Aranziranje cesmi u eksterijeru

Uvod :

Aranžiranje biljnog materijala predstavlja vrstu umetnosti kroz koju čovek može izraziti svoje umetničke sposobnosti. Dekoracija javnih i privatnih prostora je imala svoju ulogu još u periodu starih civilizacija. Bila je neizbežan deo raznih ceremonija, venčanja, javnih priredbi i mnogih proslava. Osim na javnim događajima, cvetni aranžmani su imali veliku primenu u privatnim kućama i dvorištima.
Kult aranžiranja biljaka zavisio je od područja i različitosti kultura koje su se razvijale na tim mestima. Sofisticirane kulture od davnina su pridavale značaj ovakvom načinu ulepšavanja ambijenta i na taj način se izražavale. Na taj način formirale su se umetničke discipline. Cvetno aranžiranje u prošlosti se koristilo i u neformalnom obliku, bez bitnog uticaja na kulturološki razvoj. Aranžiranje biljaka pripada umetničkoj kategorijii predstavlja veštinu da se pravilnom selekcijom i organizovanjem biljnog materijala napravi zanimljiva dekoracija. Aranžer može, ukoliko se rukovodi osnovnim principima i elementima dizajna, postići kreaciju koja izražava njegovu individualnost, a sa druge strane, ostavlja snažan utisak na posmatrača.
Takozvani jezik cveća je predstavlja dobru organizaciju vrsta i boja biljaka, koji se slažu uz određene obrasce ponavljanja i alternacija. Na taj način, cvetnim aranžmanima može da se pošalje neograničeni broj poruka, sa isto toliko značenja, koje se razlikuju po kulturi i epohi kojoj pripadaju.
Za izradu biljnih dekoracija, dostupan je veliki broj biljaka, ali i njihovi različiti delovi. Osim cvetova i listova, aranžer može da koristi grančice, bobice, seme biljaka, šišarice, ali i voće i povrće.
Cvetni aranžmani su našli, osim u enterijeru, primenu i u eksterijeru. Ukrašavanje dvorišta i vrtova je takođe imala svoj uticaj kroz istoriju. Kroz vekove, uređenje dvorišta se menjalo. Od starih civilizacija, preko srednjeg veka, baroka i renesanse, pa sve do današnjih dana, dekoracija vrtova i privatnih dvorišta je postala nezaobilazni segment svake epohe.

1.    Česme kroz istoriju Srbije

Turci Osmanlije su se kleli da za čoveka nema većeg sevapa nego da podigne česmu, a posle toga ćupriju.  Kult javnih česmi i vode nisu Srbi nasledili od Turaka. Napojiti žednog putnika je veliki blagoslov za sve kulture i narode od istoka do zapada.  Tradicija podizanja česama u našem narodu oduvek postoji, a o značaju koji im je pridavan najčešće govori mesto koje se biralo za nju. Podizane su, ili u centru naselja, čime je naglašena jevnost njene upotrebe, ili u blizini raskršća što je oslikavalo gostoljubivost zajednice. Treće značajno mesto na kojem su česme podizane su crkvene porte, čime su one postale deo sakralnog prostora (sl. 1).