2. Autorsko delo kao predmet autorskopravne zastite
Subjektivno autorsko pravo je pravo koje štiti autora povodom njegovog autorskog dela
(najčešće i oblasti umetnosti i nauke). Štite se moralni (lični) i materijalni (imovinski )
interesi autora u vezi sa njegovim određenim autorskim delom. Moralni interesi autora
štite sa naosnovu ličnopravnih ovlašćenja koja ovlašćuju autora da zaštiti integritet
svog dela i svoje stvaralčke ličnosti. Materijalni interesi autora štite se na osnovu
imovinskopravnih ovlašćenja koja su sadržana u auotrskom pravu a koja ovlašćuju
autora da na isključiv način ekonomski koristi svoje autorsko delo.Sadržinu pojedenih
imovinskopravnih ovlašćenja čine pojedine radnje ekonomskog iskoriščavanja
autorskog dela (npr. izvođenje,emitovanje,umnožavanje dela).
Autorsko pravo traje ograničeno vreme,u Srbiji opšti rok trajanja autorskog prave je
život autora i70 godina posle njegove smrti. Posle isteka tog roka autorsko delo postaje
slobodno za korišćenje ali se integritet dela i uspomena na autora mora poštovati.
-Predmet autorskopravne zastite je autorsko delo,koje se definiše kao ljudska tvorevina
koja ima duhovni sadrzaj, koja ima odredjenu formu I koja je originalna.
Elementi autorskog dela:
Ljudska tvorevina
– delo koje je covek stvorio svojim radom.Delo ne može biti nešto
što je već prethodno postojalo npr. u prirodi pa je pojedinac to pronašao i zabeležio ili
prezentovao (komad drveta,cvrkut ptice).Tvorevina je autorsko delo jedino ako je način
čovek. Dela koja su stvorena putem životinje ili uređaja nisu tvorevine u smislu
autorskog prava,iako čovek može da koristi uređaje kao pomoćna sredstva za svoje
stvaranje.
Duhovni sadržaj
– autorko delo proizilazi iz ljudskog duha i obraća se ljudskom duhu
I mora da ima odredjeni znacaj, smisao.Autorsko delo je u sociološkom smislu
društvena tvorevina koja je srredstvo komunikacije između ljudi.Duhovni sadržaj mora
doći do izražaja u samom delu ,ne izvan njega u pratećim uputstvima i saznanjima.
Određenost forme
– Određena uobličenost autorskog dela ima karakter forme
autorskog dela i daje tom delu identitet. Zahvaljujući tome se autorsko delo odvaja od
ličnosti autora i postaje podobno za komunikaciju i privredno korišćenje. Forma
autorskog dela je odredjeni raspored
znakova (kodova) koji ljudi koriste u svojoj komunikaciji. Stvaranje dela zapocinje se
fluidnom idejom, koja omogucuje autoru da duhovni sadrzaj ispolji tj. saopsti
drugima..Vrsta koda je različita od vrste dela : književnost-sekvenca određenih reči i
rečenica,muzika sekvenca tonova.
Originalnost
– podrazumeva se individualnost odn. jedinstvenost dela.Originalnost
predstavlja susšinsku karakteristiku autorskog dela I razlog zbog kojeg zakon priznaje
autorsko pravnu zaštitu određenom delu. Originalnost dela nalazi se u ličnosti autora.
Zato ne postoje dve iste licnosti na svetu, ljudski duh je neiscrpan izvor originalnosti.U
praksi se smatra da je delo originalno ako je različito od svih postojećih.Ima I oblasti
ljudskog stvaralaštva u kojima postoji prostor za originalne tvorevine ali je taj prostor
mali zbog tehničkih, logičkih, funkcionalnih uslovnjenosti. Reč je o tvorevinama
potrošnog karaktera, koje pod uslovom da nisu indentične sa nekom vec postojećom
tvorevinom, smatraju se originalnom I predstavljaju sitniš autorskog prava (npr.
katalozi,cenovnici,jelovnci.).
Da bi jedno delo postalo autorsko delo, nije od znacaja: njegov kvalitet, svrha,kome je
namenjeno,da li se može privredno iskorišćavati, obim dela, novčana sredstva, vreme
koje je utrošeno za njegov nastanak , niti nacin objavljivanja
U uporednom pravu se obično u zakonu navodi lista tipova autorskih dela :književna,
muzička, likovna , dramska,filmska,dela primenjene umetnosti..Računarski rpogrami se
štite kao podvrsta knjževnih dela..
3. Podela autorskih dela I obim zastite autorskih dela
Uobičajena podela autorskih dela na izvorna,dela prerade i zbirke.
Izvorno delo
– to je autorsko delo koje ne sadrži propoznatljive originalne elemente
drugih, ranije stvorenih dela. Njihov autor je nezavisan u vršenju svojih autorskopravnih
ovlašćenja.
Delo prerade
– to je delo u kojem su prepoznatljivi karakteristični elementi
preradjenog,izvornog autorskog dela. Pored prepoznatljivosti orginalnih elemenata
izvornog dela ono mora da sadrži I dovoljan stepen sopstvene originalnosti. Autor dela
je zavisan u vršenju svojih imovinskopravnih ovlašćenja od autora izvornog dela,zato
što je delo prerade obuhvaćeno obimom autorskopravne zaštite za izvorno delo. Čin
korišćenja dela prerodae nužno podrazumeva i čin korišćenja izvirnig dela. Ograničenja
su:
1)vršenje svih imovinoskopravnih ovlašćenja na delu prerade podrazumeva obavezu
pribavljanja dozvole radi koriscenja dela kako od nosioca prava na delu prerade, tako I
od nosioca prava na izvornom delu.
2) Od ličnopravnih ovlašćenja, ako delo nije objavljeno, ne sme se objaviti ni delo
prerade bez dozvole autora,jer se objavljivanje dela prerade smatra i objavljivanjem
izvornog dela.Delo prerade je istovremeno izmena izvornog dela pa se ne moze koristiti
niti izneti u javnost ukoliko se autor izvornog dela nije saglasio sa načinom na koji su
originalni elementi njegovog dela preuzeti u delo prerade.Autor izvornog dela ima pravo
da zahteva naznačenje svog imena na delu prerade, kao I pravo pokajanja I zabrane
izlaganja originalnog primerka dela likovne umetnosti, I da se suprotstavi nedostojnom
korišćenju dela prerade.
Zbirka
– je vrsta autorskog dela koja se sastoji od skupa već postojećih autorskoh
dela ili njihovih fragmenata. (enciklopedije, recnici,leksikoni) .Autor zbirke (urednik) ima
subjektivno autorsko pravo na zbirci. Ako delo koje je sastavni deo zbirke nije
objavljeno, ni zbirka ne sme biti objavljena bez dozvole autora. Dela se ne smeju
sveru čini pojedinac i uski krug prijatelja (npr. seoska svadba ali ako se muzika čuje
izvan mesta i dođu nepozvani gosti može da preraste u javni događaj ). Delo se može
učiniti dostupno javnosti (izvođenjem, predstavljanjem, emitovanjem i stavljanjem u
promet primeraka dela ). Objavljivanje dela se priznaje nevezano da li je izvršeno u
domaćoj državi ili u inostranstvu. Delo se neće smatrati objavljenim ako je prvo
saopštavanje učinjeno od lica koje nije autor ni njegov pravni sledbenik (lopov).
Treća lica mogu da koriste delo samo ako je objavljeno,i to podrazumeva korišćenje
dela bez obaveze plaćanja naknade (zakonska licenca) I bez traženja dozvole i
plaćanja naknade (suspenzija isključivih imovinskopravnih ovlašćenja). Za autora koji
ne koristi svoje delo je bolje da ono ima status neobjavljenog.
Izdato delo
– to je delo koje je od strane autora ili njegovog pravnog sledbenika
umnoženo I pušteno u promet u onolikom broju primeraka koji je dovoljan da namiri
razumne potrebe javnosti (misli se na javnost pojedine države ,npr 100-500 primeraka u
Srbiji). Razlika između izdavanja I objavljivanja. Izdavanje se vrši puštanjem u promet I
to više puta, dok objavljivanje se vrši na bilo koji način samo da je saopšteno javnosti I
može se objaviti samo jednom. Izdato delo je nužno i objavljeno, dok objavljeno delo
nije nužno I izdato delo.
5. Subjekt autorskog prava
Autor je fizičko lice koje je stvorilo delo. Pravna lica ne mogu biti autori.
Akt stvaranja autorskog dela od strane određenog lica jeste pravna činjenica a ne
pravni posao,jedno lice ja autor bez obzira na njegovu volju da bude priznato i poznato
kao autor.
Za sticanje svojstva autora nije potrebna poslovna sposobnost. To znači da i maloletna
lica, odn. umno obolela lica mogu bez ikakvih ograničenja biti autori.
Autor je izvorni nosilac (titular) subjektivnog autorskog prava. Svojstvo autora se ne
može preneti na drugo lice ali određena ovlašćenja iz autorskog prava se mogu preneti
na drugog. Do ustupanja odn. Prenosa dolazi na osnovu ugovora,nasleđevianjem ili
neposredno na osnovu zakona. Svako lice koje nije autor, a subjekt je određenih
ovlašćenja iz subjektivnog autorskog prava, naziva se nosiocem autorskog prava.
U SAD se dopušta da izvorni nosilac autorskog prava bude I lice koje nije autor. Primer
postoji kod filmskih dela i dela koja su stvorena po narudzbini (radni odnos), nosilac
autorskog prava je filmski producent I naručilac (poslodavac).
6. Koautori I spojena dela
Autorska dela ponekad nastaju zahvaljujuci stvaralačkoj saradnji dva ili više lica. Tada
govorimo o koautorskom delu odn. koautorima..
U uporednom pravu ne postoji jedinstven koncept koautorstva,ali se izdvajaju dva
koncepta:
Francuski sistem – pod pojmom koautorstvo smatra se odnos između lica koja su
stvarala sa zajedničkom idejom da rezultate svog rada koriste kao jedno autorsko delo
npr. muzika i reči koje su kompozitor I tekstopisac sačinili da bi sa jednom pesmom
učestvovali na festivau smatra se autorskim delom.
Nemački sistem – kada jedno lice (kompozitor) sačini muziku uzevši za reči iz muzike ,
već postojeću poeziju nekog autora, onda to nije koautorstvo.Koautorstvo mora da
predstavlja nedeljivu celinu stvaralačkih doprinosa dva ili više autora koji na njemu
sarađuju. Stvaralačka saradnja i nedeljivost stvaralačkih doprinosa su elementi pojma
koautorskog
dela.U
Srbiji je prihvaćen ovaj nemački koncept.
Stvaralačka saradnja podrazumeva faktičku volju dva ili više lica da ese u svom radu na
ostvarenju jedinstvenog dela podrede jedinstvenoj ideji tog dela.
Nedeljivost celine koautorskog dela znači da doprinosi pojedinačnih koautora se ne
mogu zasebno koristiti. Doprinosi pojedinačnih koatura se ne mogu izdvojiti iz
koautorskog dela i privredno iskoriščavati.
Koautorstvo je moguće samo ako stvaralački doprinosi pojedinih autora pripadaju istoj
vrsti autorskog stvaralaštva (npr. kniževnost,muzika ,slikarstvo),a ako pripadaju
različitim vrstama (npr muzika i književnost) može biti reči samo o spojenim delima.
Koautori su nosioci zajedničkog jedinstvenog subjektivnog autorskog prava na
koautorskom delu.Za ostvarivanje i promet prava potrebna je saglasnost svih
koautora,ali ni jedan koautor ne sme uskratiti svoju saglasnost ukoliko bi to bilo u
suprotnosti sa načelu savesnosti i poštenja ,ili moglo škoditi ineteresima osotalih
koautora. Imovinska korist koja se ostvaruje korišćenjem koautorskog dela,se
rasporedjuje između koautora kvantifikacijom stvaralačkog udela svakog od koautora u
odnosu na celinu koautorskog dela.Ukoliko ni koautori ni sud ne mogu da odrede
veličinu stvaralačkog udela smatraće se da su oni jednaki.
Koautorska zajednica nastaje samim faktom nastanka koautorskog dela I ne može se
razvrgnuti, budući da svaki koautor ostaje doživotno vezan za koautorsko delo kao
jedinstveni i nedeljivi predmet koautorskog prava. Svaki koautor ima pravo udela u
samom koautorskom delu. I bez saglasnosti svih koautora ne može se slobodno
raspolagati delom. Rok zaštite računa se prema datumu smrti poslednjeg koautora.
Koautorstvo na filmskom delu
Filmsko delo jeste oblik koautorstva, stvaralačke saradnje vise lica. Budući da je
nastanak filmskog dela povezan sa visokim troškovima, pojavljuju se investitori.
