PSIHIČKO ZDRAVLJE MLADIH
Zdravlje predstavlja složen dinamički fenomen koji se može definisati na više
načina – kao nedostatak bolesti, nedostatak nesposobnosti i poremećene
funkcije, rezultatat harmoničnih odnosa sa okolinom, stanje ravnoteže na svim
nivoima, produkt odgovornog i zdravog načina života, uslov ili neophodnost za
obavljanje svakodnevnog života i potencijal za samoostvarenje. Mnoge od
definicija zdravlja imaju osim medicinske i filozofsku, psihološku, socijalnu i
ekonomsku dimenziju.
Pokušaji da se definišu zdravlje i bolest započinju sa nastankom ljudskog roda i
mogu se pratiti od vremena Galena. Definisanje pojmova „zdravlje” i „bolest”
predstavlja veoma složen zadatak, jer je teško postaviti granicu gde prestaje
zdravlje a gde počinje bolest. Objašnjavajući prelazak zdravlja u bolest Hipokrat
kaže: „Bolest ne dolazi odjednom, kao iz vedra neba, nego je posledica dugog
niza malih, neznatnih grešaka protiv zdravlja, koje se nadovezuju jedna na
drugu i rastu kao valjajuća grudva snega, dok se jednog dana ne svale na glavu
onog koji greši.”
Jedna od najstarijih zabeleženih definicija zdravlja je definicija koju je dao
Pindar: „Zdravlje predstavlja besprekorno funkcionisanje ljudskog organizma.”
Ovakav koncept se oslanja na mehanicističko poimanje sveta i uvažava
isključivo biološku komponentu zdravlja, iz koje zatim sledi i odgovarajuća
metodologija pristupa u medicinskoj praksi.
Razvoj socijalne medicine, kao nauke koja zdravlje pojedinca razmatra u
funkciji njegovih interakcija sa životnom okolinom, rezultirao je i definicijom
zdravlja, u kojoj je zdravlje sagledano ne samo kao biološki i psihološki već i
kao socijalni fenomen. Ustav Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 1948.
godine daje sveobuhvatnu definiciju zdravlja koja po prvi put ističe i socijalnu
komponentu kao izuzetno značajnu:
„Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja, a ne
samo odsustvo bolesti i nesposobnosti”.
Psihičko zdravlje
Iako nije lako definisati psihičko ili mentalno zdravlje važno je znati da ono u
svakom slučaju znači mnogo više od odsustva tj. nepostojanja mentalne bolesti
kod neke osobe.
Menatalno zdravlje
je stanje u kome možemo da pokažemo i
da koristimo sve svoje sposobnosti i potencijale, stanje u kome možemo da se
izborimo sa svim stresnim situacijama koje život svakodnevno nosi i kao stanje
u kome možemo da učimo, radimo, stvaramo i da budemo korisni sebi, svojim
bližnjima kao i čitavom društvu.
Mentalno ili psihičko zdravlje je zapravo lični osećaj zadovoljstva i blagostanja,
osećaj da ste sposobni, efikasni, nezavisni, da možete dobro da komunicirate i
sarađujete sa svojim vršnjacima, sa članovima svoje porodice i ostalim ljudima
u zajednici, da možete da iskoristite sve svoje intelektualne sposobnosti i da na
pravi način pokažete svoje emocije.
Razumevanje mentalnog ili psihičkog zdravlja mogu da pomognu da se lakše
razumeju i poremećaji mentalnog zdravlja ili poremećaji ponašanja kod svojih
vršnjaka, drugova i drugarica. Dakle, mentalne bolesti mogu da se jave kod svih
ljudi bez obzira na uzrast, pol, nivo intaligencije, uspeh na poslu, uspeh u školi,
poreklo, naciju ili ekonomski status a mogu biti lakši ili teži u zavisnosti od vrste
poremećaja.
ne znači uvek neurotično reagovanje, jer i inače dobro prilagođena ličnost ne
sledi uvek zahteve okoline. Ona ih naprotiv, u izvesnim prilikama, i menja.
Neurotični konflikti se manifestuju kroz emocionalnu napetost, strah i druge
simptome.
Neurotična reakcija je zapravo neuspeo pokušaj u rešavanju psihičkih
konflikata. Većina autora pripisuje prošlosti, pogotovo detinjstvu i pubertetu sa
različitim emocionalnim traumama, najveće značenje kao faktoru
predispozicije za neurotično reagovanju u odraslom dobu. Kod neurotičara je
bitan neurotičan doživljaj ličnosti, ali se neuroze ispoljavaju kao neurotično
ponašanje, ili u obliku straha, ili u obliku odbrane protiv straha.
Simptomi mogu biti psihičke ili telesne prirode, ili istovremeno jedne i druge. Ti
simptomi pomažu ličnosti da se udalji iz neprijatne, ugrožavajuće sredine,
moglo bi se reći da oni „ spašavaju“ ličnost. To je neefikasan način razrešenja
situacije, ali on predstavlja kakav-takav izlaz iz nje. Zato se kod neuroza i govori
o „bekstvu u bolest“.
Stanja koja se danas opisuju kao neuroze opisao je još
Hipokrat.
On je takva
oboljenja dovodio u vezu sa neudovoljenim seksualnim nagonima, a i Platon je
„histeričnim“ devojkama preporučivao udaju kao lek protiv njihovih smetnji. U
srednjem veku, smatralo se, da je neuroza posledica nekih isparavanja koja
polaze od materice i kreću se ka mozgu. Uopšte je preovladavalo mišljenje da
je neuroza bolest ženskog pola. U 17. veku, širom Evrope, postojala je
„đavolska neuroza“. Smatralo se da su takvi ljudi opsednuti od đavola. Danas
se samo u nekim zabačenim krajevima retko nailazi na takvu sliku neurotičnog
reagovanja. Već tada u 17. veku Charles Lepois je upozorio na to, da histerija
nastupe i kod muškog pola i proglasio je bolešću mozga. Prvi svetski rat je
provocirao u Austrougarskoj monarhiji, kod vojnika, ratnu neurozu, čiji su
simptomi bili jaka drhtavica. Ta neurotična reakcija nestala je posle rata.
Razumevanju neuroza doprinelo je njihovo lečenje putem psihoterapije. Ipak je
neuroze najviše razjasnila dubinska psihologija, čiji su zašetnici Breuer, Freud i
Janet. Hipnoza je prva terapijska metoda koja je sa psihološke strane razjasnila
neurotične reakcije.
RASPROSTRANJENOST NEUROZA
je teško tačno utvrditi jer se vrlo često ne
registruju svuda pojedini neurotični simptomi kao neuroze, već kao organska
oboljenja.Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, neuroze čine 15%
svih oboljenja, a smatra se da 5% svetske populacije boluje od ove bolesti.
Tako se često neuroze vode pod dijagnozom bronhitisa, gastritisa, itd.
Istraživanja u Velikoj Britaniji pokazala su da je preko 45% bolesnika koji dolaze
na ambulantno lečenje u stvari neurotično. Prema istraživanjima u našoj
zemlji, 70% pacijenata koji se leče u neurološko-psihijatrijskim ambulantama,
su neurotičari.
NASTANAK NEUROZA
se od većina autora danas ne vezuje za nasledne faktore
jer oni nemaju značajnog udela u nastanku neuroze. Smatra se da je jedan od
najvažnijih faktora u njihovom nastanku, loša porodična atmosfera. Pritom se
ne misli samo na neke velike traume, već na čitavu lošu atmosferu, punu
sukoba, u kojoj se takvo detinjstvo odvija. Pritom su od velikog značaja greške
u vaspitanju koje roditelji čine zbog svojih patoloških kompleksa. Većinom su
to neurotični roditelji koji stalno dolaze u sukobe, a dete postaje svedok takvih
sukoba. Iz takve napete bračne situacije niču različiti pogrešni postupci
roditelja.
Često dolazi do borbe za naklonost deteta. Svaki od partnera teži da
emocionalno prisvoji dete, pa ga previše mazi, odvikavajući ga od ispravne
adaptacije na okolinu i čineći ga nesamostalnim. Neki autori (Bowlbi) smatraju
da duže odvajanje deteta od majke u ranom detinjstvu može uzrokovati da se
dete psihički, naročito emocionalno loše razvija. Većina autora smatra da je
starost od 2 do 5 godina, od najvećeg značaja ako izbiju sukobi, a pogotovo ako
dete izgubi jednog od roditelja (smrt, razvod). Prejaka veza za jednog od
roditelja, često onoga suprotnog pola, onesamostaljuje dete u kasnijem životu.
Emocionalno zrela, stabilna ličnost, neće podleći čak i snažnim, negativnim
psihičkim faktorima. Suprotno tome, emocionalno nezrela, nestabilna ličnost,
podložna je dejstvu takvih faktora, ona je ranjiva. Zato je faktor ličnosti
značajan za nastajanje neuroze.
Histerija
Simptomatologija histerije sastoji se od telesnih, tzv., konverzionih simptoma.
Naziv je dobila od grčke reči histera čto znači materica jer se smatralo da od
ove bolesti oboljevaju samo žene.
Histerija
predstavlja svojevrstan kompromis bolesnika koji nastaje kada on
pokušava da izbegne neki za njega teži broblem ili situaciju, pa pribegava
neadekvatnom rešenju tog problema.
Mehanizam tog kompromisa odvija se u nesvesnom i sastoji se u pretvaranju
emocionalnog sukoba u telesne i psihičke simptome. Prema tome, nagonski
impulsi, koji ne mogu da budu prihvaćeni od svesnog dela ličnosti a nose u sebi
određeni emocionalni naboj, pretvaraju u različite telesne i psihičke simptome,
koji čine sliku histerične neuroze.
Histerici pokazuju mnogo infantilnih karakterinih crta. Često se prepuštaju
svojim fantazijama, sugestibilniji su od drugih, vole se isticati, ali nisu hladni
egoisti. Često se zalažu za različite ideje, koje su nekad korisne a nekad štetne.
Njihovo isticanje je često reakcija na osećaj manje vrednosti. Osećaju se
zapostavljenima, pa ponekad pokušavaju, neadekvatno svojim sposobnostima,
da se afirmišu.
