1.UVOD
Osnovni zadatak kolizionih normi jeste da reše dilemu sa kojom su suočeni
arbitri,odnosno sudovi u raznim zemljama,tj da utvrde koje će pravo biti merodavno.Ovu
dilemu kolizione norme rešavaju na taj način što među brojnim kontaktima koje pravni
odnos ima sa pojedinim zemljama izaberu jedan kao najrelevantniji,odlučujući i na taj
način upute postupajući organ na merodavno pravo.Među raznim tačkama dodira treba
izabrati jednu odlučujuću.Taj izbor čini zakonodavac.On pri tome ne polazi od jednog
konkretnog pojedinačnog pravnog odnosa,već od jedne kategorije pravnih odnosa i
pravnih pitanja.Među svim tim zamislivim kontaktima zakonodavac će se opredelti za
jedan koji smatra najačom vezom,koji smatra podobnim da bude kriterijum za
utvrđivanje merodavnog prava.Kojim obzirom zakonodavac treba da se rukovodi da bi
došao do opredeljenja,koja merila treba da koristi da bi utvrdio koji od zamislivih načina
vezivanja presudan,a koja su vezivanja zanemarljiva-jeste stvar zakonodavne,odnosno
pravne politike u svakoj državi.
2.STRUKTURA KOLIZIONIH NORMI
Norme koje vrše izbor merodavnog prava - kolizione norme,predstavljaju posredan,
tj.indirektan način regulisanja odnosa sa elementom inostranosti.
Kolzione norme imaju dva osnovna elementa
1
:
u njima se prvo imenuje jedna pravna kategorija pod koju se podvodi konkretno
pravno pitanje, a zatim
sadrže
tačku vezivanja
jedne odlučujuće veze koja će u konkretnom slučaju
dovesti do merodavnog prava.
Ako koliziona norma glasi:
Za pravnu i poslovnu sposobnost fizičkog lica merodavno je
pravo države čije je ono državljanin
,pravna kategorija je pravna i poslovna sposobnost
fizičkog lica,dok je tačka vezivanja državljanstvo.
1
Varadi, Tibor i grupa autora:
Međunarodno privatno pravo
,Beograd 2007.god,
2
da budu više nijansirane,
elastičnije,
bliže stvarnom problemu.
4.TAČKA VEZIVANJA
Izraz „
tačka vezivanja
“ je najverovatnije nastao prevodom francuskog izraza „
point de
rattachement“
. Pored ovog termina, koriste se i izrazi „odlučujuća činjenica” (Jezdić),
”vezana okolnost” (Eisner), ”poveznica” (Katičić).
Tačka vezivanja je onaj element kroz koji se neposredno ostvaruje dejstvo kolizione
norme:u njoj se tačkom vezivanja izdvaja jedan od mogućih oblika vezivanja da bi postao
opredeljujući. Tačka vezivanja neposredno određuje pravo koje države treba da se
primeni kao merodavno, ali sama koliziona norma samo posredno reguliše konkretan
odnos, problem.Opredeljivanjem za određenu tačku vezivanja omogućava se da
konkretan slučaj bude rešen po materijalnom pravu određene države. Primena
merodavnog prava predstavlja pravnu posledicu kolizione norme.
Postoje tačke vezivanja koje su u uporednom pravu postale tipične za pojedine pravne
domene
3
.
Za statusne i porodične odnose to su:
lex nationalis (ili lex patriae) - zakon državljanstva,
ex domicili - zakon domicila.
Za stvarnopravne odnose najtipičnija tačka vezivanja je
lex rei sitae - zakon mesta nalaženja stvari.
Za ugovorne odnose najšire se koriste:
lex loci contractus - zakon mesta zaključenja ugovora,
lex loci solutionis - zakon mesta izvršenja,
lex loci vendiot i - zakon mesta prodavca,
princip najtešnje povezanosti (princip najbliže veze),
lex voluntatis (autonomija volje).
Za građanskopravne delikte najčešće se koristi:
lex loci delicti commissi - zakon mesta izvršenja delikta
U pogledu forme pravnih poslova tipično je rešenje:
locus regit actum - mesto vlada činom (odnosno mesto gde je pravni posao
preuzet).
U raznim situacijama se često koristi kao tačka vezivanja:
ex fori - zakon suda, foruma (odnosno organa koji postupa u određenom slučaju).
Striktno uzevši, tačke vezivanja zapravo nisu zakon državljanstva, zakon domicila, zakon
mesta nalaženja stvari, već državljanstvo, domicil, mesto nalaženja stvari itd. Tačke
vezivanja su oni elementi u kojima zakonodavac vidi odlučujuću vezu i koji nas, prema
3
Praktikum za međunarodno privatno i međunarodno građansko procesno pravo, Beograd, 2004.
4
