УВОД -(Сарајевски атентат -непосредан повод за рат)

Аустро-угарска колонијална управа у Босни и Херцеговини је спроводила

национално угњетавање и безобзирну експлоатацију природних богатстава, а
нарочито шума и рудника. Под девизом

"подјели па владај"

подгријaвала је

националне, вјерске и политичке супротности између Срба, Муслимана и Хрвата.
Бењамин   Калај   је   свим   силама   покушавао   да   створи   тзв.   босанску   нацију
(забранио је ћирилицу и српску историју као наставни предмет, а српскохрватски
језик прогласио босанским). У таквој ситуацији појавила се "Млада Босна", тајна
револуционарна организација српске, муслиманске и хрватске омладине у Босни и
Херцеговини.   Чланови   Младе   Босне   борили   су   се   за   рушење   Аустро   -Угарске,
ослобођење свих Јужних Словена  и стварање Југославије -заједничке државе са
Србијом и Црном Гором. Србија је помагала припаднике "Младе Босне".

Због тога је Беч убрзавао ратне припреме против Србије и Црне Горе. У

прољеће 1914. године, на сједници аустроугарске владе (којој су присустовали
Фрањо Фердинанд и начелник генералштаба Конрад фон Хецендорф) донијета је
поново одлука да Аустро-Угарска мора ратовати против Србије и Црне Горе. У
Босни су послије тога, током

26. и 27. јуна 1914. године, југоисточно од Сарајева,

одржани велики војни маневри аустроугарске војске. Послије завршених
маневара, за велику војну свечаност у Сарајеву изабран је 28. јун, Видовдан, дан
српског пораза 1389. године на Косову пољу. Срби су то сматрали провокацијом.

Тога дана у Сарајеву су припадници "Младе Босне", међу којима и Гаврило

Принцип, без знања и помоћи званичне Србије, организовали атентат на
престолонасљедника и главног министра Аустроугарске војске

Франца

Фердинанда

. Њега, а ненамјерно и његову жену Софију, усмртио је

револверским хицима

Гаврило Принцип

из Босанског Грахова, супростављајући

се тако завојевачкој аустроугарској политици. Свједок поменутог атентата, који је
сједио у аутомобилу надвојводе Фердинанда и коме је био намијењен хитац који је
усмртио војвоткињу Софију, био је Оскар фон Поћорек. Смрт надвојводе Франца
Фердинанда дочекана је са олакшањем у иностраним круговима, јер су сматрали
да је он био права опасност за европски мир. Упркос томе што је Српска влада
изјавила да је спремна кривце предати суду ако су у Србији, владајући кругови у
Бечу су од првог тренутка сву кривицу за Сарајевски атентат сваљивали на
званичну Србију.

Oскар Поћорек Гаврило Принцип

УЛТИМАТУМ АУСТРОУГАРСКЕ

Њемачка и Аустроуграска су одмах ријешиле да сарајевски атентат искористе

као повод да нападну Србију и изазову и отпочну Први свјетски рат. Након што је
Србија окривљена за Сарајевски атентат, специјални изасланик бечке владе др
Фридрих фон Визнер, извршио је истрагу о кривици Србије и доказао да није било
никаквог   учешћа   Српске   владе   у   извршењу   атентата,   па   чак   и   да   не   постоји
основа   за   сумњу.   Међутим,   пошто   је   Њемачка   била   потпуно   спремна   за   рат,
Сарајевски атентат је за њу био идеалан повод за отпочињање свјетског рата.
Пошто је добила подршку Њемачке, аустроуграска влада је на сједници од 7. јула
1914. године одлучила да Србији упути ултиматум. Она је до 19. јула израдила
дефинитиван текст ултиматума Србији и донијела одлуку да Србији објави  рат чак
и   онда   ако   она   прими   цјели   ултиматум.   Бечка   влада   је   23.   јула   1914.   године
предала ултиматум Србији у коме је између осталог тражила:

*1.

-да забрани сваку публикацију, којом се изражава мржња и презир

Аустроугарске монархије и чија је општа тежња упућена против територијалног
интегритета Аустро-Угарске;

*2.

-да одмах распусти организацију

Народна одбрана и остала удружења у

Србији која врше пропаганду против Аустро-Угарске и да преузме мјере да ова
распуштена друштва не наставе свој рад под другим именом и у другом облику;

Влада је одбила само тачку којом се тражило да аустроугарска полиција врши
истрагу поводом Сарајевског атентата на српској територији. Када је барон Гризл
видио да српска влада није прихватила све тачке ултиматума, саопштио је
предсједнику Пашићу да је незадовољан, да прекида дипломатске односе са
Србијом и да одмах напушта Београд.

На тај начин српска влада је одбацила аустроугарски ултиматум који би

значио капитулацију пред агресором. Србија је од Црне Горе добила гаранцију да
ће ићи са њом.

ЦЕРСКА БИТКА (15. август-24. август 1914. године)

Аустроугарска војска имала је у почетку рата око 1.500.000 војника.

Аустријски генерал Оскар Поћорек био је заповједник армија за напад и покор
Србије,   тзв.   казнене   експедиције.   По   ратном   плану   аустроугарска   војска
обухватала је Србију дуж Дрине и Саве, па је Поћорек одлучио да главном снагом
нападне   српску   војску   преко   Дрине   и   планина.   Прва   битка   се   одиграла   око
планине Цер  и неколико села  у њеној непосредној близини,  као и Шапца. До
битке је дошло у ноћи 15. августа када су дјелови српске Комбиноване дивизије
наишли   на   аустроугарске   извиднике   улогорене   на   падинама   Церске   планине.
Борбе које су услиједиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села
у околини планине, тe за контролу Шапца. Иако није имала разрађен план за
битку,   јер   није   очекивала   главне   снаге   непријатеља   са   правца   Босне,   српска
Врховна   команда,   на   челу   са   војводом   Радомиром   Путником,   изванредно   се
прилагодила ситуацији на бојишту, прегруписала своје главне снаге из Шумадије и
у   току   тог   прегруписавања   створила   план   за   битку.   Користећи   се   великом
покретљивошћу   и   издржљивошћу   својих   трупа,   она   је   успјела   да   у   складу   са
развојем ситуације, уведе у борбу све потребне снаге и да створи надмоћност над
аустроуграском Петом армијом. Пресудан утицај на исход битке имала је одлука
даровитог команданта Друге армије генерала Степе Степановића да се у току ноћи
15/16. августа заузме доминантни Косанин град, од чијег је заузимања зависио
исход битке. Том приликом је и дошло до ноћног боја код Текериша у којем је
разбијена аустроугарска 21. дивизија и у коме су ударени темељи српске побједе
на Церу.

Српска војска је била у неповољнијем положају, јер је њена главнина тек

послије   дугих   маршева     дошла   на   бојиште,   гдје   се   налазила   већ   развијена
аустроугарска   војска.   У   томе   се   успјело   захваљујући   великом   пожртвовању
српских   војника,   подофицира   и   официра,   који   су   усиљеним   маршевима   из
Шумадије стигли на бојиште и правовремено ступили у борбу. Церском битком
српска војска је, иако далеко од својих савезника, ослоњена само на црногорску
војску и југословенске добровољце, постигла велику побједу која је била и прва
побједа савезника у Првом свјетском рату.

Аустроугарска војска је имала око 23.000 погинулих. Изненађена поразима

које није могла да поднесе, аустроугарска војска се звјерски светила српском
становништву у крајевима кроз које је прошла. Аустроугарске трупе су сијале

КОЛУБАРСКА БИТКА (16. Новембар-15. Децембар 1914. Године)

Аустроугарске армије, надмоћније у снази, артиљерији и техничкој опреми,

поново су се припремале да покорe Србију. Командант нове операције oстао је
Оскар Поћорек. Српска војска слаба и изнурена, упорно се борила на Гучеву,
Мачкову камену и другим положајима. Колубарска битка почела је

16. Новембра

1914. Године

, када су се српске трупе, према наредби врховне команде повукле

на десну обалу Колубаре и Љига, у покушају да ту зауставе продор
аустроугарских снага. Српска врховна команда се надала да ће јој набујале ријеке
и мочварне обале помоћи у заустављању продора. Дана

26. Новембра, Живојин

Мишић оцјењује ситуацију у којој се I армија налази као лошу. Сходно развоју
ситуације, тј. Усљед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена,
српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење у
Крагујевац.

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вијести о слому

српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у
Београду,   отпочела   је   велика   противофанзива   цјелокупне   српске   војске.
Аустроугарске   трупе   су   биле   у   поптуности   изненађене,   јер   су   сматрале   да   је
српска   војска   неспособна   и   за   одбрану   а   камоли   за   противудар,   па   су   биле
приморане на повлачење. Оскар Поћорек је увидио потпуни пораз 16. Корпуса и
пробој аустроугарског фронта, због чега је 6. Децембра наредио VI армији да се
повуче   на   лијеву   обалу   Колубаре.   Према   наредбама,   завршна   офанзива   за
ослобођење   Београда   отпочела   је   11.   Децембра.   Аустроугарски   15.   Корпус,
повлачeћи се пред Дринском дивизијом, у року од 27 сати прешао 40 км и код
Шапца   напустио   територију   Краљевине   Србије.   Истовремено   су   се   ка   Шапцу
повлачили остатци 16. Корпуса, чиме cу oкончане операције у Колубарској бици.
Током   ноћи,   аустроугарске   трупе   су   напустиле   Београд,   који   је   15.   Децембра
ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914.
Године.

Колубарска битка је ушла у историју ратовања као јединствен примјер да се

војска, којој је предвиђен потпуни слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у
контраофанзиву   и   нанесе   непријатељу   одлучујући   пораз.   Највећи   значај
Колубарске   битке   огледа   се   у   томе   што   Аустроугарска   није   успјела   да   својим
снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915.
Године   биле   приморане   да   се   боре   на   три   фронта.   И   поред   тога   Њемачка   је

морала да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене
њене снаге на преостала два фронта.

Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапријеђен у

чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек, крајем 1914. Године, смијењен
са мјеста главнокомандујућег Балканске војске. На његово мјесто је постављен
њемачки фелдмаршал Аугуст фон Мекензен.

Колубарска битка

НИШКА ДЕКЛАРАЦИЈА

Већ у првој години рата, коалициона влада Краљевине Србије, под

руководством   Николе   Пашића,   формулисала   је   идеју   о   уједињењу   свих
југословенских народа у једну државну заједницу.  Послије двије велике побједе
над   непријатељском   војском,   српска   влада   је   објавила   свој   ратни   циљ.   Тај
документ   је   познат   као   Нишка   декларација.   Нишку   декларацију   је   усвојила
народна скупштина Краљевине Србије

. децембра 1914. године

у Нишу који је

тада био ратна престоница Србије. На доношење ове декларације утицала су
бројна међународна дешавања (преговори Антанте и Италије, припрема Бугарске
да уђе у рат...). У декларацији се између осталог каже да је ратни циљ Србије
"ослобођење и уједињење све наше неослобођене браћe."

Текст декларације:

"Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у борби за одбрану

свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у
овим судбоносним тренутцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог
великог војевања које је, у тренутку када је започето, постало уједно борбом за
oслобођење и уједињење cве наше неослобођене браће Срба, Хрвата и
Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато
крвавe жртве које данашњи српски нараштај подноси. "

ЛИТЕРАТУРА:

Др Борислав Ратковић, Митар Ђуришић, др Саво Скоко, Српска војска у

великим биткама на Церу, Дрини и Колубари, Војноиздавачки завод , Београд,
1998. године

Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, Голгота и васкрс Србије 1914-1915.

године, Зрински ИРО Београд, 1990. године

Милорад Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914. године, Српска књижевна

задруга, 1973. године

Интернет