1
1.0. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА
Глобализација је данас један од најчешће кориштених и најмање прецизно дефинисаних
израза. Она је често предмет недоследних и непримерених критика. Многи људи мисле да је она
нешто ново, мада је она стара скоро колико и људска раса! Често се односи само на једну сферу –
углавном на економију – мада је присутна у готово свим областима. Потпуно супротни процеси се
развијају истовремено или наизменично. Глобализација је процес са великим бројем
вишеструких, далекосежних и важних импликација.
Глобализација представља историјски преокрет који мења друштво убрзаним темпом. Има
много различитих начина тумачења овог феномена, који истовремено указују и на однос према
њему.
Присталице глобализације наглашавају њену улогу у размени информација, бољем
разумевању различитих култура, ширењу демократије, повећању животног стандарда итд.
Критичари тврде да су се развијене земље окористиле на рачун неразвијених и да је удео
најсиромашнијих људи света у глобалном дохотку у сталном паду.
На економском плану глобализација представља процес раста међународних токова роба,
услуга, капитала и људи, а самим тим и технологије, као и процес глобализације тржишне
привреде, тј. ширења капитализма на оне сфере и оне земље у којима још увек није доминантан
систем.
Мисао водиља глобализације је неолиберализам. Према тој идеологији друштвени
проблеми се могу најбоље решити ако се препусте тржишту и приватним предузећима.
1.1. ПОЈАМ И РАЗВОЈ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
Развој, димензије и узроци глобализације
Глобализација је реч која се данас веома много користи у различитим областима, тако да
постоје бројне дефиниције овог појма које одражавају различитост схватања овог феномена.
Навешћемо неке од њих.
„Глобализација је повећање међународне размене на тржиштима добара, услуга и тржишта
неких фактора производње, укључујући раст и развој институција које премошћују националне
границе – предузећа, владе, међународне институције и невладина удружења.”
„Глобализација је глобална конвергенција цена добара.”
Светска банка је дефинише као слободу и могућност појединаца и предузећа да својевољно
иницирају размену са становницима и предузећима у другим земљама.
За неке глобализација представља светски, планетарни процес интеграције и цивилизованог
напретка, односно отелотворење историјске нужности, а за друге пројекат доминације западних
земаља, посебно D. Held Сједињених Америчких Држава, односно деструктивну силу која доводи
2
до повећања социјалне и економске неједнакости. У мноштву различитих приступа, према
класификацији коју је извршио постоје две струје: струја хиперглобалиста која тврди да се ствара
униполарни свет без ратова и конфликата, и струја скептика која глобализацију сматра митом и
пројектом западних земаља, усмереним ка подели и сукобљавању цивилизованих блокова.
Према Z. Bauman-у, U. Beck-у, M. Castells-у i A. Giddens-у постоји и струја критичке теорије
глобализације која уочава и анализира и добре и лоше стране глобализације.
Тешко је утврдити када је тачно почела глобализација. Њом су се, иако не под тим називом,
бавили и класични економисти: Adam Smith, David Ricardo, John Stuart Mill и Karl Marx.
Многи аутори, који процес глобализације своде на процесе који се одвијају у светској
привреди, за почетак узимају седамдесете године деветнаестог века и сматрају да је она дошла у
три фазе. Прва фаза је трајала од 1870. до 1914. године. Тада је у целом свету растао приход по
глави становника, али не довољно брзо да спречи пораст броја сиромашних. Друга фаза је трајала
од 1950. до 1980. и у току ње је дошло до чврстог повезивања богатих земаља, док су земље у
развоју оскудевале у елементарним добрима. Трећу фазу која се везује за осамдесете године
двадесетог века карактерише појава неолиберализма и слабљење социјалне државе.
Може се рећи да је глобализација процес који задире у све области живота. У првом плану је
економска димензија, која доводи до све веће међузависности националних економија. Нема
више затварања у националне границе. И политика се мора прилагођавати процесу
интернационализације и трагати за новим политичким формама и интеграцијама. Долази до
слабљења функција социјалне државе и стварања опште социјалне несигурности. Свет постаје
„глобално село”. Међусобни утицај различитих култура доводи до промене система вредности и
стварања једне глобално-униформне културе која погодује ширењу тржишта и интересима
мултинационалних компанија. Изузетно су значајни и проблеми заштите околине и људских
права, који захтевају глобалну политику и глобалну свест..
Зависно од начина схватања глобализације, именују се и различити узроци њеног настанка.
Технолошке новине у подручју размене информација и у подручју комуникација, посебно
интернет, имају једну од најзначајнијих улога у настанку и развоју глобализације. Долази до
глобализације финансијског тржишта и наглог пораста трговине, што има за последицу брзо
смањивање трошкова транспорта. Посебан значај има трговина преко интернета. Укинуте су
царинске баријере и смањена царинска заштита у оквиру GATT-а, а то значи да се тргује тамо где
се постиже највећа добит. Крај хладног рата често се наводи као један од узрока глобализације.
Бивше државе „источног блока” се отварају и излазе на светско тржиште, долази до њихове
демократизације и прихватања принципа тржишне економије. Глобални проблеми као што су
заштита околине и људска права захтевају глобалну политику и глобалну свест. Либерализација
светске трговине у оквиру GATT-a, односно WTO-a омогућила је политику дерегулисања под
вођством SAD-а.
4
послодаваца. Домаће тржиште постаје део јединственог глобалног тржишта, а свако
привелеговање домаћих произвођача је забрањено међународним конвенцијама. Светска
конкуренција и глобализација утичу на смањену интервенцију државе што доводи у питање
социјални мир.
Доминантан је либерални концепт друштва у коме је све подређено интересима капитала и
политичке моћи.
Процес глобализације је довео до формирања три снажна економска региона, мегарегије, са
водећим центрима у SAD-у, Јапану и Европи, дакле, долази до снажних процеса интеграције и
конвергенције, јачања међусобних веза и међузависности, стварања јединственог тржишта и
општих стандарда.
Упркос томе, савремено друштво је и даље подељено. Још више долази до изражаја
диспропорција у развоју индустријски развијених и неразвијених земаља, интензивира се сукоб
између богатих који постају још богатији и сиромашних чије се сиромаштво повећава. Преко ноћи
се руше планови привреде због финансијских и економских криза, стотине хиљада радника остају
без посла.
У току је формирање и ширење нових стратегија развоја, које се базирају на новим
идеологијама, посебно неолиберализму и неоконзерватизму. Наступа ерозија социјалне државе,
расте социјална несигурност и долази до поткопавања основних демократских начела. Јављају се
огромне разлике у технолошком, економском и цивилизацоном смислу између света богатих и
света сиромашних.
Међународна заједница мора да осмисли пут превазилажења насталих противречности и
обезбедити минимум социјалне сигурности у оквиру глобализоване економије.
1.4. КРИЗА СОЦИЈАЛНЕ ДРЖАВЕ
Неолиберали, који долазе до изражаја средином седамдесетих година двадесетог века
негирају темељне вредности модерне социјалне државе. Оспорава се колективно, социјално, јер
то, по њима, грађанима одузима део индивидуалног суверенитета и слободе. Заступа се
минимална држава која неће ограничавати тржиште и слободну игру индивидуалних интереса.
Појединац се усмерава на остваривање личних интереса, а дестимулирају се облици социјалног
повезивања.
У многим земљама крајем прошлог века наступа политика резања социјалних трошкова,
нарочито у Великој Британији у време владавине M.Thatcher и у SAD-у када је председник био R.
Reagan. Неолиберална политика захвата и Западну Европу, посебно земље у транзиту, у које се
реформе уводе преко Светске банке и Међународног монетарног фонда.
Крупни капитал има мноштво социјалних противника. Све се више уочава да и
неолиберална држава , која се још није учврстила у Западној Европи, улази у кризу, ништа мању
него држава благостања. У овом тренутку „нема на видику стратегије изласка из кризе модела
