Универзитет у Нишу
Факултет заштите на раду
Есеј
Тема: Еколошка катастрофа пред вратима Србије
Предмет: Одрживи развој
Професор:
Студент:
Ивана Илић – Крстић
Маријана Стојчев 13049
I група
У Нишу, март 2014.
Када имате један проблем, лако је извршити систематизацију и наћи сва
могућа решења. Оно што представља праву „уметност“ јесте ући у „коштац“ са
више проблема одједном и изаћи из те битке као победник. Оно, чега смо сви јако
свесни, јесте да ми управо водимо ту битку и то на неколико фронтова. Економија
нам је пред банкротом, те људи свакодневно брину како ће прехранити своје
породице, а то је случај задњих 20 година! Образовање нам није напредовало, ако
изузмемо болоњски процес који није примењен у потпуности, те је ово нешто на
чему се треба радити. На самом крају листе проблема налази се животна средина,
коју многи до скоро нису сматрали проблемом, јер су економија и политика знатно
битније теме. Резултат „запуштања“ овог најбитнијег проблема јесу реке које
никада нису биле загађеније, а пољане никад преплављеније кесама, које попут
корова убијају све што расте на нашим, некад плодним, пашњацима. Овај проблем
захтева ништа мање пажње од политичких, економски или било којих других
проблема. Једноставно, то је чињеница, не можемо живети нормалним животима
без здраве животне средине. Она је огледало наше културе, образовања и пре свега
здравља. Уколико је животна средина „болесна“ и ми ћемо се разболети.
Стање животне средине у Србији је у најмању руку алармантно. Велики број
индустријских постројења испуштају отпадне воде у реке, те нашим делом Дунава
„крстари“ око 72,000 тона азота и 7,000 тона фосфора. Ово нас је сврстало у топ 3
загађивача ове европске реке. Поред азота и фосфора, у нашим рекама има велике
количине тешких метала, који своју примену налазе у пољопривреди као
пестициди. Спирањем тла се вишак пестицида, који наши „мудри“ сељаци прскају
по њивама, загађују водотокови. Проблем је у томе што се ретко који сељак
прдржава норматива произвођача, јер „од вишка глава не боли“. Оно што може да
заболи јесте низ тешких обољења која су проузрокована хроничном излагању
већим дозама пестицида. Поред хемијског загађења, наше реке су препуне
пластичне амбалаже, која попут локвања, прекрива готово све површине наших
река. Љубитељи екстремних спортова су скоро били спречени да крстаре Јужном
Моравом, јер су наишли на блокаду у виду флаша, џакова и кеса. Из реке Јабланице
је у недавној акцији извађено преко 2000 џакова препуних пластичних флаша. Ово
је стање животне средине у нашој земљи, сада ћемо се упознати и са дежурним
кривцима.
Преко 400 малих и великих компанија у Србији загађује наше реке, али да
ли су оне главни и највећи кривци иза ове појаве? Листа „дежурних криваца“ је
велика, али онај кривац који води читаву представу је заправо најмање сумњив.
„Кајзер Созе“ нашег загађења смо управо ми, народ Републике Србије. Ми смо ти
који бацају огромне количине флаша на дивље депоније, које врло брзо дођу до
река. Ми смо ти који користимо далеко више пестицида него што је то стварно
потребно. Ми смо ти који када осете чудан мирис у рекама, или видимо острво
кеса, флаша и џакова, не позовемо инспекцију. Морамо схватити да инспекција не
