekonomiji i prodati na legalnim tržištima
-
dva važna
izuzetka
: ono što se proizvede i potroši
kod kuće
, van tržišta, ne ulazi u BDP - i
vrednost usluga stanovanja
- odnosno, čak i kada se stan ne izdaje za kiriju, vrši se procena
zakupnine i pretpostavlja se kao da vlasnik sam sebi plaća zakupninu, tako njegovi izdaci i
dohoci ulaze u BDP;
3.
Finalnih - računa se
samo vrednost finalnih dobara
, jer su
međuproizvodi uračunati u cenu
finalnih dobara -
osim u jednom slučaju
, kada se međuproizvodi
dodaju na zalihe proizvoda
preduzeća
- on se smatra
finalnim u tom trenutku
, a kasnije, kada se koriste ili prodaju, to se
oduzima i BDP je manji;
4.
Dobara i usluga - i materijalna dobra i nematerijalne usluge;
5.
Proizvedenih - računa se samo
ono što se proizvodi u tekućem periodu
, a ne one transakcije
koje obuhvataju dobra proizvedena u prošlosti (npr, polovni automobil);
6.
U jednoj zemlji - proizvodi se uključuju u BDP
ako su proizvedeni u toj zemlji
,
bez obzira na
nacionalnost proizvođača
(strana ili domaća firma i to);
7.
U određenom vremenskom periodu - uglavnom se uzima
godina ili kvartal
- kada se iznosi
za
kvartal, onda se to radi ''po godišnjoj stopi''
: iznos dohodaka i izdataka u tom kvartalu
pomnožen sa četiri. Osim toga, postoji i
sezonska korekcija
- u određenom periodu godine,
proizvodnja je veća (npr. Nova godina), pa se onda taj sezonski ciklus izdvaja.
Ostale mere vrednosti dohotka
:
1.
Bruto nacionalni proizvod
(BNP) - dohodak koji ostvaruju
državljani jedne zemlje
-
obuhvaćen je prihod naših državljana u inostranstvu, ali ne i stranaca kod nas;
2.
Neto nacionalni proizvod
(NNP) -
ukupni dohodak
državljana
umanjen za
troškove
amortizacije
(habanja mašina);
3.
Nacionalni dohodak
- ukupan dohodak koji su državljani jedne zemlje ostvarili od
proizvodnje, a
od NNP se razlikuje što ne obuhvata indirektne poreze
na poslovanje;
4.
Lični dohodak
- dohodak koji ostvaruju
domaćinstva i poslovanje van korporacija
(ne
obuhvata zadržani prihod - dobit korporacija koja nije isplaćena vlasnicima);
5.
Raspoloživi lični dohodak
- lični dohodak
minus obaveze prema državi
;
