Повезаност између човека и шуме траје непрекидно од његовог настанка па све до данас,
стим што се тај однос по много чему разликује када се направи паралела између начина
коришћења шума у прошлости и садашњости, када човек ради материјалне користи
искоришћава шуму и шумско тло

(Матић, 2012.).

Један од првих облика искоришћавања шумских ресурса огледа се у потреби за храном и
огревом, када човек почиње са сечом шуме као природне вегетације ради њеног претварања
у плодно земљиште за производњу хране а дрво користи као извор топлотне енергије
(

Матић, 1990

Земљиште, уз нагиб односно експозицију и климу представља станиште на коме се развијају
пољопривредне и шумске заједнице, које су непроцењиво важан фактор за човеков
квалитетан живот и опстанак. Као такав, овај екосистем је незаобилазан за нормално
функционисање биљне, животињске и људске популације.

Функције шумских екосистема, у вези са пољопривредом, огледају се у следећим утицајима
на пољопривредну производњу, који позитивно утичу на пољопривредне усеве и њихову
квантитативну и квантитативну производњу:



Заштита земљишта од ерозије, бујица и поплава;



Регулисање водног режима;



Повећање плодности земљишта;



Уравнотежење климе;



Прочишћавање атмосфере;



Везивање CO

и ослобађање O

, итд.

Аутохтоне воћне врсте, под називом „дивље“, које се и данас налазе у структури шума и
користе се у пољопривредној производњи као подлоге, своје порекло воде управо из шума.
Неке од њих су:



Дивља јабука (

Malus sylvestris

);



Дивља крушка (

Pyrus pyraster

);



Дивља шљива (

Prunus spinosa

);



Дивља вишња (

Prunus fruticosa

);



Дивљи бадем (

Prunus webbii);



Дивљи орах (

Ailanthus altissima

), итд

(Матић, 2012.).

3. ЗАШТИТА ШУМА

С обзиром на претходно изнете чињенице и сазнање да шуме имају велики значај за
функционисање целокупног екосистема, за регулисање климе, обезбеђивање кисеоника,
производњу хране и економску добит, неопходно је приступити мерама заштите, очувања и
обнављања шумских ресурса.

Како

Спасић и Аврамовић (2008)

наводе, шуме и шумски расадници угрожени су на више

начина и под дејством више различитих фактора – елементарне непогоде, болести и
штеточине, животиње, пожар, човек. Штете од узрочника биљних болести су најмање
(14,13%), проценат учешћа штеточина и животиња у штетама шумског фонда је 14,29%,
34,24% штета у шумама и шумским расадницима проузрокују елементарне непогоде, док
највеће штете наноси човек (37,35%).

Услед патогена, узрочника биљних болести, у последњим деценијама исчезле су многе
врсте шумског дрвећа на многим површинама и локацијама. Као пример може се навести
сушење храста китњака услед болести познате под називом „траxеомикоза“ на целој
територији Републике Србије, чији је проузроковач патогена гљива

(Туцовић и Карађић,

2002).

Једна од највећих штеточина шума и шумских расадник, која доводи до дефолијације
односно губитка лисне масе јесте Губар (

Lymantria dispar L.)

који се у протеклих 150 година

јавио 17 пута у пренамножењу на територији Републике Србије. Као последице
дефолијације јављају се губици у прирасту, изостанак плодоношења, физиолошко
слабљење стабла које води ка потпуном сушењу, стварање отворених рана подложних
нападу фитопатогених микоорганизама, нарушавање естетике, и сл.

(Табаковић-Тошић и

сар, 2006

Контрола закоровљености је, такође, врло важна, а нарочито у расадницима где се
производи шумски садни материјал, јер је квалитетан садни материјал основни предуслов за
успех у подизању нових засада шума (

Васић и сар, 2010).