С А Д Р Ж А Ј
1. УВОД..........................................................................................................................................1
2. МАНАСТИРСКИ КОМПЛЕКС........................................................................................... 2
3. ПРИПРАТА...............................................................................................................................3
4. ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА.............................................................................................5
5. ЦРКВА СВЕТОГ ДИМИТРИЈА........................................................................................... 8
6. ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ОДИГИТРИЈЕ...........................................................................10
7. ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ.................................................................................................13
8. ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................15
9.
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................16
1
1. УВОД
Пећка патријаршија је скуп цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу
у Руговску клисуру, један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се
вијековима налазило сједиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у
XIII вијеку Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене
умјетнике и сви су они у њој остављали свједочанства о свом прегалаштву. Стога је она
данас не само старо средиште српске цркве, већ и мјесто гдје се чува значајна умјетничка
заоставштина.
Тачно вријеме оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато.
Изгледа да је на мјесту гдје је сада Патријаршија још за живота
светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег сједишта
српске архиепископије.
Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом мјесту
и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на
овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око
1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм
се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето
као спомен на посвећење Жиче.
Са сјеверне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је подигао цркву
светог Димитрија око 1320. године.
Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати
књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране
Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и
њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три
главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао
монументалну припрату, а испред ње високи пирг - кулу. У вријеме
архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан
храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV
вијека су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су
неки дијелови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV стољећа, па и касније, све до
XVII вијека, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси.
Архиепископ Арсеније (1233-
1263), црква Светих Апостола.
Саркофаг епископа Никодима
3
3. ПРИПРАТА
Припрату испред трију цркава подигао је архиепископ Данило II почетком четврте
деценије XIV вијека. У његовој биографији ова градња описује се доста подробно.
Посебно се истиче да је желио да сазида припрату "достојну многога причања". Послије
описа градње помиње се да је над припратом саградио и катихумену, као и
велики пирг пред црквом у коме се налазила црквица посвећена
ктитировом имењаку Данилу Столпнику. На самом врху пирга била су
смештена звона, која су, по налогу Данила II, донета са Приморја. Данас се разазнају само
темељи овог пирга - куле, али је припрата очувана у приличној мјери. Њен живописан
изглед смјеле конструкције, али разумљиво са мало детаља, види се на ктиторском
портрету Данила II у цркви Богородице.
Замишљена као раскошни трем, припрата је била отворена са три стране. Због
великог распона у њеној унутрашњости било је постављено по средини пет подупирача -
два стуба и три ступца - који су носили сводну конструкцију. Ова припрата са витким
мермерним стубовима, пространа, лијепо освјетљена, украшена фрескама изнутра, али и
споља, будила је стога дивљење. Са разлогом она је поменута у једном
старом родослову као једно од најљепших умјетничких завештања
прошлих вијекова: "Призренске цркве под, дечанска црква,
пећке
припрате,
бањско злато, ресавско писаније не налази се нигдје".
Љепоту првобитне пећке припрате можемо, међутим, само слутити.
Из конструктивних разлога, као и због дотрајалости, приликом обнове
припрате Пећке патријаршије око 1560. године, морали су се затворити
лучни отвори на спољашњим фасадама. Ово је пећку припрату спасло од
рушења, али је она у архитектонском погледу много изгубила. Напори
конзерватора у новије вријеме нису могли да битно измјене неугледност
фасада припрате, тим пре што се сада на унутрашњим странама зидића
између лучних отвора морају чувати и фреске из XVI стољећа.
У припрати се, у складу са црквеном праксом, налазила у југо-
западном углу и крстионица сачињена од црвенкастог мермера. Многи
њени дијелови данас недостају, да би се могао реконструисати њен
некадашњи изглед.
На источном зиду, уз улаз у цркву св. Апостола, постављен је мермерни "Престо
светог Саве". На овом престолу сједели су српски архиепископи и патријарси
када су
председавали црквеним скуповима који су се одржавали у пећкој припрати.
У припрати је био сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Његов лик са
моделом припрате, приказан на чеоној страни једног пиластра на источном зиду,
нажалост, доста је пресликан 1903. године. Он се обраћа молитвом исписаном на свитку
Богородици и Христу приказаним на сусједним пиластрима.
Од првобитних фресака којима је цела припрата била украшена у
време архиепископа Данила II мало је преостало. Све се оне налазе у југо-
источном углу, претежно на источном зиду. Иако малобројне, по избору
тема оне су врло занимљиве. Нарочито пада у очи Лоза Немањића на
источном зиду код бочног, јужног улаза у припрату, на којој су приказани
чланови династије од оснивача Стефана Немање - Симеона Српског до
тадашњег краља Стефана Душана. Поређани у четири хоризонтална реда,
Припрата, Лоза
Немањића, четврта
деценија XIV в.
Припрата,
Богородица
Млекопитателница,
четврта деценија
XIV в.
Припрата, Три св.
монаха, 1565
.
4
очигледно је да се посебно истиче средишња усправна трака. У њој су, одоздо на горе,
приказани Стефан Немања, Стефан Првовенчани, Урош I и на врху краљ Милутин, уз кога
су са стране син, Стефан Дечански и унук, тада још краљ, Душан. Над улазом у цркву
Богородице живописан је у XIV вијеку и ктитор Данило II, још као човјек млађих година.
Заједно са светим Николом он се приклања монументалном лику Богородице, која је
представљена као Животоносни источник. Међу појединачним ликовима из XIV стољећа
истиче се реткошћу Богородица Млекопитатељница на јужном зиду. Богородица се на тој
слици приказује као брижна мајка која доји сина.
Ове фреске радила су два мајстора. Један од њих је доста неизразит у
колористичком погледу и занемарује обраду инкарната. Други умјетник који ради
претежно у доњим зонама бољи је у цртачком погледу и склон је истицању волумена.
Истодобно када се украшавала фрескама припрата, око 1330. године, живописане
су претежно и фасаде припрате. Те зидне слике су много пропале, али се разазнају ликови
појединих светитеља, чак и композиције. На јужној страни припрате, испод некадашњег
трема, насликана је, поред осталог, и сцена рођења неког светитеља.
Приближно пола вијека касније, пре 1375, а изнад каменог
"престола светог Саве", настао је један необичан лик св. Саве Српског на
пиластру уз улаз у цркву светих Апостола. Ту је први српски архиепископ
означен као патријарх. Он носи свечану одору са китњастом калиптром на
глави. Ово пренебрегавање историјске тачности био је свестан чин првих
српских патријараха у настојању да узвисе оснивача српске независне
цркве и одраз су борбе вођене са Цариградом око признавања српске
патријаршије.
Ако се изузму фреске XIV вијека из југо-источног угла припрате и
овај лик св. Саве, сав остали простор испуњавају зидне слике из 1565. године. Оне су
настале убрзо пошто је у доба турске власти обновљена српска црквена организација и
када је њено средиште опет постала Пећка патријаршија. Натпис о обнови над малим
вратима на северном зиду обавештава да је ктитор био патријарх Макарије и да је то
учињено 1565. године (не 1561. како се раније читао дијелом ишчилео натпис са ознаком
године).
Репертоар ових зидних слика је веома богат. У првој зони је насликан велики број
угледних монаха, а међу њима са северне стране западног зида и познати балкански
пустињаци: Петар Коришки, Прохор Пчињски, Јован Рилски, Јоаким Сарандапорски,
Гаврило Лесновски и Јоаникије Девички. На сјеверном и источном зиду приказани су и
неки српски архиепископи и патријарси из времена државне самосталности. Ликови
балканских анахорета и српских црквених предводника унети су у тематику пећке
припрате да би се на тај начин истакла свеобухватност српске црквене организације и
углед њених светитеља. Остали ликови и композиције у припрати представљени су у
складу са утврђеном тематиком великих припрата: у источном дијелу, на сводовима и
испод њих, илустрован је Календар - 365 ликова, односно сцена за сваки дан у години, док
је на сјеверном дијелу припрате на сводним површинама приказано Седам васељенских
сабора, један локални, у доба цара Хонорија, а близу њих је и Сабор Симеона Српског. У
западном дијелу припрате сликане су композиције које се односе на Христов живот и
учење, као и његове поучне приче - параболе. Све су оне сложене у одређене цјелине, по
ученом теолошком програму, који је повезан са литургијским обредом и читањима делова
јеванђеља на богослужењима.
Припрата, Страшни
суд и изгнанство
Адама и Еве из раја,
1565.
