Odlomak

Uvod

O agresiji se veoma mnogo govori, ali ne bez razloga, jer je ona oduvek bila prisutna u životu ljudi i životinja. Savremeni i civilizovani svet u kome živimo preplavljen je talasom agresije i destruktivnog ponašanja, gubitak nade, vere i ljubavi današnjeg čoveka i mnogi drugi lični drustveni faktori. Zbog svog velikog značaja agresija je postala predmet proučavanja mnogih nauka: antfopologije, sociologije, psihologije, psihijatrije, filozofije, itd. Agresija sa najkobnijim posledicama po telesni i duŠevni razvoj je ona koja se ispoljava u porodici. Na razvoj deteta utiču:

1. Nasleđe od kojeg zavise osobine ličnosti, razne skolonosti, pa i karakter;
2. Društvena sredina, prvenstveno porodica, zatim vršnjaci, škola, masmediji, itd;
3. Lična aktivnost;
4. Faktor sudbine.

Pošto se sa agresivnim ponašanjem srećem na svakom koraku, ova pojava postala je predmet i mog posebnog interesovanja i predmet maturskog rada.

 

 

Pojmovno određenje

Termin »agresija« latinskog je porekla. Potiče od latinske reči ad što znači »prema ili ka« i reči gradus što znači »korak«. U prevodu agresija bi značila kretanje napred. Reč agressio poprimila je značenje napada, jer je u ratovima kretanje napred značilo napad. Mnogi autori razlikuju pojmove: agresivnost, agresija i agresivitet:

  • agresivnost je relativno postojana crta ličnosti tj. Trajna osobina ili stanje ličnosti;
  • agresija je ispoljavanje agresivnosti u odredenom vremenskom periodu;
  • agresivitet podrazumeva trajnost ispoljavanja agresivnog pnašanja.

Definicije ovih pojmova razlikuju se od autora do autora.

Termin agresija i agresivnost upotrebljavaju se u različitim značenjima:

1. U smislu tendencije za dominiranjem, kod osoba čija je crta ličnosti sklonost ka dominiranju;
2. U smislu tendencije da se ostvare lični interesi uprkos protivljenju drugih ljudi. M. Levin to naziva »zdravom agresivnošću«, a V. Mc. Dougal »borbenošću«.
3. U smislu inicijative da se realizuju lični ciljevi ili interesi, koji ne nailaze na suprodstavljanje drugih ljudi;
4. U smislu tendencije ka aktivnosti, preduzimljivosti i energičnosti, koja se izjednačava sa crtom ličnosti označenom kao aktivizam;
5. U smislu tendencije ka destruktivnosti i razaranju drugih osoba ili objekata ili ka autodestruktivnosti (uništavanju samoga sebe).

Šta će se smatrati agresivnošću i agresijom zavisi od sistema vrednosti pojedinca, grupe, kolektiva, zajednice, klase kulture, itd. Prema G. Kaporu (1979) za psihologiju je značajno da se naučno odredi upotrebna vrednost ova dva termina, pre svega zato:

1. Što je psihologija nauka, pa je neophodno da se ovi pojmovi precizno (operacionalno) definišu kako bi se mogli ne samo opisati nego i meriti;
2. Sam termin agresivnosti i agresije zavisi od shvatanja značenja ova dva pojma, jer postoje slučajevi kada ove pojave treba favorizovati (podsticati) , ali i slučajevi kada agresiju ili auto agresiju treba lečiti, ublažavati ili na nju preventivno delovati.

Iz iskustva znamo da je za bavljenje sportom, biznisom, politikom, policijskim i vojnim poslovima i nekim drugim delatnostima neophodna prilična doza agresivnosti.
Agresivno ponašanje ispoljava se u napadu na druge osobe sa namerom da im se nanese šteta, koja u stvarnosti može, ali i ne mora da bude naneta.

Svako društvo raspolaže sankcijama protiv agresivnog ponašanja, ali mnoge grupe direktno ili indirektno podržavaju određene oblike agresivnog ponašanja. Svedoci smo da i patrijahalno društvo, u kome mi živimo, često toleriše ili podstiče agresivno ponašanje dečaka, a suzbija i kažnjava isto takvo ponašanje kod devojčica, jer se smatra da je to društveno neprihvadjivo.

Neophodno je da razlikujemo agresivnost kao način reagovanja od agresivnog motiva i težnje da se agresivno postupi. Mnogi autori smatraju da je prirodna i urođena reakcija ljudi da agresivno reaguju kada su napadnuti ili kada su sprečeni da ostvare svoje intenzivne potrebe, motive i želje. O agresivnim motivima možemo da govorimo samo onda kada naše agresivno ponašanje ima jasan i svestan cilj da nekoga povredi ili da mu nanese štetu, odnosno kada osoba nalazi zadovoljstvo u samom agresivnom aktu.

Da li će doći do agresivnog postupka zavisi od:

1. Agresivnog impulsa;
2. Agresivnog osećanja i
3. Drugih, prvenstveno socijalnih faktora.

Prema N. Rotu (1971) pod agresivnošću se podrazumeva ponašanje čija je namera da nekoga povredi ili da mu se nanese šteta, i to nezavisno od toga:

1. Da li je ta namera postojala od samog početka ili se javila tek tokom reagovanja na neku situaciju;
2. Da li se ispoljava postupcima koji su otvoreni i uočljivi na štetu drugih ludi ili postoji samo želja da neko bude povreden.

Mnogi naučnici su sebi postavili pitanje: Da li je agresivnost kao pranagon ukorenjena u svakom ljudskom biću ili postoji u karakteru kao individualno svojstvo koje ne mora da ima svaki čovek? Takođe su postavili pitanje: Da li je agresivno ponašanje isključivo ili prvenstveno stečeno, tj. Naučeno, ili na njegov razvoj utiču istovremeno i neposredno ili posredno nasledni faktori, uslovi sredine i učenje u međusobnoj interakciji?

 

 

Instiktivističko shvatanje agresije i agresivnosti

Sva istraživanja instikata posle Čarlsa Darvina počivala su na njegovoj teoriji evolucije. Willam James (1890) i William Mc Dougal (1913 i 1932) govore o tome da svaki individualni instinkt motiviše odgovarajuće oblike ponašanja. I za neoinstinktiviste, čiji su predstavnici Sigmund Freud i Konrad Lorenc, izvor agresivnog ponašanja je u instinktima.
Instinkti izviru iz potreba i urođeni su. Oni su pokretački faktor ličnosti i imaju selektivnu kontrolu nad ponašanjem. Njihov psihološki predstavnik je želja. Oni sačinjavaju duševnu energiju ličnosti, a izvor im je u idu. Cilj instinkta je zadovoljenje, a instinktivne težnje su slepe. Da bismo razumeli instinktivističko shvatanje agresije Sigmunda Frojda moramo se upoznati sa tri komponente ličnosti: biološkom – id, psihološkom – ego i socijalnom – superego. Id je najstariji, nesvesni deo ličnosti i izvor energije. On sadrži sve što je nasleđeno, prisutno pri rođenju i instinkte. U njemu vlada princip zadovoljstva. Id ne poznaje ni moral ni logiku. On teži da izbegne bol i neprijatnosti i želje su jedina realnost sa kojom dolazi u dodir. Da bi se ostvarile želje ida potrebno je da se angažuje ego koji ima dodira sa spoljašnjim svetom. Ego se razvija iz ida i on je slab u odnosu na njega. Ego usklađuje zakone instikta sa zakonima spoljašnjeg sveta. Iz ega se, identifikacijom sa roditeljima, izdvaja superego. Superego dobija energiju iz ida, ali on ima dužnost da koči impulse koji dolaze iz ida, a naročito seksualne i agresivne, dok id teži samo ka zadovoljenju.

 

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Psihologija

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese