Bilans saniranja

Uvod

Sa pravne tačke gledišta, specijalni bilansi, tj. oni za čije sastavljanje postoje posebni razlozi, mogu da budu obavezni ili dobrovoljni. Obaveza sastavljanja prvih je propisana zakonom. U grupu takvih spadaju, pre svega bilansi osnivanja i likvidacioni bilansi. Sastavljanje drugih zakonski nije obavezno već je uslovljeno internim potrebama preduzeća, što je naročito slučaj sa likviditetnim i bilansom razdvajanja. U oba slučaja njihovu formu i sadržinu uslovljavaju i određuju ciljevi čijem ispunjenju služe. U poslovnoj praksi i stručnoj literaturi pojavljuje se više vrsta specijalnih bilansa, čiji nazivi odgovaraju ciljevima kojima oni služe. Specijalni bilansi nastaju u određenim prilikama kao posledica specijalnih ciljeva. U specijalne bilanse spadaju: bilans osnivanja, bilans promene pravne forme, bilans fuzije, bilans saniranja, bilans razdvajanja, likvidacioni bilans, bilans likvidnosti, bilans stečaja preduzeća, bilans poravnanja.
Sanacioni bilans ili bilans ozdravljenja preduzeća se sastavlja u slučajevima kada se preduzeće nalazi u finansijskim teškoćama. Te finansijske teškoće su izazvane trenutnim nedostatkom finansijskih sredstava, što ne mora da znači da odnosno preduziće istovremeno i neuspešno posluje. Utvrđivanje potrebe saniranja vezano je za utvrđivanje uzroka finansijskih teškoća, dok utvrđivanje podobnosti saniranja pretpostavlja ispitivanje i izbor mera čije sprovođenje obezbeđuje trajno ozdravljenje preduzeća u smislu ponovnog uspostavljanja finansijske ravnoteže i vraćanja u zonu dobitka, što podrazumeva prihvatljivo ukamaćenje uloženog kapitala.

Bilans saniranja

Po svojoj etimologiji reč sanacija je latinskog porekla (sanatio) i znači lečenje. Međutim,sa stanovišta ekonomije preduzeća pod sanacijom načelno se podrazumevaju sve, kako finansijske tako i tehničko-organizacione mere, koje su podesne da doprinesu ozdravljenju preduzeća, posrnulom i dospelom u nevolju, u smislu da se ono ponovo učini likvidnim i rentabilnim. Inače, jedno preduzeće je posrnulo i bolesno ako, dugoročno gledano, nije u stanju da izmiruje svoje obaveze (nelikvidnost) ili posluje sa gubitkom (nerentabilnost).
Podobnost saniranja, pak, potvrđena je ako se utvrdi da postoji mogućnost trajnog ozdravljenja preduzeća, što podrazumeva da je posle sprovođenja procesa lečenja preduzeće postalo sposobno za život i razvoj. Ukoliko se ta mogućnost ne obezbeđuje nikakvim racionalnim merama, umesto sanacije, prednost se daje likvidaciji, tj. stečaju. Utvrđivanje potrebe saniranja vezano je za utvrđivanje uzroka finansijskih teškoća, dok utvrđivanje podobnosti saniranja pretpostavlja ispitivanje i izbor mera čije sprovođenje obezbeđuje trajno ozdravljenje preduzeća u smislu ponovnog uspostavljanja finansijske ravnoteže i vraćanja u zonu dobitka, što podrazumeva prihvatljivo ukamaćenje uloženog kapitala.
U stručnoj literaturi pravi se opšta razlika između:

1) saniranja u širem smislu (ekonomsko saniranje) i
2) saniranja u užem smislu (finansijsko saniranje).

Saniranje u širem smislu ili ekonomsko saniranje obuhvata sve mere koje doprinose otkrivanju i otklanjanju uzroka gubitka i obezbeđenju trajnog ozdravljenja za život sposobnog preduzeća. To znači da su njegovi prvi ciljevi ponovno uspostavljanje finansijske ravnoteže i zadovoljavajuća rentabilnost i ekonomičnost.
Saniranje u užem smislu ili finansijsko saniranje, je saniranja usmereno na otpis gubitka i uspostavljanje finansijske ravnoteže čime preduzeće postaje platežno sposobno što se postiže putem smanjenja kapitala, dopune imovine, povećanja kapitala, promene strukture aktive i promene strukture pasive. Na ovom mestu reč je o finansijskom saniranju.