Budućnost sistema daljinskog grejanja naselja

UVOD

Sistem daljinskog grejanja je sistem grejanja domaćinstava I industrijskih objekata iz jednog centra. To može da bude gradski sistem ili sistem snabdevanja toplotnom energijom vise naseljensih mesta, to mogu biti i regije ali isto tako i čitave države. Svaki sistem daljinskog grejanja se sastoji iz elemenata. Sistem daljinskog grejanja je jedinstven tehničko tehnolški sistem međusobno poveyanih energetskih objekata koji služi za proizvodnju, prenos i distribuciju toplotne energije. Svaki sistem čine: proizvodni izvor, toplovodna mreža i toplopredajne stanice. Proizvodni izvor je sistem postrojenja koji pretvara primarnu energiju u toplotnu energiju. Toplovodna mreža je hijerarhijski uređen sistem cevovoda i merno regulacionih uređaja koji povezuje proizvodni izvor i toplopredajne stanice. Obuhvata cevovod i primarnu toplotnu mrežu . Distributivna mreža je deo sistem daljinskog grejanja koji čine toplopredajne stanice i sekundarne toplovodne mreže za distribuciju toplotne energije do objekata korisnika grejanja, dok toplopredajna stanica obezbeđuje isporuku toplotne energije u unutrašnje toplotne instalacije i do uređaja korisnika. Jedan sistem daljinskog grejanja podrazumeva povezanost i komunikaciju između elemenata sistema, kao i merenje određenih parametara u određenim tačkama (temperatura, protok, pritisak), daljinsko upravljanje sistemom i očitavanje parametara na svakoj kontrolnoj tački sitema. Za ove potrebe koriste se različite vrste mernih uređaja, senzora, elektromotora i elektronskih uređaja koji se komunikacijskim kablom ili bežično povezuju sa računarom na kome se vrši praćenje ili upravljanje sistemom. Svaki sistem takođe ima subjekte sistema, odnosno, proizvođača toplotne energije, koji nju dalje predaje distributeru toplotne energije, distributer je energetski subjekat koji vrši prenos, distribuciju,isporuku toplotne energije i upravlja sistemom daljinskog grejanja. Kupca predstavlja svako pravno ili fizičko lice koje ima u vlasništvu objekat koji je priključen na daljinski sistem grejanja i koji od distributera za svoje potrebe kupuje toplotnu energiju i može slobodno izabrati svog snabdevača. Postoji tarifni kupac i kvalifikovani kupac, tarifni je onaj koji kupuje energiju za sopstvene potrebe po propisanom tarifnom sistemu, a kvalifikovani koji ispunjava uslove propisane zakonom, kupuje energiju za svoje potrebe i može slobodno izabrati svog snabdevača energije. Distributer toplotne energije može da isporučuje energiju do potrošača koristeći vodu kao medijum prenosa, preko mreže toplovoda do korisnika, gde preko uređaja meri količinu isporučene energije. Kod stambenih zgrada gde ovakvo merenje ne može da se primeni postavlja se delitelj troškova koji omogućava da se srazmerno izvrši procena isporučene energije po delovima stambene zgrade. Da li će se toplotna energija preko vodr kao medijuma prenosa koristiti efikasno zavisi od ukupne energetske efikasnosti. Glavni problem je što ljudi uglavnom i dalje u najvećoj meri koriste električnu energiju za grejanje, za razliku od prirodnog gasa čije je učešće nedovoljno. Postoje dva moguća rešenja ovog porblema, a to su širenje mreže gasovoda, ali i masovnije prikljucivanje na toplane, odnosno njihov daljinski sitem grejanja. Na ovaj način mogla bi da se ostvari znatna ušteda električne energije. Međutim, budućnost sistema daljinskog grejanja gradova može da bude u sagoravanju otpada, biogasa, biomasa ili korišćenjem nekog drugog alternativnog izvora energije. Korišćenjem ovakvih izvora obnovljive energije mogla bi znatno da doprinese uštedi neobnovljivih energija, a u budućnosti bi možda mogla u potpunosti da zameni današnje toplotne sisteme i da se celokupno grejanje vrši pomoću obnovljivih izvora energije.

SISTEMI DALJINSKOG GREJANJA

U današnje vreme unapređenje energetske efikasnosti i razvoj sistema daljinskog grejanja predstavljaju izuzetno značajne teme. Pod energetski efikasnim uređajem smatra se onaj koji ima veliki stepen korisnog dejstva, odnosno male gubitke prilikom transformacije jednog vida energije u drugi. Na primer, obična sijalica veliki deo električne energije pretvara u toplotnu energiju, a samo mali u korisnu svetlosnu energiju, i u tom smislu ona predstavlja energetski neefikasan uređaj. Kada je reč o merama, pod energetskom efikasnošću podrazumevaju se mere koje se primenjuju u cilju smanjenja potrošnje energije. Bez obzira da li je reč o tehničkim ili netehničkim merama, ili o promenama u ponašanju, sve mere podrazumevaju isti, ili čak i viši, stepen ostvarenog komfora i standarda. Neke najčešće mere koje se preduzimaju u cilju smanjenja gubitaka energije i povećanja energetske efikasnosti su: zamena neobnovljivih energenata obnovljivim, zamena energetski nefeikasnih portošača efikasnim, izolacija prostora koji se greje, zamena dotrajale stolarije u prostorima koji se greju, ugradnja mernih i regulacionih uređaja za potrošače energije, ili uvođenje tarifnih sistema od strane distributera koji će podsticati štednju energije. Razvoj daljinskog grejanja je takođe veoma bitan, jer bi se tako postiglo efikasnije korišćenje energije za grejanje pomoću gasa ili toplovoda a u budućosti i pomoću obnovljivih izvora pa čak i pomoću solarne energije. Obnovljivi izvori energije koji bi mogli da se iskoriste u ove svrhe su: geotermalna energija, solarna energija, biogas, biogorivo, biomasa i energija vode. Sistemi daljinskog grejanja u Srbiji postoje u 56 gradova. Instalirani toplotni kapacitet ovih postrojenja iznosi oko 6.600 MW. Na mrežu daljinskog grejanja priključeno je ukupno oko 400.000 stanova, što čini oko 17% stanova u Srbiji, a u Beogradu ovaj procenat iznosi oko 44%. U 2003. godini ukupna potrošnja energenata u Srbiji je iznosila oko 550.000 tona. ( od čega je oko 65% činio prirodni gas, 18% teško ložulje, 2% lako lož-ulje i 15% ugalj ) U Srbiji se u toku 2003. godine nisu uopšte koristili obnovljivi izvori energije u ove svrhe. Srbija je usvojila i Strategiju razvoja energetike do 2012. godine, a ono što treba tom strategijom da se ostvari je konkretna realizacija mnogih programa koji su sadržani u dokumentu. Iskustva iz skandinavskih zemalja iz oblasti daljinskog grejanja, pokazuju da je moguće smanjiti učešće
toplotne energije nastale spaljivanjem fosilnih goriva u ukupno isporučenoj energiji na oko 12%. Najveće preduzeće u oblasti daljinskog grejanja u Srbiji su JKP “Beogradske elektrane” sa oko 2.800 MW instalisane snage. Ovo preduzeće prati nove tehnologije i zalaže se za primenu EU direktive broj 77 iz 2001. godine o primeni obnovljivih izvora energije. U našoj zemlji su već analizirane mogućnosti primene: geotermalne energije, biomase i solarne energije. Jedini problem koji bi mogao da se ipreči u modernizaciji sistema za daljinsko grejanje je finansijske prirode, mada bi se uložena sredstva vratila u određenom vremenskom periodu, zbog krišćenja obnovljive enefrgije koja je mnogo isplatljivija i ne zahteva velika ulaganja u održavanje sistema.