2
УВОД
Синтагма социолошка теорија има два значења. У првом, ужем, она је одредница за
различите теорије унутар социолошке науке као што су на примјер: теорија социјалне
стратификације, теорија друштвених девијација, теорија социјалних конфликата, теорија
друштвених промјена и сл. Ове теорије се баве разматрањем неке групе друштвених појава,
а основ њиховог класификовања представља непосредни садржај предмета проучавања
независно да ли се њиме бави грађанска или марксистичка социологија, да ли се проблем
разматра у оквиру функционализма, структурализма, критичке социологије или
социолошког бихевиоризма итд. Ове теорије синтетишу сва научно релевантна сазнања до
којих је дошла социологија а која се тичу истраживане проблематике.
У другом, ширем, значењу имамо у виду разноврсне скупине социолошких теорија
класификованих на темељу различитих критеријума, као што су вријеме настанка теорија,
простор на коме настају, квалитативна садржина, идеолошка компонента,
1
методолошки
приступ, социолошка школа или правац унутар које се развијају. Однос према друштвеној
стварности, оквирна теоријска визија од које полазе у својим опсервацијама и теоријско-
методолошки приступ којим се крећу у истраживањима, представљају ипак основне
чиниоце класификовања социолошких теорија. У овом другом случају синонимне
одреднице социолошкој теорији су социолошка школа и социолошки правац.
Не треба да збуњује ни чињеница да се један социолог сврстава у различите
социолошке теорије, што само упућује на обухватност његовог социолошког опуса. На
примјер, Сесил Рајт Милс првенствено припада критичкој социологији, потом га сврставају
у социологе тзв. институционалистичког правца, а са разлогом се може категорисати и у
групу социолога бихевиористичког опредјељења. Елитистичке социолошке теорије су се
прилично развиле захваљујући Милсовом учењу. Ово је само један примјер, а такав је случај
са сваким значајнијим социологом.
Поред овог треба имати у виду и обухватност социолошке теорије, независно да ли
се ради о њеном ужем или ширем значењу. То је разлог зашто се теорије класификују на
основу чињенице да ли обрађују целокупну друштвену стварност и то у њеном историјском
контексту или се баве разматрањем само одређених области друштвеног живота. Општа је
констатација да је вријеме
великих системских социолошких теорија
(Конта, Спенсера,
Маркса, Вебера) одавно прошло, и да се социолошка истраживања све више специјализују
за проучавање посебних друштвених области. На тај начин, смањујући обим истраживаног
подручја, ове теорије смањују и ниво општости својих сазнања. Мањи ниво општости значи
да се повећава степен њихове поузданости, а са њоме и могућност непосредне практичне
примјене сазнајних резултата. Ове теорије, које се углавном називају
теоријама средњег
обима,
развијају сопствену социолошку теоријску мрежу,
2
тако да су у стању да све скупа
покрију цјелокупну друштвену област.
1
Види: P. Hafner, Увод у социолошке теорије, Ниш, 1994.
2
Види: Robert Merton, О теоријској социологији, Загреб, 1979.
4
БИОЛОГИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ
Објашњење друштва и друштвених појава аналогијом у односу на биолошке,
органске системе, основно је својство овог правца у социологији. Биологизам у социјалним
теоријама се јавља у доба античке социјалне мисли, у радовима Платона и Аристотела.
Може се говорити о два примарна разлога покушаја тумачења друштва по аналогији
са биолошким организмима: 1. Спенсерова струја у позитивизму -
органицистички
позитивизам
- представља израз оваквих схватања; позитивизам као теоријско-
методолошки приступ у социологији свијет посматра и тумачи као интегрисану,
јединствену цјелину сачињену из два дијела - природе и друштва; епистемолошко и
методолошко јединство природних и друштвених наука темељи се на овом схватању;
свођење друштвених појава на чињенице које треба посматрати као ствари, попут
природних чињеница, чини могућим примјену егзактних метода природних наука на
друштвене феномене, што резултира достизањем нивоа егзактности развијених природних
наука, сматрали су позитивисти; сви друштвени феномени потчињени су непромјенљивим
природним законима, став је О. Конта, а то је још један разлог зашто је неопходно
друштвене реалитете свести на природне, посматрати их, мјерити и збрајати попут
природних чињеница, искључујући из проучавања човјека као свјесног актера друштвене
стварности; 2. велики утицај научнух сазнања биологије и импресије Дарвиновом теоријом
еволуције.
Може се тврдити да је Конт непосредно утицао на утемељење овог социолошког
правца кроз оне дијелове свог учења који се могу означити органским рационализмом.
Контов социолошки рад представља прву социолошку системску теорију унутар које
друштво посматра као социјални организам који се интегрише и организује своје
функционисање на основу универзалног консензуса. Овај консензус значи сагласност
функција свих дијелова друштвеног система који се изграђује по узору на природни.
Консензус, као интегративни фактор друштвеног организма, почива на инстикту симпатије,
друштвеној природи људи и на заједничким идејама, вјеровањима и моралним нормама.
Мада Конт скицу друштвеног система добрим дијелом гради по узору на природни, ипак
закључује да међу њима постоје и разлике. Систем позитивних научних сазнања је основ
непрекидног напретка друштвеног организма, за разлику од биолошког који је статичног
карактера. Друштвени организам је комплекснији од природног, што имплицира и потребу
већег степена међусобне сарадње његових дијелова.
3
Иначе, структурална сличност
биолошког и друштвеног организма гради се на сличности највиталнијих дијелова друштва.
Породица, истиче Конт, је основна ћелија друштва, друштвене класе и слојеви су својеврсна
ткива друштва, државни апарат му је најважнији орган у овом устројству, док народ
представља везивно ткиво, спону међу функционално највиталнијим органима. Породица
омогућава сваком појединцу да на темељу солидарних и емотивно присних односа који се
развијају у њој, постане друштвено биће. Односи солидарности, сарадње и међусобне
3
Види: Hari Barnes, Увод у историју социологије, I, БИГЗ, Београд, 1982.
5
координације се првобитно развијају у породнци те као такви постају стожер јединства
друштвеног организма.
4
По узору на хијерархијско устројство у породици изграђују се
односи надређености и подређености у друштву. Ширењем инстикта симпатије изван
оквира породице стварају се нови интеграциони односи као стуб настанка и развоја ширих
друштвених заједница до нивоа државе. На сваком нивоу друштвених заједница постоји
класна подјела. Подјела друштвеног рада и хијерархија функција према њиховом значају за
организацију, рад и опстанак друштвеног организма, узрочници су настанка и одржања
класа у друштву. Научници, филозофи и естете, интелектуално усмеравају друштво,
постављајући му и моралне обрасце владања. Практична класа, коју сачињавају банкари,
индустријалци и трговци, објективно врши управу над друштвом полазећи од начела која
установљава спекулативна класа. Сврха радничке и пољопривредне класе јесте
произвођење материјалних добара, које се одвија у складу са смијерницама и под контролом
практичне класе. Тако би требао функционисати овај особени друштвени организам,
5
сматра Конт, мада ова класна подјела неодољиво подсјећа у погледу форме на Платонов
концепт идеалне државе. Односи међу класама морају бити установљени на принципима
солидарности и сарадње а социјално реализовани консензусом о неопходности друштвеног
јединства и одржања стабилности поретка. Конфликти радничке класе и практичне су
привременог карактера и ишчезнуће када нестане и разорни дух револуције продукован
метафизичким идејама. Систем позитивних наука ће у овом случају помоћи да се превлада
поменуто стање. Закон еволуције подједнако важи за друштвени као и за природни
организам. Друштвена еволуција одвија се кроз еволуирање човековог ума, активности и
осјећања, о чему говори Конт експлицирајући своје учење о закону о три стања. Човјек и
његово друштво се непрекидно развијају. Његов ум се кроз историју развија од теолошког
преко метафизичког до позитивног ступња у коме преовлађује научна свијест. Његова
непосредна активност се на нивоу позитивног стања више не бави питањима освајања,
агресије или сопствене одбране, него развојем индустријске производње на добробит свих.
Од егоистичког и подозривог бића човјек се развија у алтруистичко и солидаристичко биће,
које је пријатељски и добронамјерно оријентисано према другим бићима.
6
Леонард Хобхаус у делу „Развој и сврха“ поставља друштвену теорију еволуције која
настаје као особена синтеза Спенсеровог еволуционизма и Хегелове филозофске
концепције развоја свијести. У еволуцији је могуће уочити неколико фаза које се међу
собом разликују, првенствено по могућности утицаја човјека на њене токове. Док се на
почетку еволуције не може уочити значајнији утицај човјека на њен ток и садржину, јер се
она у овој фази одвија под непосредним утицајем природних сила, дотле се у каснијим
фазама еволуције увиђа човјеков посредан или непосредан утицај на њу. Друштвена
еволуција обухвата све врсте друштвених промјена, а не само прогресивне друштвене
промјене. Еволуција друштва се може пратити и кроз три врсте веза које се успостављају и
развијају међу друштвеним скупинама током различитих етапа историјског развоја. То су
сродство, ауторитет и држављанство. На оном ступњу када су братства, род и племе били
основни облици друштвеног организовања, сродство је представљало елементарни тип
4
Види: M. Пешић, Социолошке теорије.
5
Ibidem.
6
Види: H. Barnes, op. cit. del.
