Carinski sistem

UVOD

Carine i carinski sistem Srbijeje od velikog značaja za razvoj i zaštitu domaće privrede. Bez modernih carina i carinskog sistema ne može se ostvariti ni privredni prosperitet zemlje ni njeno uključivanje u međunarodne privredne tokove. Savremena carina je u ekonomskom pogledu, regulator zaštite domaće privrede i uslov za dalji privredni razvoj. Carina je potrebna svakoj zemlji i privredi, bilo da je ona u razvoju, u tranziciji ili je razvijena.
Osim toga što predstavlja značajan instrument zaštite i razvoja domaće privrede, carina je i značajan izvor budžetskog prihoda države.
Pored zaštitnog i fiskalnog efekta, carina ima uticaja i na uvoz, na ponudu i potražnju, na cene, na zaposlenost i dr.
Da bi carina bila ekonomski činilac zaštite i razvoja domaće privrede, carina i carinski sistem Srbije moraju stalno da se menjaju, dopunjavaju i usavršavaju. U carinski sistem svake zemlje moraju se ugraditi i savremena međunarodna rešenja koja predviđaju razvijene države, kao i rešenja koja postoje u međunarodnim organizacijama, pre svega Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO). To je uslov bez kojeg se domaća privreda ne može razvijati niti uključivati u međunarodne privredne tokove.
Carina ima sve veću ulogu u međunarodnim razmenama robe, pri čemuona ne sme da bude kočnica, već nasuprot, treba da bude u funkciji tih razmena. Posebna uloga carine je u premošćavanju carinskih i vancarinskih barijera koje nastaju pri ekonomskim integracijama, kao i prilikom udruživanja u carinske unije. U tim slučajevima moraju se tražiti odgovarajuća pravna i ekonomska rešenja kako bi roba i proizvodi iz zemalja koje se nalaze izvan regionalnih ekonomskih integracija mogli da dopru i na ta tržišta.

1.    POJAM CARINA

Carina u modernom znanenju je dažbina (posredni porez) koja se naplaćuje, najčešće na uvoznu robu u vidu određenog novčanog iznosa, a po carinskim stopama utvrđenim u Carinskoj tarifi, bilo u cilju domaće privrede, bilo iz fiskalnih, socijalnih ili drugih razloga.
Pravilo je, dakle, da se carina naplaćuje na robu kao dažbina. i to najčešće na robu koja se uvozi u područje određene države. Ali od ovog pravila ima i odstupanja, pa u nekim zemaljama postoji i carina koja se naplaćuje na robu koja se izvozi iz zemlje. Izvozne carine najčešće se uvode iz socijalnih razloga. Na primer, naplata takvih carina u Indiji uvedena je na žitarice, čaj i neke druge prehrambene artikle kako bi se sprečio izvoz tih roba. Na taj način se putem carina omogućava zadržavanje na indijskom tržištu proizvoda potrebnih za prehranjivanje domaćeg stanovništva. Iz tih razloga ovakve, izvozne carine nazivaju se i socijalnim carinama.
Izvozne carine se retko sreću i njihova primena nema veći značaj ni perspektivu. Izvozne carine destimulišu izvoz jer se roba plaćanjem carina i pri izvozu i pri uvozu dva puta tereti – jednom u zemlji izvoza, a drugi put u zemlji uvoza. Na taj način roba koja je carinjena dva puta postaje daleko skuplja i teško nalazi svoga kupca. Jer, carinu u zemlji uvoza, uvek snosi kupac.
Istorijski gledano, termin carina, označava vrstu dažbine koja senekada i kod nas naplaćivala na robu (bilo pri uvozu, izvozu ili provozu) i koja je bila prihod vladara, feudalca, odnosno cara, pa otuda, po nekim autorima, i dobija naziv „carina” jer je označavala dažbinu koja se naplaćivala za cara.
Jedini instrument u odvijanju robne razmene sa svetom, koji se priznaje kao moguća zaštita domaće proizvodnje od negativnih uticaja svetskog tržišta je carina. Polazeći od toga da je carina nastala kao isključivo fiskalni istrument na uvoz, prevoz i izvoz robe, došlo se do toga da carina postaje osnovna mera zaštita domaće proizvodnje.
Carina predstavlja trošak poslovanja uvoznika. Carina se obračunava i naplaćuje u procentu predviđenom u carinskoj tarifi ili iznosu određene vrednosti uvezene robe.  To je dažbina koja se naplaćuje na stranu robu koja se uvozi na carinsko područje jedne zemlje ili se sa tog područja izvozi. Iznos davanja uvoznika robe je u domaćoj valuti po osnovu uvoza, odnosno prelaska robe preko carinske linije jedne države, odnosno prelaska preko granice.
Vrednost uvezene robe biće uvećan za iznos carine koji se dobija primenom stopa iz Carinske tarife na carinsku osnovicu uvezene robe. To znači da će ocarinjena uvozna roba u unutrašnjem prometu biti cenovno veća od cene na tržištu zemlje izvoznice za troškove transporta, osiguranja i druge, ali i za visinu carine koja se plaća prilikom uvoza.Tako formirana cena je veća od tržišne cene proizvoda koji su carinom zaštićeni na domaćem tržištu čime se utiče na obim uvoza.
Spoljno – trgovinska razmena, kao oblik međunarodne podele rada, se sve više proširuje, međunarodni ekonomski odnosi produbljuju, a svetska trgovina postaje značajan činilac razvoja nacionalnih ekonomija. Očigledno je, da se internacionalizacija svetskog prostora sve više širi.Cilj uvođenja zaštitne carine jeste stvaranje povoljnih uslova privređivanja za određene privredne grane, grupacije i proizvode koji predstavljaju strateški interes razvoja zemlje. Troškovi proizvodnje koji su zbog nivoa produktivnosti viši od svetskih kompenziraju se visinom carine na uvoz.