детињство је провео у Санкт-Петербургу. Од 1910. године живео је у Швајцарској и
Француској, а од 1937. године у САД. Амерички држављанин је постао 1945.

Стравински је син чувеног оперског певача Фјодора Стравинскоф, цењеног члана

Петроградске опере. Одликује се великом разноврсношћу музичког израза и стилске
оријентације. У првој фази је спајао руске фолклорне елементе са импресионизмом, затим
је био експресиониста са честим ослањањем на џез, а касније је применио неокласични
стил. У последњој фази је користио принципе додекафоније. Имао је велики утицај на
своје млађе савременике у многим земљама.

Међународну славу прво је стекао са своја три балета, која је наручио Сергеј

Дјагиљев, а чији их је Бале русе и премијерно извео. Та три балета су

Жар-птица

(1910),

Петрушка

(1911) и

Посвећење пролећа

(1913).

Сва три балети имају доста сличних карактеристика: написане су за јако велик

оркестар, користе руске народне теме и мотиве и носе знакове имагинативних нота и
инструментације Римски-Корсакова

Балет

Жар-птица

Стравински је радио према једној руској легенди, у млађим

годинама. У оркестарским тоновима се осећа утицај Корсакова, док је у хармонији дао
личну црту, а у мелодију унео руски фолклор.

Петрушка

је балет заснован на руском фолклору и занимљивој причи која говори

о луткарској представи на карневалу. У тој представи учествују Петрушка, Арапин и
балерина. Након тога мађионичар оживљава Петрушку, Арапина и балерину и Петрушка
хоће да се освети Арапину зато што га је убио у представи.

У балету

Посвећење пролећа,

Стравински се осврће на бруталност паганске Русије,

рефлектирајући те утиске у грубо нацртаним, боцкајућим мотивима који се понављају у
целом делу. Дело има подоста познатих прелаза, али су два посебно важна: уводна тема
коју свира фагот са својим највишим нотама и велики, осмонотни мотив који свирају
гудала уз пратњу рога.

ако је Стравински рекао на премијерама, његова намера је била да

их све

„пошаље до ђавола“

. У томе је и успео: године

1913,

премијера

Посвећења

пролећа

изазвала је најпознатију побуну публике у историји музике, п

реобразила је начин

на који су каснији композитори гледали на ритмичку структуру. И данас, његова визија
поганских ритуала оживљених у имагинарној предисторијској Русији очарава и
одушевљава публику.

Након руске фазе, за време 1920-их Стравински се окреће

неокласицизм

у. У

делима из овог периода, намера је била употреба традиционалних музичких форми
(концерт, гросо, фуга, симфонија), често сакривајући плашт интензивних емоција испод
површине која је остављала утисак одвојености и једноставности и често је одавала почаст
музици ранијих мајстора као што су Јохан Себастијан Бах, Ђузепе Верди, Петар Иљич
Чајковски и други.

У периоду неокласицизма издвајају се његова два дела:

Пулчинела

(1920) и

Октет

за дувачке инструменте

(1923). Оба дела садрже оно што је постао главни квалитет овог

периода, тј. повратак Стравинског на класицистичку музику Моцарта, Баха и њихових
савременика. Тај „неокласицистички“ стил укључивао је напуштање великих оркестара
које су захтевали балети. У тим делима, написаним у периоду од 1920-их па до 1950-их,
Стравински се углавном окреће дувачким инструментима, клавиру, те вокалној и камерној
музици.

Симфоније дувачких инструмената

Симфонија псалама

су међу најбољим

делима написаним за дуваче.

И друга дела, као ораторијум

Едипус рекс

(1927),

Аполон

(1928)

концерт

Думбартонски храстови

(1937 — 1938), настављају овај тренд. Нека већа дела из овог

периода су 3 симфоније:

(1930),

(1940) и

(1945).

(1933) и

(1947) такође означавају

забринутост Стравинског, током овог периода, о враћању не само на класицистичку
музику, него и на класицистичке теме: у овим делима, митолигију античких Грка. Врхунац
овог периода је опера

Живот развратника

. Завршена је 1951, и након изведби

у Метрополитену 1953, скоро је игнорисана. Изведена је у Сантафешкој опери у години
њеног отварања (1957), са самим Стравинским присутним. То извођење обележило је
композиторову дугогодишњу сарадњу са оперском кућом. Ова опера, написана