Ekološi pogled na svet
Rezime
Koncepcije o tome kako svet funkcioniše i šta je uloga čovečanstva u njenim odnosima sa
prirodom proilazi kao ekološki pogled na svet. Ovo poglavlјe prvo razmatra pogled na svet kao
opšti koncept a tek onda razmatra kako se psihologija životne sredine analizira sistemom
verovanja, vrednosti, stavova i ideoloških principa koji se odnose na lјudsko biće i naročito ako
su ovi aspekti integrisani u ekološkim pogledima na svet. Posebna pažnja je posvećena kod
kontrapozicije pogleda na svet dajući prednost anthropogenom centru vizije lјudskog stanja
životne sredine i odnosa na alternativni bio centari pogled na svet. Ovo se razmatra uzimajući u
obzir primer nove životne sredine (NEP) i dominantni društveni primeri (DSP) a s druge
strane, antropocentrizam je psihološka dvojnost koja je očigledna u ekološkim pogledima na
svet. Ovo poglavlјe takođe analizira koncept lјudske međuzavisnosti na osnovu održivosti i
održivog razvoja pojmova, uzimajući u obzir ovaj koncept kao jezgro primera nove lјudske
međuzavisnosti i ekološkog pogleda na svet koji obuhvata i integriše anthropocentrične sisteme
verovanja. Na kraju, ovo poglavlјe predstavlјa rezultate empirijskog istraživanja čiji je cilј
produblјivanje konceptualizacije ovih novih ekoloških primera.
Uvod
U kartografiji psihosocijalnog znanja i verovanja osoba,odnosi životne sredine su u više navrata
definisani kroz dualističke pristupe, prema kojem se više ili manje eksplicitno pretpostavlјa
interesovanje zaekološki i interes u lјudskom razvoju koji se međusobno suprotstavlјa. Centralna
tačka diskusije i debate u ovoj analizi sistema verovanja o odnosima između čoveka i životne
sredine leži u odnosu primera između nove životne sredine (NEP) i dominantne društvene
paradigme (DSP) Dunlap i Liere (1978) su predložili njihovuprocenu kroz opšte jednostavane i
pouzdane skale. Dvojnost verovanja životne sredine predstavlјaDSP-NEP dihotomije i na kraju
one odgovaraju radikalnim razlikama između jednog antropocentričnog pojma lica životne
sredine i odnosa i biocentričnih perspektiva tih odnosa. Ovaj dvostruki pristup je usvojen u
različitim oblastima psihoekološkog znanja. Na primer, u oblasti zaštite životne sredine stavovi
se održavaju u smislu antroppocentrizma kako je navedeno u Thompson i Barton (1994) skali.
Slično tome, kada se analiziraju motivi koji rade pro-ekološki, razlika se obično pravi između
pažnje čoveka (koji ima sebične motive) i pažnje prema ne-humanim (pratećih razloga)
interesma (Schultz 2001 Stern 2000) . Međutim, u svetlu takvih pristupaekološka situacija je
vanrednaa tu se čovečanstvonalazi u drugoj polovini 20. veka gdenas primorava da uzmemo u
obzir eko-socijalni, holistički i sveobuhvatan pogled koji izlazi iz filozofije održivosti, kao jedinu
moguću opciju da se distancira od ireverzibilnosti kolapsa.
Da li s obzirom na celu planetu ili određenu teritoriju, održivost zavisi od adekvatne kombinacije
naučnog i tehnološkog znanja i ekonomskih odnosa na društvene navike. Ova integrisana
perspektiva uklјučuje najmanje tri osnovna principa (Fernandez- Buei, 2006):
a)
Ograničenje sredstava koja čine neodređeni rast bruto domaćeg proizvoda, posebno kada
se imaju u vidu nejednake raspodele potrošnje i bogatstva. Tako dase održivost životne sredine
pretpostavlјa da ima primenu principa jednakosti, tako da lјudski razvoj uklјučuje sve stanovnike
planete.
b)
Održivost podrazumeva dalekosežne tehnološke preorijentacije u cilјu postizanja
ekološke efikasnosti. Ipak, eko-efikasnost treba posmatrati ne samo u smislu odgovorne
potrošnje prirodnih resursa beć i pod pretpostavkom da će se takvi resursi štedeti kako bi se
proizvela ekonomska dobit. To jest, poštovanje za kvalitet životne sredine treba da bude poreklo
ekonomske aktivnosti.
v)
Održivi razvoj podrazumeva promenu ekonomske paradigme i mentaliteta (ili socijalnu
paradigmu) koja ga podržava. U stvari, ova promena mentaliteta podrazumeva i otkriva između
ostalih aspekata disparitet koji postoji između količine proizvedene robe kao i socijalne i
ekološke troškove vezane za proizvodnju. To je, orijentacija ka održivosti koja pre svega
podrazumeva transformaciju načina tumačenja i procene socio-ekonomske prakse, na takav
način da inkorporira dimenziju zaštite životne sredine kao suštinski vredni kriterijum.
U tom smislu analizom održivosti kao vodeći princip iza lјudskog delovanja koje se nužno
podrazumeva s obzirom na ulogu koju zajednica ima ka ideološkim sistemima, vrednosti i
uverenja u ostvarivanju društvenog razvoja, koji se može opisati kao održiv. Ovo poglavlјe
razmatra kako sepihologija životne sredine obratila na analizu takvih uverenja, vrednosti,
stavova i ideolokih principa i ponašanja, a naročito ako su ovi aspekti integrisani u pogledu na
svet koji na kraju konfiguriše odnos između čoveka i životne sredine.
Pogledi na svet i okolinu
Razmatranje faktora životne sredine kao centralne dimenzije za odlučivanje budućnosti
čovečanstva gde se razlikuju društveni i ekonomski razvoj u poslednjih četrdeset godina od
događaja u prethodnim periodima istorije. Naftna kriza 70-tih gde su građani svesni značaja
prirodnih resursa i globalne dimenzije modela rasta. Ipak, ako se knjiga Granice rasta (Meadows,
promene u pogledu na svet i vrednosti koje su u vezi sa akcijama da se uspori šteta na zemlјi i da
se identifikuju svoji strukturni uzorci za stvaranje rešenja.
Pogledi na svet pružaju okvir za način na koji osoba ili cela zajednica ima smisao životakod
svojih najvažnijih aspekata i dimenzija (Irzik iNola 2009). Osim toga Maxwell (1980) i Morgan
iPeters (2006) definišu pogled na svet kao odgovor na pitanja kao što su: 1) kakav je ovo svet? 2)
kako ćemo se uklopiti u svetu i kako smo došli? 3) ono što je najviše vredno u životu i kako ga
postići? i 4) kako možemo razviti bolјi svet? Ova pitanja podrazumevaju ontološkietičke
političke i instrumentalne aspekte istovremeno. Tako da svet podrazumeva širok i
opširnsveobuhvatani skup principa koji deluju kao interpretativni okvir kod definisanja načina
na koji se ovi principi izražavaju kod društvene prakse. Iz ove perspektive, shvatanje o
funkcionisanju svemira i ulogu lјudi kod prirode su prepoznatlјivi ekološki pogledi na svet
(Devall and Sessions,1985; Steg, Dreijerink and Abrahamse 2005), obično se operacionalizuju u
psiho-socijalne uslove kao sistema vrednosti, uverenja i stavova životne sredine (Dunlap, Van
Liere, Mertig and Jones, 2000; Hernández, Suárez, Martínez-Torvisco and Hess, 2000; Stern,
Dietz and Guagnano 1995). Tu je u stvari većina sporazuma koji se analize kod ekoloških
pogleda na svet i koji se razlikuju između antropomorfne tradicije i tradicije u kojoj se lјudska
dimenzija samo smatra kao još jedan element u sistemu višeg reda. Ovaj stav, koji se okreće ka
lјudskoj dimenziji ima tendenciju da se identifikuju ka bioili eko centru (Bonnes and Bonaiuto
2002).
Ekološki pogled na svet: Uloga antroprocentrizma i ekocentrizma
Vrednost pripisuje životnu sredinu na način na koji su osmišlјeni razlozi, motivi i objašnjenja
okruženja gde veza predstavlјa osnovne principe ekološkog pogleda na svet (EWVs). EWVs se
tako gleda kao tumačenja okvira na kome se meri izgrađena kolektivna svest ekološke krize kao
skup fenomena prekomerne eksploatacije resursa, smanjenje biodiverziteta, zagađenje, klimatske
promene, dezertifikacije, zarazne bolesti u vezi sa modernizacijom i industrijske proizvodnje kao
rezultat društvenih praksi koje su zanemarile parametare životne sredine u toku realizacije.
Uzimajući kulturnu teoriju kao polaznu tačku Poortinga, Steg and Vlek (2003) su identifikovali
četiri Mita o prirodi: benigni, tolerantan, efemeran i hirovit . Svaki mit je povezan sa
odgovarajućim načinom života (Individualistički, hijerarhijski, ravnopravan i fatalnni). Pored
toga, svaki mit sukcesivno dovodi do posebnog osvrta na prirodu, a diferencirani stepen
interesovanja životne sredine i percepcije globalnog zagrevanja kao i sklonosti za različite
strategije upravlјanja zaštitom životne sredine (vidi tabelu 1). Altman i Chemers (1980)
razvijaju sličan pristup i identifikovali su tri opšte koncepcije kada opisuje vezu između čoveka i
prirode. Prema prvoj orijentaciji čovek je potčinjen prirodi i živi na milost i nemilost. Ove sile su
povezane i milostive ili osvetolјubive volјe božanstva. Ova koncepcija ima snažno prisustvo u
društvima istorijskih perioda ograničenog naučnog i tehnološkog razvoja. Druga orijentacija
predlaže dijametralno suprotne perspektive, prema kojoj je lјudsko biće drugačije i izuzetno i
poredi se sa ostalim živim bićima. Ova superiornost daje prva prava lјudima da vrše apsolutnu
kontrolu nad prirodom. Osim toga, lјudine vladaju prirodnim zakonima jer znaju da su u stanju
da ih usmere za svoje cilјeve. U zapadnom svetu, takvi problemi potiču od industrijske i naučne
revolucije koja je nastala u doba prosvetitelјstva. Konačno, treća koncepcija definiše lјudsko biće
kao deo prirode kao ravnopravno sa ostalim stvorenjima. Osnovni princip ove orijentacije je
skladno regulisanje lјudskog prisustva u prirodi. Tradicionalne istočne kulture (Azija, Afrika)
kao i Indijanske grupe veruju da postoje lјudi u skladnom odnosu sa prirodom.
Shodno tome, EWVs se može analizirati u svetlu antropoloških i kulturnih fenomena ili čak, iz
istorije civilizacija do te mere da su lјudske kulture pripisale različitu vrednost prirodi. Na
primer, razgovori o održivoj alternativi često povraćaju reference kod koncepta kao što je
tradicionalno ekološke znanje, domaće znanja ili znanje u vezi sa načinima života urođeničkog
način života u prirodi. Ova orijentacija povezuje domaću tradiciju, opise i objašnjenja prirode
holistički, empirijski, intuitivan i duhovno znanje se postavlјa na bazi koje uzima oblik skladne
veze kod čoveka i životne sredine. Takođe se pretpostavlјa da takva tradicija održava niz
principa (uglavnom implicitno) jedne metafizičke, epistemološke i normativne prirode: "da
ujedini najviše, ali ne sve Autohtone zajednice i nacije širom sveta" (Aikenhead and Ogawa,
2007, str. 556). Za uzvrat ovi autohtoni pogledi na svet izgleda da će da se suoče sa judo-
hrišćanskom tradicijom u kojoj su identifikovani Anthropocentrične kulturni koreni zapadne
misli i tehnonaučnika. Antropocentrizam shvata lјudska bića kao dominantne entitete u prirodi
što se smatra veoma sposobanim da modifikuje životnu sredinu u skladu sa njihovim potrebama i
interesima, bilo kao specifične društvene grupe ili kao vrste. Koncept "prirodnog resursa" u
velikoj meri se odražava kako ga okruženje smatra ili kao saučesnika u lјudskom životu. Catton i
Dunlap (1980) su sumirali četiri osnovne pretpostavke zapadnog sveta gde je antropocentrični
pogled: 1) lјudi su fundamentalno drugačiji od drugih živih bića, 2) lјudi imaju slobodnu volјu i
"lični agenciju", 3) svet pruža neograničene mogućnosti za čovekov rast 4) tok lјudske istorije
vodi napretku, koji nikada ne sme prestati.
Od ovih osnovnih pretpostavki pojavlјuju se Anthropocentrični stavovi ali i oni iz individualizma
i industrijalizma (Corral-Verdugo, Tapia, Fraijo, Mireles, and Márquez 2008). Osim toga,
antropocentrična pretpostavka je formulisana kod vrednosti moći i dominacija nad prirodom.
Kvalitet životne sredine je sada i uvek u vezi definisan ka lјudima: implikacije za lјudski
opstanak su ono što čine okruženje značajan i vredan element (Kortenkamp and Moore 2001).
Sve u svemu funkcionalna i praktični crta lica životne sredine je utvrđena antropocentrizmom
