Didaktičko-igrovna sredstva

IGRA I STVARALAŠTVO
Smatra se da dete u spontanoj igri ispoljava ona svojstva koja su predpostavka stvaralačke delatnosti odraslih. Za igru se smatraju najrazličitije vrste ponašanja: motoričku aktivnost, istraživalačku delatnost deteta, imitaciju, kooperaciju, fantaziju, kompenzaciju itd.
Ranije se igra povezivala najčešće u vezu sa radom ili zabavom odraslih. Danas se igra posmatra u protiv-stavu prema sve većoj otuđenosti ljudsoga roda. Postoji razlika između igre deteta i igre odraslog. Smatra se da je igra za odraslog samo kratak predah, prekid, odmor i osveženje od svakodnevnik radnih zadataka i obaveza. Igra je način postojanja deteta i u tome je sva njena ozbiljnost i njena razvojna i kulturna vrednost.
Ističe se da dete u igri ispoljava sva ona svojstva koja su karakteristična za stvaralačke ličnosti: otvorenost prema iskustvu, čuđenje, radoznalost, strast, spontanost, autentičnost,osetljivost itd. Dete ostvaruje igru pomiću onih mentalnih operacija kao što su otkriće i pronalazak.
Savremene teorije dečije igre granaju se u dva pravca: psihoanalitički i kognitivistički.
Psihoanalitička teorija vidi poreklo igre u unutrašnjem konfliktu, psihoanaliza objašnjava igru kao sredstvo za izražavanje i zadovoljavanje potisnutih i uzmeniravajućih emocija, skrivenih želja, fantazija i strahova.Psihoanalitička teorija se bavila dešifrovanjem igre da bi otkrila emocionalne teškoće i poremećaje deteta. Time nas je približila razumevanju motiva koji pokreću dete na igranje. Igra zdravog i neiskvarenog deteta je trenutak predstavljanja i uobličavanja, trenutak distanciranja i uvida u emocije. Dalja istraživanja igre mora da ispituju ne kako dete izražava sebe emocijom, nego kako ono izražava emociju predstavljanjem.
Kognitivistička teorija dečije igre tumače igru u kontekstu razvoja saznajnih funkcija. Pijaže je doveo igru u vezu sa razvojem sposobnosti stvaranja simboličkih sistema. Razvoj ove sposobnosti je samo jedan aspekt razvoja mišljenja i zato se i on objašnjava odnosom između procesa akomodacije i asimulacije. Asimulacija je prerada i uključivanje realnosti u postojeće mentalne strukture, a akomodacija je menjanje starih i stvaranje novih struktura pod uticajem prirode predmeta koji se asimilira. Igra je za Pijažea slobodna upotreba mentalnih slika nastali putem imitacije