za drugi razred gimnazije

Nikola Rot i Slavoljub Radonić

by Nevena Jovanovi

2012

Niknev892

Niknev892

I Uvodni deo

Psihologija kao naučna disciplina

Predmet i grane psihologije

Kakvi doživljaji postoje, kako se javljaju i teku, šta im je osnova i kako se

manifestuju –

proučava psihologija

. Ona proučava

psihičku stvarnosti ili psihički život

Psihologija

se može definisati kao sistematsko izučavanje psihičkog života ljudi i životinja, a na osnovu proučavanja

objektivnog ponašanja i neposrednog iskustva.

Teorijski zadatak psihologije

je upoznavanje karatkeristika I zakonitosti psihičkog života. Svrha teorijskog istraživanja

u psihologiji je upoznavanje jednog dela stvarnosti –

psihičke stvarnosti.

Psihologija bi trebalo da odgovori na 3 pitanja:

šta?

(da što potpunije opiše psihičke pojave);

kako?

(kako

se odvijaju

psihički procesi i kako se formiraju psihičke osobine

);

zašto?

(da otkriva uroke pojedinih psihičkih poja

va i objašnjava

postupke ljudi).

Praktični zadatak psihologije

sastoji se u primenjivanju rezultata psiholoških istraživanja radi što uspešnijeg

obavljanja različitih ljudskih delatnosti.

Psihologija kao empirijska I eksperimentalna nauka

se formirala polovinom XIX veka. Danas je psihologija

sistem

naučnih disciplina

koje sve povezuje izučavanje psihičkog života. Postoji veliki broj i teorijskih i primenjenih psiholoških

disciplina

Neke od teorijskih disciplina su

opšta ili generalna psihologija

(koja

proučava osnovne psihičke funkcije normalnog

odraslog čoveka),

fiziološka psihologija

(proučava zavisnost psihičkih pojava od organskih osnova),

razvojna ili genetička

psihologija

(bavi se proučavanjem razvitka psihičkog života, ontogenetski razvitak od rođenja do starosti),

socijalna psihologija

(proučava uticaj socijalnih faktora na psihičke funkcije ljudi i na ličnost u celini, ponašanje pojedinaca u društvenim situa

cijama,

kao i ulogu psihičkih faktora u socijalnom zbivanju),

psihologija ličnosti

(izučava psihički život I ponašanje, posmatrane kao

povezanu i jedinstvenu celinu)

Neke od primenjenih disciplina su:

pedagoška psihologija

(proučava psihološku stranu obrazovanja i vaspitanja),

psihologija rada

(proučava zavisnost uspeha u radu od različitih psihičkih faktora, kao i uticaj pojedinih vrsta poslova i radnih

uslova na psihički život onih koji rade),

mentalna higijena

(predstavlja promenu psiholoških saznanja u očuvanju duševnog

zdravlja), klinička psihologija (bavi se izučavanjem tegoba u psihičkom ž

ivotu)

Primer primene psiholoških saznanja je profesionalna orijentacija

(aktivnost kojom se pomaže pojedincu u što

uspešnijem izboru zanimanja

) i profesionalana selekcija ili izbor za posao

(kada se od velikog broja ljudi koji traže neki posao

biraju pojed

inci za koje se pretpostavlja da ćae taj posao najuspešnije obavljati ).

Odnos psihologije I drugih nauka

–

od bioloških disciplina

važna je

fiziologija

(proučava funkcionisanje raznih vrsta

živih organizama u celini kao i pojedinih njihovih oragana);

od društvenih nauka važne su:

antropologija

(razvitak čoveka I

civilizacije) I

sociologija

(izučava funkcionisanje velikih i malih grupa

–država/porodica) i dr. kao što su

ekonomija, istorija,

lingvistika

… Psihološka saznanja su značajna za

sve društvene nauke ali i za prirodne kao što je medicina.

2. Metode i tehnike psihološkog izraživanja

Metode psihološkog istraživanja

–

Pod pojmom metoda se podrazumeva opšti način oraganizovanja istraživanja

nekog problema. Postoje dve osnovne metode:

Eksperimentalna metoda

– njena suštinska odlika jeste sistematsko i namerno menjanje uslova. Uslovi koji se

namerno menjaju u eksperimentalnom istraživanju nazivaju se

eksperimentalna ili nezavisna promenljiva

, a pojava koja se

delovanjem menjanja uslova t

akođe menja zove se

zavisna promenljiva

. Ovaj postupak je najpogodniji za otkrivanje

kauzalne

(uzročne) veze među pojavama

, ali se ne može primenjivati u nekim situacijama jer ispitanici drugačije reaguju u

eksperimentalnoj nego u prirodnoj situaciji.

Primer psihološkog eksperimenta

jeste

retroaktivna inhibicija

, da nakanadna aktivnost posle učenja deluje unatrag

(retroaktivno) i koči (inhibrira) obnavljanje naučenog. Zaboravljanje u toku spavanja je znatno sporije nego u budnom stanju.

Ova ispitivanja su

sproveli američki psiholozi Dženkins i Dalenbah (Jenkins I Dallenbach), polazeći od ispitivanja pamćenja

koje je obavio nemački psiholog Ebinghaus (Ebbinghaus).

Neeksperimentalna metoda odnosno sistematsko neeksperimentalno istraživanje

se zasniva na posmatranju koje se

izvodi

sa ciljem

(određen je predmet i svrha posmatranja),

sistematski

(prati se sve što je od važnosti za posmatranu pojavu) i

koje je

kontrolisano

(void se računa o uslovima u kojima se posmatra pojava).

Primer neeksperimentalnog istraživanja

–

Borislav Stevanović je ispitivanjem inteligencije dece iz gradova i dece sa sela

došao do zaključka da je razlika u korist gradske dece ta što seoska deca imaju manje isustva o stvarima iz većine zadataka u

testu.

Koristeći obe metode mogu se uptre

biti I objektivni i subjektivni podaci.

Objektivni podaci

su oni koje može da registruje (zabeleži) svaki posmatrač koristeći čula ili aparate.

Subjektivni podaci

počivaju na doživljajima o kojima izveštavaju ispitanici. Kada se prate vlastiti doživljaji i onjima

izveštava govori se o

samoposmatranju ili introspekciji

Čula ili čulni organi

organi nazivaju se i receptorima (prijemnicima), oni služe za prijem draži i mogu registrovati i

fizičke i hemijske procese.

To su čula

: vida, sluha, dodira, ukusa, mirisa, za bol, za toplo, za hladno, ravnoteže, za položaj tela i

glave, za pokrete udova i unutrašnjih organa.

Postoje dva tipa pokreta

namerni ili voljni

nenamerni

Moždana kora

se deli na

dve hemisfere

, na svakoj od njih se razlikuju

četiri oblasti

: frontalna ili čeona, temporalna ili

slepočna, parijetalna ili temena i okcipitalna ili potiljačna. Leva hemisfera moždane kore prima infor

macije iz desne strane tela i

nju kontroliše, a desna hemisfera iz leve.

Leva hemisfera

–

govor, čitanje, razmišljanje.

Desna hemisfera

– predstavljanje likova,

prostorno predstavljanje i rešavanje zadataka praktičnim pokušavanjem.

Osnovne jedinice nervnog sistema su neuroni koji proizvode nervne impulse i prihvataju ih i sprovode sinapsama. Sinapse su prostor

ili procep između neourona koji se međusobno ne dodiruju. Važnu ulogu u prenošenju nervnog uzbuđenja imaju

neurotransmiteri

ili nevni

prenosioci. To su molekuli određenog hemijsog sastava smešeteni u malim mehurićima na kraju aksona koji prskaju prilaskom ne

rvnog

uzbuđenja i preko sinaptičkog prostora prelazeu dendrite susednih neurona.

Neurotransmiteri su: acetilholin koji je

prvi pronađen,

epinefrin ili adrenalin, serotonin i dopamin

. Postoji udeo neurotransmitera u oboljenjima koja se javljaju sa starenjem

Alchajmerova i

Parkinsonova bolest.

Lokalizacija psihičkih funkcija

–

Koji su delovi mozga nosioci određenih psihičkih f

unkcija. Najsigurnija su znanja o

primarnim senzornim i motornim zonama u moždanoj kori.

Primarna senzorna zona

– oni delovi moždane kore u kojima se završavaju nervni impulsi koji polaze od pojedinih

čulnih organa.

Razlikuju se:

vizuelna ili vidna senzorna oblast (osetljivost)

auditivna ili slušna senzorna oblast (osetljivost)

Primarne motorne zone

– centri za obavljanje namernih pokreta.

Asocijalne zone

obuhvataju celu frontalnu zonu kao i delove ostalih zona koje ne spadaju u senzornu ili motornu zonu.

Žlezde sa unutrašnjim lučenjem

– Organi kojima se ostvaruju pokreti i neke promene zovu se

efektori

, dve glavne

vrste efektora su

mišići i žlezde

Žlezde su organi koji luče određene hemijske sastojke i to su:

žlezde sa spoljašnjim lučenjem

(ukoliko ih

luče u pojedine delove tela a ne u krv)

–

pljuvačne žlezde

žlezde sa unutrašnjim lučenjem ili endokrine žlezde

(ukoliko ih luče u krv)

Glavna uloga im je pokretanje i održavanje određenih aktivnosti i stanja organizma, važnih za njegovo normalno

funkiconisanje.

Od velikog broja endokrinih žlezda, posebno važne za psihički život su:

pituitarna žlezda ili hipofiza

luči više hormona važnih za rast i funkcionisanje celog organizma i psihičkog života

nadbubrežna ili adrenalna

luči hormon adrenalin

- emocije,

kora luči više hormona, zajednički naziv kortin

štitna ili tiroidna

luči hormon tiroksin koji utiče na metabolizam

polna ili gonada –

luče hormone estrogen i testosteron ili androgen

Razvitak psihičkog života čoveka

–

Filogenetski razvoj

–

Razvitak čoveka

kao vrste i njegovih karakteristika jeste

filogeneza ili filogenetski razvoj čoveka

Tri bitna uslova tog razvitka su

rad, društveni život i razvijenost govora

Ontogenetski razvoj

–

razvoj ponašanja i psihičkog života pojedinca

–

ontogeneza

Faktori od kojih ona zavisi su tri

opšta činioca

: nasleđe, sredina i aktivnost pojedinca. Svaki se čovek ima nasledne osobine koje mogu biti zajednički za sve ljude

i specifične za pojedinca. Faktori koji određuju nasleđe i nasleđene osobine su hromozomi i geni. Nasleđe čine urođene

dispozicije za koje gotovo uvek trebaju potrebni uslovi da bi se razvile, za razliku od intelektualnih sposobnosti za koje nisu

potrebni uslovi. Za razvitak psihičkog života veći značaj imaju društvena nego prirodna sredina. Nasleđe i sred

ina deluju

uzajamno i istovremeno.

Shvatanje o činiocima razvoja

–

postoje dva ekstremna shvatanja kako i zašto dolazi do formiranja karakterističnih

osobina pojedinca koja su međusobno suprotna, a to su:

nativističko

(glavni faktor javljanja psihičkih oso

bina pojedinca je

nasleđe) i

empirističko

(na sve osobine utiču iskustvo i uslovi života pojedinca).

Danas je prihvaćeno

interakcionističko shvatanje

ili

interakcionizam –

da oba faktora podjednako utiču odnosno i

nasleđe i sredina.

Ostala shvatanja su:

strukturalizam, biheviorizam

kao i

teorija konvergencije – društveno-istorijska

teorija Vilijama Šterna

I Osnovne psihičke pojave

–

psihički procesi, osobine i stanja

Osećaji i opažaji

Pojam osećaja i opažaja

–

Čulni utisci (boje, zvuci, ukusi, mirisi, dodiri, bol...) su organizovani u jedan

uređen svet objekata.

Postoje dva kriterijuma za razlikovanje osećaja i opažaja:

Prvi kriterijum

–

Oscećaj

čist, neposredan čulni podataka, koji nastaje kao rezultat dejstva draži na čulne

organe i koji je lišen interpretacije i osmišljavanja na osnovu prethodnog iskustva.

Opažaj

prostim čulnim podacima pridružuje se i izvesno znanje i značenje

znanje o tim prostim čulinim podacima

Drugi kriterijum

–

Opažaj

se odnosi na celinu predmeta, a

osećaj

za pojednina svojstva te celine.

Odnos osećaja i opažaja

je sličan odnosu predmeta i njegovih osobina i odnosu celine i delova. Odraslom čoveku,

osećaji su

uvek sadržani u okviru opažaja, dok samo bebe u kolevci m

ogu imati čiste osećaje. Postoji mešanje značenja termina

oset, osećaj i osećanje. Oset i osećaj su dve reči za jedan psihički doživljaj (plavo, tvrdo), a osećanja su različiti doživl

jaji od

toga (bes, strah).

Osećaji i spoljašnje draži

–

U našoj svesti

postoje osećaji i opažaji, a u spoljašnjoj realnosti draži. Pojedinim vrstama

draži odgovaraju pojedine vrste osećaja.

Pr.boja je subjektivni fenomen (osećaj),ali on odražava određena svojstva predmeta.

Na toj

zakonitoj povezanosti osećaja i spoljašnjih draži počiva mogućnost saznanja objektivne realnosti.

Draži za koje su se tokom evolucije razvili posebni čulni organi nazivaju se

adekvatnim dražima

, one imaju

granice

osetljivosti

ali, potrebno je da one imaju određenu jačinu da bi izazvala osećaj, najmanja jačina draži zove se

donji prag draži

kojim ze izražava

osetljivost

pojedinih organa kod pojedinih ljudi, pošto on nije isti za sve.

Neadekvatne draži

su one za koje nisu formirani posebni čulni organi, jer nisu imale značaja u toku evolucije čoveka

a su osećaji koji na takav način nastaju neodređeni i nejasni (magnetne sile i električne draži).

Uticaj iskustva, motivacije i ličnosti na opažanje

Opažaj objekta

, po starom shvatanu, zasnovan je na

iskustvu

ili na

asocijaciji osećaja

Geštalt

je jedan od najuticajnijih psiholoških pravaca u XX veku. Naziv potiče od nemačke reči gestalt, koja znači sklop, složaj,

obličje, celina. Izraz geštalt se toliko odomaćio da se u nekim jezicima više i ne prevodi.

Geštalt psiholozi

ističu da opažaji ne moraju se izgrađivati samo na osnovu

iskustva i asocijacije

osećaja, već da se

mogu

neposredno i spontano

organizovati u opažajne celine, prema zakonima koje su oni otkrili i nazvali

zakonima

organizacije draži u opažaje

, a to su:

zakon blizine- prostorno i vremenski bliske draži opažaju se kao celina

zakon sličnosti

slične draži organizuju se u jednu celinu

zakon simetričnosti i dobre forme

- da se draži koje obrazuju neku figuru opažaju kao celina

zakon kontinuiteta ili zajedničke sudbine

grupa tačaka na preseku prave i krive linije opaža se kao delovi linija

koje se presecaju.

Prema učenju

geštalta opažaj nije prost zbir osećaja, već organizovana celina (geštalt).

Celina utiče na izgled delova a i delovi

na izgled celine.

Primer nosa i lica, tonova i melodije. 43. str

Pored svega toga

iskustvo može da ima ulogu u izgradnji opažaja i ono daje smisao opažajima.

Iskustvo omogućava

da se reči ne samo razumeju već i na ispravan način čuju i opaze kao posebne reči.

Poznavanje

jezika omogućuje pravilnu zvučnu percepciju.

Primer o podacima ljudih koji su kao odrasli posle operacije prvi put progledali Fon Senden. 43.str.

Uticaj

motivacije je najveći u oblasti opažanja socijlanih zbivanja i opažanja drugih osoba.

Pažnja

– predst

avlja stanje povećane budnosti.

Stepen budnosti je važan za retikularnu formaciju

– a to je „mrežasta“ struktura koja se proteže kroz stablo velikog

mozga, od kičmene moždine pa naviše, u nju idu bočna vlakna nerava koji nose obaveštenja o svetu, ona zat

im šalje brojne

impulse u različite delove kore velikog mozga i na taj način ga drži u „budnom stanju“, povrede retikularne formacije mogu

dovesti do stalne pospanosti.

Selektivnost i usmerenost

su drugo bitno svojstvo pažnje pored

budnosti.

Dve značajne

karakteristike pažnje su

prilagođavanje organizma za prijem draži i jasniju svest o sadržajima na

koje je opažanje usmereno.

Za vreme pažnje čitav organizam se podešava za što bolji prijem informacija, čulni organi su

spremniji da primaju nove utiske, a

mozak je spremniji da te utiske prerađuje.

Pažnja je svojstvo svih psihičkih procesa.

Činioci koji izazivaju i određuju pažnju

–

Postoje tri grupe činilaca:

prirodna, urođena tendencija za izvesne draži ili izvesna svojstva draži privlače našu pažnju

unutrašnji činioci (motivi, interesovanja, očekivanja)

psihička aktivnost može biti hotimično, namerno usmerena na određene sadržaje

–

što je teško ako je u suprotnosti sa postojećim

emocijama i motivima

Kognitivna obrada informacija

–

Teorija kognitivne obrade informacija

da ječovek aktivan obrađivač

informacija.

Prikaz toka i obrade informacija

1. čulni parat registruje sve draži, postoji

čulna, senzorna memorija ili senzorni registar

2. neki podaci iz senzornog registra bivaju

selekcionisani

i ulaze u sadržaj

kratkoročne memorije

(ograničenog kapaciteta), koja je

u stalnoj vezi sa

dugoročnom memorijom

da bi nešto bilo u dugoročnoj memoriji mora se izvesno vreme zadržati u kratkoročnoj memoriji ili se mora ponavljati ili

kodirati

(osmisliti)

4. dugoročna memorija hrani kratkoročnu potrebnim informacijama koja ih povezuje međusobno i sa novopristalim i dovodi do

reakcije ili akcije –

izlaza.

Opažanje osoba

–

je proces putem koga se nekoj osobi koja se neposredno opaža pridaju određena svoj

stva, osobine i

namere. Opažanje osoba (ocenjivanje) pre svega obuhvata opažanje

emocija i crta ličnosti

Instrumentalno učenje

–

učenje putem pokušaja i pogrešaka

– Torndajkovi ogledi obuhvataju:

slepe pokušaje,

slučajne uspehe,

zakon efekta

(zaključak

–

radnje koje dovode do zadovoljenja postojećeg motiva bivaju automatski „utisnute“,

učvršćene, dok one radnje kojim se to ne p

ostiže ili, pak, koje dovode do neprijatne kazne, bivaju eliminisane ili

jezgrovitije radnje bivaju učvršćene ili eliminisane zavisno od efekta

– posledica do kojih dovode),

princip potkrepljenja

( misli se na nagradu koja dovodi do zadovoljenja nekog mot

iva i do jačanja nagrađivanog

načina ponašanja), za svako učenje nužno je postojanje nekog motiva i njegovo zadovoljenje.

Taktika „instrumentalnog učenja“:

Ponašanje koje se želi učvrstiti treba dosledno nagrađivati (potkrepljivati), a ponašanje koje se

želi oslabiti ili elimisati ne treba nagrađivati već kažnjavati. Prema tome kazna dovodi do privremenog inhibiranja i suzbijanja postojećeg

oblika ponašanja,

ali to se odnosi na niže razvijene organizme, kada su u pitanju razvijeni organizmi u instrumentalno učenje upliću se

kognitivni procesi, pre svega pamćenje. Kada se nađu u istoj ili sličnoj situaciji, oni vrše istu ili sličnu radnju kako bi o

pet došli do nagrade.

Primeri na 62. i 63. str –

dete je biološki socijalno biće.

Učenje uviđanjem

–

rešavanje problema uviđanjem

–

efikasan način učenja, uveo ga je nemački psiholog

V. Keler (W.

Köhler

odlikuje se naglošću i nepostojanjem ponovljenih grešaka

, uv

iđaju se odnosi u datoj situaciji, to je

osnovna karakteristika mišljenja i inteligencije. Pa je rešavanje problema uviđanjem

– rešavanje problema mišljenjem odnosno

inteligentno rešavanje problema.

Objektivni znaci uviđanja kod životinje su:

1. kad posle „mirnog perioda“ lice se naglo ozari –

sine ideja

2. u nizu neprekinutih i jasno usmerenim pokreta

ide se pravo ka cilju

3. u ponovnoj problemskoj situaciji ne ponavljaju se greške, neuspešne radnje –

takva naglost u rešavanju problema obično

se uzima

kao

znak razumevanja i učešća mišljenja i inteligencije

4. kada se stavi u sličnu situaciju brzo

koristi isti princip rešenja

Nivo uviđanja u poslednjem slučaju je viši nego u prethodnom i postoji već izgrađeno sredstvo za postizanje cilja.

Uč

enje po modelu –

učenje ugledanjem na uzor

–

uveo ga američki psiholog Albert Bandura 60.ih god.

Pored

uzora

(spolja vidljiva ponašanja) i

imitacije

(unutrašnja svojstva čoveka) početkom XX veka

Frojd

je isticao

ogroman značaj

identifikacije

(poistovećivanja) dece sa roditeljima, ona određuje karakter i super

-ego (savest) jedne osobe.

Bitni momenti u učenju po modelu

1) postojanje osobe kao uzora (modela) druge osobe
2)

druga osoba pažljivo posmatra, zapaža i pamti karakteristične osobine uzora

3) druga osoba je motivisana da izgleda ili da se ponaša kao uzor
4)

poseduje određene pažajne i motorne sposobnosti potrebne za imitaciju uzora

5) ponaša se, pokušava da izgleda ili usvaja sistem vrednosti uzora

Sticanje motornih veština

–

pri čemu mogu učestvovati različiti oblici učenja: učenje putem pokušaja i pogrešaka,

učenje ugledanjem na uzor, što je veština složenija učešće kognitivnih procesa je sve veće.

Važni momenti kod sticanja veština:

posmatranjem uzora koji izvodi veštinu i stvaranje vizuelne predstave radnje, uz koju se često daje verbalni opis radnje

2) brojna

ponavljanja delova pojedine radnje koja se kasnije povezuje u skladnu celinu, a njihovo izvođenje auto

matizuje –

prisustvo ovih kognitivnih procesa čini da pokušaji nisu slepi i slučanji

3) poznavanje rezultata ili postojanje povratne informacije je značajan činilac sticanja motornih veština.

Verbalno učenje

–

je učenje verbalnog gradiva

, gde postoje ra

zličite vrste verbalnog gradiva, pa i

različite vrste

učenja verbalnog gradiva

Osnovne vrste takvog učenja su

učenje napamet „bubanje“ ili memorisanje

učenje s razumevanjem, odnosno učenje uviđanjem, razmišljanjem

Transfer učenja

–

transfer

znači preno

šenje,

a transfer učenja

podrazumeva dejstvo nekog ranijeg učenja na

kasnije učenje ili na kasniju aktivnost uopšte.

Rezultat ili efekat transfera

može biti

pozitivan

ili

negativan

zavisno od toga da

li olakšava ili oteđava kasnije učenje ili aktivnost.

Razlikuju se dva osnovna problema transfera

problem mogućnosti vežbanja i razvijanja psihičkih funkcija

primena i korišćenje stečenog znanja u novim situacijama odnosno snalaženje u novim situacijama na osnovu starog iskustva

Prvi problem transfera

– razv

ijanje psihičkih funkcija

–

pod kojim uslovima je moguće psihičke funkcije razvijati

vežbanjem. Ako se u toku vežbanja stiče izvesna tehnika ili metoda rada koje se mogu sticati spontano i neprimetno, može doći

do razvoja

izvesnih intelektualnih veština.

Drugi osnovni problem transfera

– primena znanja u novim situacijama

Uslovi od kojih zavisi primenljivost znanja: 1) upošteno,

generalizovano znanje primenljivije je u novim situacijama nego konkretno znanje. Uopšteno znanje obično je verbalizovano,

izraženo

rečima 2) znanje je u pravom smislu generalizovano ako zadovoljava sledeća dva uslova: a) ako je izvedeno, zasnovano na većem

broju

raznovrsnih primera b) ako je primenljivo na veći broj raznovrsnih slučajeva. Dakle, opšti, generalizovani principi imaće utoliko više smisla i
bište utoliko primenljiviji ukoliko su zansovani na raznovrsnijim podacima 3) naučni principi su još primenljiviji u novim si

tuacijama ukoliko

su učenici sami do njih došli

–

„učenje putem otkrića“ 4) Zlatno pravilo transfera

–

Ne treba očekivati da će se transfer sasvim spontano

javiti. Da bi se omogućila kasnija primena znanja u različitim situacijama, treba uvežbavati primenu znanja, takvo učenje naziva se i učenje
za transfer. Još u toku učenja treba ostvariti jedinstvo teor

ije i prakse.