Завршни рад Даница Вилотијевић

Увод

Антракс, бедреница

је акутна заразна болест коју изазива грам позитивна, аеробна

бактерија, бацилус антракса (лат.

Bacillus anthracis

). Већина облика ове болести су

смртоносне, како за људе тако за животиње. За антракс постоји ефикасна вакцина, а неки
облици овог обољења добро реагују на антибиотску терапију. До увођења и широке
употребе ефикасних ветеринарских вакцина, антракс је био фатална
болест говеда, оваца, коза, камила, коња, свиња у целом свету.

Као и многи други припадници рода бацила, бацил антракса може да формира

„успаване“ ендоспоре, (које не треба мешати са спорама гљива), које су у стању да у
екстремним условима опстану деценијама, или чак вековима. Споре антракса могу се наћи
на свим континентима, чак и на Антарктику. Када се споре удишу, прогутају, или када
дођу у контакт са кожном лезијом на телу домаћина могу се врло брзо активирати.

Антракс је пре свега болест биљоједа сисара, али и других сисара, и неких птица,

који   гутају   или   удишу   споре   у   току   испаше   на   зараженом   подручју   или  се   хране
зараженом   храном.   Сматра   се   да   је   гутање   најчешћи   пут   којим   се биљоједи заразе
антраксом. Месождери који   живе   у   истом   окружењу   могу   бити   инфицирани
конзумирањем   меса   и   млечних   производа   заражених  животиња   биљоједа.  Болесна
животиња   може   проширити   антракс   и   на   људе,   било   директним   контактом   (   нпр.
инокулацијом заражене крви на оштећену кожу ), или употебом меса оболелих животиња.

Споре антракса могу бити произведене у in vitro условима као биолошко оружје.

Зато   је   он   високо   на   листи   потенцијалних   агенаса   у   односу   на   биолошки   рат   и
биотероризам. У том контексту антракс је примењен у најмање два наврата, припреман за
употребу   у   неколико   других   прилика   и   коришћен   као   агенс   у   бројним   претњама   и
преварама широм света.  Антракс се не преноси директно са једне заражене животиње или
особе на другу, већ се то дешава преносом спора. Тело животиња оболеле од активног
антракс у тренутку смрти може бити извор спора антракса.

Антракс је широко раширено обољење и може се јавити у свим регионима света, али

је најчешћи у сточарским регионима земаља у развоју и то: у Јужној и Централној
Америци, Јужној и Истичној Европи, Азији, Африци, на Карибима и Средњем Истоку.

Људи га могу добити на три начина:

1) Преко коже,
2) инхалацијом, односно удисањем и
3) путем јела и пића.

Завршни рад Даница Вилотијевић

1.0. ТЕОРИЈСКИ ДЕО

1.1. Историјат

Најстарији поуздани докази о постојању антракса датирају од пре 32.000 година. Споре

бацила у малим фрагментима пронађене су на очуваним мумифицираним
остацима мамута који је угинуо у долини Хром у Јакутији ( слика 1 ).

слика 1

Bacillus anthracis

откривен је у остацима мамута

Као изузетно „малигна“ заразна болест антракс је био позната још од давнина. У

доба Библије као и у грчкој литератури (Хомер) и римској (Овидије) описан је антракс.
Древни арапски лекари описали су антракс код људи као

„Персијски пожар“

Назив »црни пришт«, потиче још из доба Хипократа.

За патогене особине антракса знало се и у средњем веку када је он коришћен као

биолошко средство у појединим ратовима. Зараћене стране користиле су га као „биолошко
оружје“, јер су лешеве контаминираних животиња катапултом бацали преко зидина
опседнутих утврђења и чекали да се становништво разболи и умре од последица
епидемије.

Прве епидемије антракса регистроване су у 9. веку а у 10. веку болест се са дивљих

животиња све више преносила на домаће. У 16. веку код Млечана  постојала је законска
одредба,   којом   се   продавци меса зараженог   антраксом   кажњавају   смрћу.   У 17 и 18.
веку болест   је   била   јако   честа   код   оваца.   Велика   епидемије   антракса   која   је
избила 1607.год. на   Старом   континенту,   усмртила   је   преко   60.000   људи.
У Америци антракс су ширили становници Новог света пореклом из Европе. Релативно
касно 1847. антракс се први пут појавио у Аустралији.

Средином 19. века француски лекар Давен, биолог Раје и немачки ветеринар Полендер

открили су узрочника антракса, то је био први откривени бацил уопште.

Завршни рад Даница Вилотијевић

1.2.

Bacillus

Род

Bacillus

припада породици

Bacillaceae

. У тај род спадају велики број Грам –

позитивних, прави, спорогени штапићи, који се јављају појединачно, у паровима или у
виду ланава. Споре су им смештене централно или суптерминално, не деформишу тело
бацила и отпорне су према топлоти. Чланови овог рода спорулишу само аеробно; каталаза
су позитивни.

Род

Bacillus

обухвата 48 врста од којих су већина сапрофити, који су широко

распрострањени у земкјишту, на биљкама, у води и ваздуху. Изузетак је

Bacillus anthracis

који је једини из ове групе патоген за човека, иако неки као

Bacillus cereus, Bacillus

subtilis

Bacillus megatherium

, могу бити условно патогени.

Bacillus anthracis

Антракс животиња је познат из најстаријих времена. Стари класици пре наше ере

помињу обољења људи и животиња која би одговарала антраксу. Али прво право
проучавање узрочника ове заразе почиње од Даваинеа и Реyера, који су 1850.год. видели
необојене бациле антракса у крви угинулих оваца.

Полендер је независно од њих 1855.год. приметио исту слику у материјалу који је узео

из карбункула на врату човека који се инфицирао носећи кожу угинуле краве.

Године 1864. су Даваине и Раинберт нашли исти организам у малигној пустули човека,

што је доказало етиолошки идентитет болести код човека и животиња. Крајњи доказ о
узрочној улози Бациллуса антхрацис дао је Роберт Кох 1877.год. у класичном
мајсторском делу које га је учинило славним.

Луј Пастер је ради на сузбијању ове болести и показао да животиње могу бити активно

имунизоване ако им се инокулише култура

Bacillus anthracisa

која је била атенуисана

растењем на температури 42 – 43

℃

у току неколико месеци.

Морфологија

Bacillus anthracis

спада међу највеће патогене бактерије, дужине је 5 - 10μ и ширине 1

– 1,5 μ. То је Грам – позитиван, непокретан штапић, на крајевима мало задебљан и
удубље. У препаратима из патолошког материјала налази се појединачно , у паровима или
кратким ланцима који су увек окружени капсулом. ( Слика 3 )

Завршни рад Даница Вилотијевић

Слика 3

Bacillus anthracis

из болесничког материјала

Она се види само у препаратима справљеним од људског или животињског материјала

или од  културе са подлогом  које  садрже  нативне  беланчевине.  За  разлику  од  капсуле
пнеумокока  и  неких  других  бактерија које  су  полисахаридне природе,  капсула бацила
антракса садржи полипептид грађен од Д-глутаминске киселине. У препарату из културе
са   агра

Bacillus anthracis

образује врло дуге сегментисане ланце, који имају изглед

бамбусове трске. У течним културама ланци су још дужи.

У спољашњој средини, као и у културама ствара споре које су округле или овалне и

смештене централни или суптерминално, облика малих гранула пречника истог или мањег
од ширине бацила, тако да не деформише бактеријску ћелију.

Споре се никад не формирају у телу животиња у току њеног живота стварају се само у

присуству кисеоника из ваздуха.

Bacillus anthracis добро прима анилинске боје. Боји се по Граму-позитивно. Присуство

капсуле доказује се у размазима обојеним полихромним матиленским плавим, у којима су
бацили плави, окружени ружичастим гранулама које чине разорен капсуларни материјал
( Мц Фадyеанова реакција ). Ова појава се налази само у бацилу антракса. За бојење
капсула и спора користе се уобичајена технике.

Културелне особине

Bacillus anthracis

добро расте на свим обичним хранљивим подлогама. То је аеробна и

факултативно анаеробна бактерија. Оптимална температура јој је 35

℃

. На чврстим

подлогама, после инкубације преко ноћи, колоније вирулентних бацила антракса су
велике. Пречника 2-3 мм, неправилно округле, издигнуте, неправилних ивица, сивкасто
беле и непрозрачне.

Завршни рад Даница Вилотијевић

Биохемијске особине

Уопште узев

Bacillus anthracis

има слабо изражене ферментивне особине. Он разлаже

уз стварање киселине али без гаса гликозу, сахарозу, малтозу, трехалозу, фруктозу.
Нитрате редукује у нитрате, NH

ствара, индол и H

S не ствара. Реакција метилног црвеног

је позитивна, а реакција Вогес-Проскауер само у неким врстама. Приликом засејавања
убодом у желатин јавља се обилнија култура у зони аеробиозе; линије растења јављају се
управо дуж убода, од кога зраче фине пруге најдуже при површини, тако да има изглед
обрнуте јелке.

Токсичност

Природни и експериментални антракс био је сматран септичком инфекцијом чији се

микроорганизми размножавају у крви и органима за време агоналног стадијума болести.
Веровало   се   да   је   смрт   проузрокована   масовном   терминалном   септикемијом,   јер   није
могао   бити   нађен   ни   егзотоксин   ни   ендотоксин   у   вештачким   културама
микроорганизмима.   Више   истраживача   је   описало   „токсичне“   супстанције   у   бујонској
култури бацила антракса, али пророда ових токсина доскора је остала нејасна.

Токсин је најпре откривен у стерилној плазми заморца који су угинули од антракса,

али је у новије време произведен ин витро. Састоји се од најмање три компоненте које
дејствују синергично и чине „ антраксни токсички комплекс“. Помоћу стаклених филтара
и хроматографије успело је да се одвоје : фактор И- протективни антиген-протеин. Фактор
ИИ – фактор едема и фактор ИИИ – летални фактор.

Токсин

Bacillus anthracis

је најјачи имуноген, а антитоксин примењен у циљу пасивне

заштите води до деструкције бацила на месту њиховог примарног локализовања.

Токсин продукују и вирулентни и авирулентни сојеви.

Полиглутаминска киселина капсуларног материјала, коју ствара

Bacillus anthracis

vivo није компонента токсина нити има летално, ни едематогено ни имуногено дејство.

Антигенска структура

Антигенска структура је доста необична и комплексна. Може се рећи да још није

потпуно позната. Разликују се три различите антигенске компоненте

Bacillus anthracisa