1.Увод
Буџет је финансијски инструмент којим се врши прикупљање средстава
механизмом јавних прихода (порези, доприноси, таксе и други облици јавних прихода), с
једне стране, и њихово планско (наменско) трошење којим се финансирају јавни расходи,
са друге стране.
Употреба буџета као основног инструмента финансирања општих друштвених
потреба оправдана је из следећих разлога. Обезбеђује се прегледност и једноставност
увида у све јавне расходе, све је у једном документу. Сви приходи и расходи су видљиви,
добро су систематизовани и лако уочљиви. Примена јединственог инструмента
финансирања изискује мањи технички рад и режијске трошкове. Омогућује потпунију и
ефикаснију информисаност о изворима прихода и обима расхода, већу контролу билансних
средстава. Све је садржано у једном правном акту. Средства се распоређују према
утврђеним планским приоритетима задовољавања потреба. Јединственост буџета
омогућује ефикаснију употребу буџета као инструмента остваривања ширих друштвених
циљева и активног средства економске и социјалне политике.
1
Први појавни облици буџета били су пре нове ере. У Атини је за време владавине
Солона постојала обавеза да лица која обављају јавне функције поднесу извештај о
примљеним приходима и извршеним расходима. Појединачни извештаји служили су да се
састави збирни приказ јавних прихода и јавних расхода Атине. У средњевековним
државама била је пракса израде завршних рачуна и инвентара.
Завршни рачуни су систематски преглед убраних прихода и утрошених средстава-
расходи, које су подносили локални органи централним органима власти, у форми
извештаја. Инвентар је састављен попис прихода државе и расхода државе. Служио је
владару за тражење одобрења од сталешке скупштине за увођење или повећање неких
дажбина после 14. века инвентари се налазе у свим државама и они су били показатељи
државних финансија.
Буџет као финансијски инструмент финансирања јавне потрошње настао је у
градовима 17.века, када су створени услови за израду буџета.
2
У савременој теорији буџет се може посматрати с финансијског, економског, правног,
политичког и социјалног аспекта.
Финансијски аспект посматрања буџета.
Буџет
представља скуп норми којима се
регулишу системaтизовани односи органа који су дужни да плански предвиђају, убиру и
1
Ђорђевић Д.,
Јавне финансије,
Нови Сад, 2005., стр. 138.
2
Бејатовић М.,
Финансије и финансијско право
, Нови Сад, 2010., стр. 98.
наменски користе средства. До недавно, код већине финансијских теоретичара је сматрано
да је буџет чисто правни акт, али је буџет финансијски инструмент јавне власти.
Економски аспект посматрања буџета.
Савремена држава постаје активни фактор
привредних кретања. Буџет постаје средство интервенције у привреди којим се усмеравају
привредни токови, равнотежа производње, расподеле и потрошње. Недостатак буџетских
средстава (пореза, такса и доприноса) држава покрива јавним зајмовима (унутрашњим и
спољним) и емисијом новца.
Правни аспект посматрања буџета.
Са правног аспекта буџет представља скуп свих
правних прописа-аката којима се врши припрема, доношење, извршење и контрола
наменске буџетске потрошње. Основни закон којим се регулише буџет као инструмент
јавне потрошње је Закон о буџету или Закон о државном рачуноводству.
„Буџетско право у субјективном смислу је право народа да преко скупштине
одлучује о јавним расходима и јавним приходима. Оно је у уској вези са развојем
парламентаризма и настало је као резултат борбе за власт грађанске класе. Поставља се
питање да ли треба престати са наплатом пореза, ако је остварен фискални рандман.
Одговор је прецизан и јасан: ниједан порески обавезник није ослобођен пореске обавезе
без обзира што је испуњен планирани лимит јавних прихода. У случају подбачаја наплате,
треба ли позвати на одговорност извршиоце буџета? Утврђивање и наплата јавних расхода
је законски регулисана и накнадно утврђивање ретроактивности обавеза није дозвољено.“
3
3
Ђорђевић Д.,
Јавне финансије,
Нови Сад, 2005., стр. 197.
Редистрибутивна функција економије опште заједничке потрошње
економије
опште заједничке потрошње остварује се механизмима друштвених прихода и друштвених
расхода. Трансфером дохотка производног сегмента друштвене репродукције у сфери
„непроизводне“ потрошње, креира се финансијски потенцијал финансијских институција
за алиментирање опште и заједничке потрошње. Друштвеним приходима(порези,
доприноси, парафискалитети, јавни дуг) остварује се редистрибуција националног дохотка
и акумулације, и коригује индиковано стање расподеле дохотка посредством тржишног
механизма. Фискалитетима се, према томе, усклађује расподела, а економским и
социјалним трансферима коригују се инегалитети, пошто се наплате фискалне обавезе.
Опорезивањем доходака предузећа, личних доходака грађана, имовине и прихода од
имовине, промета и другог, редукују се фискалне основице (опорезиве материје) ради
задовољења друштвених потреба. Економским трансферима реституишу се ликвидност и
расположиви доходак одређених сектора друштвене репродукције, који су дефаворизовани
у тржишној конкуренцији и дискриминисани у систему привређивања и доходовања, са
једне стране, и који економски подносе терете инфлаторних удара, с друге стране. То
практично значи да су поједине гране које не могу да издрже микроекономске критеријуме
пословања, преференције тржишног механизма и последица инфлаторних удара, предмет
штићења од стране текуће економске политике, посредством програма рефакција и
супсидија.
6
Стабилизациона функција економије опште и заједничке потрошње
подразумева
обезбеђење релативно високог степена коришћења средстава (производних капацитета),
релативно стабилног нивоа цена и запослености. Стабилизациона функција опште и
заједничке потрошње спроводи се у контексту стабилизационих потенцијала друштвених
расхода и друштвених прихода ради елиминисања инфлаторних или дефлаторних
тенденција. Конјунктурне осцилације у реалним токовима репродукције „нападна“ су
тачка стабилизационих (антиинфлаторних или рестриктивних и антидефлаторних или
експанзивних) фискалних мера, односно компензаторског механизма финансирања, чија
основна логика може да се сажме у неколико правила:
1. Ако преовладава нежељена незапосленост, потребно је подићи ниво платежно
способне тражње ради усклађивања агрегатних расхода са вредношћу производње
при пуној запослености;
2. Ако преовладава инфлација, потребно је смањити ниво ефективне тражње ради
снижавања агрегатне потрошње до вредности производње мерене по текућим, а не
растућим ценама, и
6
исто, стр. 27.
