Avangarda kao društvena kritika u savremenom društvu

Uvod

Tema o kojoj će u našem radu biti reči je avangarda kao samokritika umetnosti u savremenom društvu. Da bismo obradili ovu temu neophodno je da napravimo istorijski osvrt avangarde, kao i njenu poziciju u određenom društvu. Razmatraćemo šta su određeni autori zaključili o ovoj temi koliki je bio njen značaj u njihovim radovima, kao i njihovo određivanje sadržaja umetnosti u društvu. Pokušaćemo da analiziramo uticaj istorijskih događaja na avangardnu umetnost, kao i uticaj sociološko-istorijskih i političkih događaja kao što su stvaranja novih religija, osnivanje besklasnog društva itd. Namera nam je da bliže predstavimo naučne ideje vezane za avangardu i samokritiku umetnosti u savremenom društvu. Kako se samokritika ispoljava, da li je moguće i na koji način je dostići. Da bismo to uspešno obavili moraćemo da krenemo od osnovnih stvari kao što je samo značenje i poreklo reči avangarda.

Termin i istaknuti autori

Reč avangarda, izvorno, potiče od francuske vojne složenice avantguarde, avant-ispred i guarde-straža, što znači predstraža ili prethodnica. U vojnom žargodnu avangarda je značila deo vojne snage koja je u maršu prethodila, odnosno istupala, na određenu udaljenost, u odnosu na glavne snage koje su joj davale instrukcije i zapovesti (D. J. Molnar & A. Molnar, 2008,  prema: Encensberger). Pripadnici avangarde imaju tri karakteristike:

1.    Brojčano su manji u odnosu na neprijatelja, pa moraju biti disciplinovani i negovati duh kolektivizma
2.    Nalaze se na nepoznatom terenu, koji se mora pripremiti za jedinice koje tek dolaze.
3.    Ambivalentni su, jer moraju da slušaju zapovesti komande koje su često u suprotnosti sa njihovim mišljenjem, zbog različite percepcije avangardista koji su na forntu i komande koja tek kasnije stiže.

Treća karakteristika je nama najbitnija zbog toga što:
“Avangarda može da zaključi kako joj komanda zapravo i nije potrebna (zato što ne poznaje situaciju na frontu tako dobro kako ona) i da komandna ovlašćenja pokuša da prisvoji za sebe samu. I upravo će taj način razmišljanja postati aktuelan prilikom preuzimanja predstave o avangardi iz vojno-strateškog žargona u umetnost i politiku” (D. J. Molnar & A. Molnar, 2008, str. 192). Interesantan nam je sukob teoretičara i njihovog stave o tome kada je termin avangarda počeo da se korsiti. Neki su smatrali da je social-utopist Olinda Rodriges prva upotrebila termin avangarda u prvoj polovini 19. veka u svom delu “Umetnik, naučnik i industrijalac” kao poziv umetnicima da budu avangarda naroda , jer snaga umetnosti najbrže može doprineti društvenim, ekonomskim i političkim reformama. Drugi su pak smatrali da je termin počeo da se koristi nešto kasnije, u drugoj polovini 19. veka za slikare koji su u buntu protiv Paiškog salona organizovali Salon odbačenih (R. Tubić, 1974).
Na osnovu ovih terminoloških objašnjenja mi možemo posmatrati avangardu kao “revoluciju” u borbi za svoja prava, odnosno slobudu mišljenja, izražavanja i delanja, bez naredbi vladajućih položaja. U umetnosti se to može posmatrati kao sloboda umetničkog izražavanja, bez uticaja trenutnih stilova i oslobođenost od kritika. Ako napravimo istorijski osvrt videćemo da su mnoga umetnička i naučna dela bila kritikovana, a kasnije priznata kao neprocenjiva i naučno verodostojna. Postoji problem što se naučna otkrića posmatraju kao dogma, a zapostavlja se princip oborivosti, koji nam daje mogućnost da oborimo (ne)istine i dokažemo tačnost svojih tvrdnji. Postavlja se pitanje da li se inovativna ostvarenja mogu upotrebiti i kao kritika vladajućeg sistema (u umetnosti ili nekoj drugoj oblasti) koji je u zabludi?! Probaćemo da damo odgovor na ovo pitanje, a razmotrićemo šta su neki autori mislili o ovom problemu.

Važno je da pomenemo da je najznačajniji autor, koji je dao najiscrpniju i najcenjeniju analizu avangarde kao kulturnog fenomena, Italijan Renato Poggioli u drugoj polovini 20. veka u svojoj knjizi Teorija avangardne umetnosti. Istražujući istorijske, filozofske, društvene i psihološke aspekte avangarde traži da se istakne da avangardisti dele ideale i vrednosti koje se manifestuju u koji oni prihvataju i po čemu bi oni bili “deklarisani” kao subkultura boema (R. Tubić, 1974). Složićemo se sa ovim autorom da se avangardisti mogu posmatrati kao subkultura boema, ali ćemo morati da istaknemo da sigurno i u avangardi, kao i u svim ostalim sferama, ima slučajeva konformizma.