СКРИПТА ИЗ ПРЕДМЕТА

Психологија организације

ДЕО 1: УВОДНИ ДЕО

1. ОСНОВИ ПСИХОЛОГИЈЕ КАО НАУКЕ

ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ ПСИХОЛОГИЈЕ, ЗАДАЦИ ПСИХОЛОГИЈЕ -

Прва психолошка

лабараторија: 1879 у Лајпцигу, Вилијем Вунт. Две струје:

психоаналитичка

(психодинамичка)

психологија понашања

. Психологија изучава: психичке процесе (осети, опажаји, памћење,

мишљење, машта), индивидуалне особине (способност, темперамент, карактер, физичка
конституција), делатности (поступци, говор, учење, рад).

Задаци психологије

: да утврди законитости психичког живота људи и животиња. Да би се то

остварило сазнања морају да прођу кроз одређене нивое: описивање психичких појава,
систематизација описаних психичких појава, откривање узрочно – последичних веза између тих
појава, научно објашњење законитости постојећих веза, научно предвиђање психичких појава,
изградња психолошке терминологије.

ГРАНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ –

Психологија се толико развила да се већ може говорити о

психолошким наукама. Гране психологије се могу на разне начине систематизовати. Најбоља је
подела на гране које се баве проучавањем:

психичког живота условљеног утицајем

спољашњег света

(под утицајем физичког света: психофизика, физиолошка психологија и

биолошка психологија и под утицајем друштвеног света: психологија народа, етнолошка
психологија и социјална психологија),

психичког живота у његовој разноврсности

(диференцијална, генетичка психологија, психологија појединих развојних стадијума,
психопатологија и зоопсихологија) и

психичког живота везаног за практичне активности

(педагошка, судска, медицинска, војна, психологија спорта и психологија рада).

2. ПСИХОЛОГИЈА РАДА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ

ОДНОС НАУКЕ ПРЕМА РАДУ

– Наука се заинтересовала интензивно за рад са појавом

индустријског начина производње. Научно објашњење (по Поперу) је задовољавајуће ако је у
принципу поновљиво, то се односи и на науку о раду. Постоје три периода научне
заинтересованости за рад, који се разликују по томе у којој мери обраћају пажњу на човека а у
којој на технички део рада.

1. период

: човек занемарен – третира се као додатак машини.

период

: технички део и даље главно интересовање, човек не бива занемарен него се и рад њему

прилагођава (студија покрета и времена, Тејлоризам).

3. период

: (Минстерберг, Мејо,

хоторншки експеримент) – човек још боље схваћен, материјални стимуланс није једини облик
мотивације већ и понашање колега, руководилаца, углед посла, склад који посао остварује са
његовим способностима.

ПОЈАВА И РАЗВОЈ ПСИХОЛОГИЈЕ РАДА –

Укључивању психологије као науке допринос

је дао Фредерик Тејлор, оснивач научне организације рада. Он је запазио да велики број радника
самоиницијативно мења методе рада и чини га неефикасним. Да би повећао продуктивност рада
он је приступио низу истраживања, од којих је прва била анализа покрета. То је претпоставка да
постоји један најбољи начин за обављање неког посла. Тејлорова истраживања указала су на
потребу селекције радника за одређене послове. Он је посветио пажњу и усавршавању

метод мотивације. Касније (Џилберт) врши либерализацију теорије.

Приступ са становишта

међуљудских односа

(Мејо) критикује класичан приступ и уместо савршене машине изучавају

се мале групе и појединац у њима о коме се води највећа брига.

Приступ са становишта

утицаја

је средња линија у односу на петходне теорије, он схвата организацију као поље

узајамног деловања појединаца и група у коме се преплићу њихови интереси и утицаји. Тиме су
обухваћене све организационе структуре, формалне и неформалне, уочава се деловање реалних
социјалних сила и организација се схвата као целина хетерогених делова, повезану структуром
утицаја.

3. ЛИЧНОСТ, ОСОБИНЕ ЛИЧНОСТИ И ЊИХОВО
МЕРЕЊЕ

ЛИЧНОСТ - ЧИНИОЦИ РАЗВОЈА, ОСОБИНЕ И МЕРЕЊЕ ОСОБИНА –

Личност

представља јединство свих особина и процеса који се јављају усклађено и организовано. Друге
особине личности су особеност и доследност.

Развој личности

зависи од три групе чинилаца: биолошких, социјалних и активности као

чинилаца развоја личности. Биолошки чиниоци представљају основу за формирање и развој
личности. Социјални чиниоци имају већи утицај на развој личности, а на неке особине и црте
личности   они   имају   пресудан   значај.   Значајни   социјални   чиниоци   су   породица,   вршњаци,
школа,   култура   и   социјални   систем.   Положај   (позиција,   статус)   подразумева   функцију   коју
појединац има у друштву или групи. Улога подразумева понашање које је у одређеној култури
везано за одређени положај. Раздобља психофизичког развоја су детињство, младалачко доба,
зрелост   и   старост.   Критеријуми   зреле   личности:   интелектуална,   емоционална   и   социјална
зрелост.

Особине личности

представљају тенденцију да се личност на исти начин понаша у сличним

ситуацијама или ситуацијама за које процени да су сличне. Структура личности: способности,
темперамент,   карактер   и   физичка   конституција.   Способности   се   деле   на:   интелектуалне,
психосензорне и психомоторне. Биолошка дефиниција интелигенције: способност сналажења у
новим,   непознатим   ситуацијама.   Педагошка   дефиниција   интелигенције:   способност   учења
увиђањем, способност решавања проблема на основу мишљења. Темперамент означава начин и
врсту   емоционалног   реаговања   као   и   снагу   и   дужину   трајања.   Четри   типа:  колерички  (јаке
емоције са наглим реакцијама и брзим и честим узбуђивањем), сангвинички (брзе реакције али
не   тако   јаке   и   трајне,   одликује   их   велика   животна   енергија),  флегматички  (ретке   и   споре
реакције са слабим узбуђењима) и меланхолички (ретке и споре реакције код којих осећања дуго
трају).   Карактер   подразумева   морално   –   вољне   особине   личности,   означава   однос   према
важећим моралним нормама и принципима.

Психолошки тестови су посебним поступком изабрани задаци којима се жели изазвати неко
понашање или испољавање неке особине. Да би био успешан тест мора бити валидан, поуздан,
селективан и објективан

. Мерење особина личности

подразумева:

изазивање мерене особине

мерење те особине. Према врсти особина личности које испитују тестови могу бити: тестови

знања, тестови способности и тестови личности. Тестови способности могу бити тестови:
сензорних способности (перцепције), моторних и интелектуалних (Бине – Симон 1905). IQ = УУ
/ КУ * 100 (УУ – умни узраст, КУ – календарски узраст). Тестови личности најчешће служе за
процене особина темперамента и карактера. Њима се често жели направити пресек личности.

4. АНАЛИЗА ПОСЛА

АНАЛИЗА ПОСЛА И ЗАХТЕВИ ПОСЛА – Анализа посла

је процес прикупљања података о

радним местима. Треба да одговори на 4 питања: шта радник ради, како он то ради, у којим
условима обавља посао и какав радник треба да буде да би ефикасно обавио посао. Састав тима
који врши анализу посла: познавалац посла који се анализира, индустријски психолог, лекар
медицине рада (обавезни), индустријски педагог, инжињер организације рада, инжињер заштите
на раду и економиста (пожељно). Посао се посматра и анализира кроз: радне покрете, операције,
задатке, посао у ужем смислу, радно место и занимање. Анализа посла користи податке о:
идентификацији посла, предметима рада, средствима за рад, материјалима, начинима рада,
положајима, активностима, условима рада и радне средине.

Захтеви посла

могу бити: стручни, биофизиолошки и психолошки. Примена података анализе

посла се врши у: класификацији послова, професионалној оријентацији, стручном образовању и
у циљу унапређења рада.

5. ПРОФЕСИОНАЛНА ОРИЈЕНТАЦИЈА

ПРОФЕСИОНАЛНИ ИЗБОР –

Избор занимања је развојан процес. То је низ одлука које

током   времена   једна   другу   замењују.   Сваки   корак   напред   има   смисаону   повезаност   са
претходним и следећим. Процес професионалног развоја је и развојан процес. Професионални
избор добија на снази око 13 – те и 16 – те године када се деца одлучују за школу. Тај процес је
и   иверзибилан.   Процес   избора   смањује   број   могућих   алтернатива.   Димензије   процеса
професионалног избора: - Оријентација на избор (спознаја сопствених особина и способности), -
Повећање   професионалне   информисаности,   прогресивно   смањење   маште   и   фантазије,   -
Повезивање   средстава   и   циља.   Карактеристике   професионалног   избора:   иреверзибилност   и
искључивост (ексклузивност).

ТЕОРИЈЕ ИЗБОРА ЗАНИМАЊА –

Постоје више теорија избора позива и њихови аутори

налазе   различите   детерминанте   избора,   но   глобално   све   се   могу   описати   постојањем   неког
фактора   у   унутрашњости   личности   на   који   делују   социјална   и   физичка   средина.   Теорије:
КАРТЕРОВА – главну улогу имају професионални ставови (особеност индивидуе, способности,
интереси, мотиви под утицајем средине), уколико се појави препрека долази до преорјентације
циљева. БОРДИНОВА – главна улога професионалне аспирације (интерес схваћен као дериват
личности). ФОРЕРОВА – избор је импулсиван, слеп, аутоматски и емоционалан; прва теорија
која истиче емоционалну компоненту и несвесно али претерује. ШАФЕРОВА – теорија потреба;
пресудан фактор степен у коме позив може да задовољи основне потребе и мотиве (проблем је
што мотиве третира статично). ГИНЗБЕРГОВА – цео процес има развојан карактер, везан је за
матурацију,   иреверзибилан   је,   заправо   то   је   компромис   између   два   скупа   фактора:
индивидуалних   (амбиција   и   потенцијала)   и   социјалних.   ХОЛАНДОВА   –   људи   иду   према
професијама (срединама) које им пружају могућност да испоље своје вештине и способности
(ставове и вредности). Употребом инвентара професионалне преференције, долази до 6 група
које одређују 6 средина. СУПЕРОВА – теорија животног модела; будуће понашање особе се
може разумети само познавањем и разумевањем особе у прошлости; важне су индивидуалне
разлике, професионални развој, професионална зрелост, професионални циљеви... ХОПОКОВА
–   сумирао   претходно;   избор   детерминиран   потребама   и   представља   серију   избора,   основни
фактор избора је човекова унутрашња мотивација.

се тај посао замени за неки други.

Организациона адаптација

је представљена уласком и

уклапањем појединаца у радну групу, предузеће и ширу социјалну средину у којој се рад одвија.
Она  се  односи на процесе  комуницирања  и општења  са  радницима  у  групи  и колективу,  у
познавање   односа   у   групи,   групних   норми.   Организациона   адаптација   има   утицаја   и   на
допринос појединца друштвеном животу колектива и групе. У формирању позитивних ставова
симпатијама   и   наклоностима   према   сарадницима   и   организацији   у   целини.   Огледа   се   и   у
степену   задовољства   интерперсоналним   односима.   Професионална   адаптација   се   односи   на
склад између човека и посла који обавља, а организациона адаптација се односи на укљученост
индивидуе у социјалну средину у којој се рад обавља. Професионална адаптација је усмерена на
садржаје посла, а организациона адаптација на њене пратеће аспекте. Фрустрације настају када
се на путу остварења жеља нађу спољашње или унутрашње препреке. Узроци препрека могу
бити   физичке   природе,   социјалне   природе   или   у   самој   личности.   Када   су   извори   у   самој
личности онда се називају конфликтима. Три типа: двоструко привлачење, двоструко одбијање
и амбиваленција. Као реакција на фрустрације јавља се позитиван напор да се препрека савлада
и   одбрамбени   механизми   (идентификација,   пројекција,   репресија,   регресија,   реакциона
формација, сублимација).

ОСНОВНЕ МЕТОДЕ ТЕХНОПСИХОФИЗИОЛОГИЈЕ РАДА

– су:

СИСТЕМАТСКО

ПРОУЧАВАЊЕ   ОПЕРАТИВНОГ   СИСТЕМА   ЧОВЕК   –   РАД   (где   се   проучавање   човекове
околине   врши   вођењем   писмене   евиденције,   испитивањем...   Често   радници   сами   запажају
недостатке   и   проблеме   на   машинама,   алатом,   распоредом...   подаци   овако   добијени   могу
послузити за усавршавање радне средине)

ПРИКУПЉАЊЕ УЗОРАКА РАДНИХ ЗАДАТАКА

(посебно лице евидентира шта и кад радник ради. После се мери утрошак времена на основу тих
података. Информације овако добијене су корисне за побољшавање техничких услова рада и
отклањање уочених недостатака)

ЕКСПЕРИМЕНТАЛНО ИСПИТИВАЊЕ ТЕХНИЧКИХ

УСЛОВА (експериментом се могу мерити деловања појединих фактора на људски рад. Може се
мерити физичка издржљивост, брзина рада, трошење енергије, у зависности од техничких
услова рада)

ПРОУЧАВАЊЕ ПОКРЕТА ЗА ВРЕМЕ РАДА (желе се одстранити или умањити

они покрети и ставови тела који штетно утичу на човека. Овако се рационализују покрети које
радник прави у току рада. Заједно са бројем покрета проучава се и време у ком се они изводе.
Добијени су следећи принципи извршавања мануелних послова: рад поделити равномерно на
обе руке, рад организовати уз минималну употребу мишића, предмете са којима радник ради
стављати на исто место да би се добио континуитет, треба користити кружне покрете при раду)

ПРОУЧАВАЊЕ ПРОФЕСИОНАЛНИХ ОБОЉЕЊА И ПОВРЕДА НА РАДУ (често

повређивање радника неким алатом или на истом месту, сигнал су да та средства нису добро
прилагођена раднику. Такође разна тровања су знак да микро – клима радног места није на
задовољавајућем нивоу).

МИКРОКЛИМАТСКИ УСЛОВИ РАДА

– Под микроклимом радне средине подразумевају се

физички и материјални услови под којима се рад одвија. То су најчешће:

хемијска испарења

(и

гасови настали у процесу производње, могу да измене и загаде хемијски састав ваздуха који
радник удише. Нека једињења изазивају тровања. Најчешће је ЦО-2 у обилни количинама),

велика влажност

(изазива обољења дисајних органа),

температура

(низа од 15 и виша од 30 су

неповољне по радника и по продуктивност рада),

осветљење

(да не замара очи, да буде

уједначено),

бука

(радници оглуве а и повећава нервозу),

вибрације тла

(повезано са буком,