Didaktika – Pojam i Zadaci

SHVATANJA O DIDAKTICI

Didaktika potiče od grčke reči i grčkog je porekla. Izvorna reč glasi didaskein, što znači poučavati, držati nastavu, jasno izlagati, dokazivati. Na sličan način termin “didaktični”, u njegovoj latmskoj varijanti, shvatali su i Rimljani
U posebno pedagoškom smislu i značenju naziv “didaktika” se pojavljuje tek u 17. veku. Prvi put je upotrebljen u Nemačkoj 1613. godine. Autori su didaktiku smatrali kao veštinu učenja, odnosno kao specifičnu praktičnu pedagošku veštinu. Najpoznatije delo iz ovog vremena je Velika didaktika (Didictika magna) Jana Amosa Komenskog iz 1657. godine. Komenski je smatrao da didaktika ne predstavlja samo veštinu učenja, već takođe i vaspitanje na koje je gledao kao na neophodan uslov “prilagođavanja običaja moralnosti”. U svojoj didaktici Komenski je izložio “sveopštu veštinu svih da se uče svemu”, a raspravljao je i o obučavanju mladih naukama, vaspitavanju bogobojažljivosti, organizaciji rada u školi. Na taj način Velika didaktika Komenskog obuhvatila je niz pitanja koja su kasnije postala sadržaj kurseva pedagogije.
Početkom 19. veka Johan Fridrih Herbart  je razradio teorijske osnove didaktike stvarajući na taj način teoriju vaspitne nastave, koja je u njegovo vreme ulazila u okvir pedagogije, tj. bila podredena pedagogiji. Herbart a posebno njegovi sledbeniči (herbartijanci), pridavali su poseban značaj prenošenju znanja na učenike u okviru nastave (formalnim stupnjevima nastave), a ne učenju. Iz tog suštinskog stava proizašao je i osnovni zadatak didaktike koji se sastojao u analizi postupaka nastavnika u školi, s ciljem da se učenici upoznaju, sa novim sadržajima znanja.
Krajem 19. i početkom 20. veka menja se osnovna orijentacija prema radu učenika i javlja se nova pedagoška struja, čiji je najistaknutiji predstavnik Džon Djui. Predstavnici ove pedagoške struje pridavali su veći značaj aktivnosti učenja, aktivnoj ulozi učenika, što se u velikoj meri razlikovalo od shvatanja herbartijanaca. Predstavnici novog pedagoškog pravca su odbacivali herbartijansku koncepciju običnog “prenošenja znanja”, budući da se ono zasnivalo na zapamćivanju učenika. Umesto zapamćivanja, Djui i njegovi istomišljenici insistiraju na razvijanju i oblikovanju različitih intelektualnih operacija učenika, a posebno na razvijanju veština praktičnog delovanja. Ovakva koncepcija nastavnog rada uticala je kako na shvatanje predmeta, tako i na shvatanja zadataka didaktike. Umesto teorije nastave, Djui i njegovi sledbenici su zastupali teoriju učenja. Iz ovoga je proizašao i osnovni zadatak didaktike koji se odnosio na analizu postupaka (radnji) u.školi od strane samih učenika.
Savremena shvatanja ukazuju da je nastava tesno povezana s učenjem,. da nastava i učenje čine celinu.
Savremeno poimanje didaktike nije, dakle, jednosmemo i nije jednostrano. Na osnovu brojnih didaktičkih studija mogu se uočiti četiri osnovna značenja i oblika didaktike:

1.     Didaktika: nauka o nastavi i učenju u svim oblicima i na svim nivoima (J. Dolch,). – svesno učenje i nesvesno učenje, tj. sadržaji učenja i nastave -, „šta”, i postupci, metode, organizacioni oblici i nastavna sredstva – „kako”. Polazna osnova ovog shvatanja kao što se vidi, podrazumeva i procese učenja i predavanja koji se dešavaju slučajno i nezavisno od uticaja koje na njih vrši nastava.
2.     Shvatanje didaktike kao teorije učenja i nastave koje zastupaju predstavnici tzv. „Berlinske didaktičke škole”. Ovo je jedna od najdelotvornijih i najoriginalnijih koncepcija u savremenoj didaktici. Njeni autori nastoje da ostvare što obuhvatniji opis i analizu svih činilaca koji učestvuju u procesu nastave i objasne njihovu opštu uzajamnu zavisnost s jedne, kao i da omoguće racionalno i kontroli dostupno planiranje i uobličavanje nastave, s druge strane.

Polazeći od izloženih osnovnih zahteva, “berlinski didaktičari” su izložili i razvili šest osnovnih kategorija za opisivanje, analizu i planiranje nastave. Ove kategorije su oni dalje podelili u dve grupe, tako što četiri kategorije predstavljaju osnovne, konstitutivne faktore ili “strukturne odlike” nastave, a preostale dve označavaju uslove ili pretpostavke koje ulaze u sastav svake nastave. U grupu osnovnih faktora ulaze:

1. pedagoške intencije ili ciljevi;
2. nastavne teme (“sadržaji” nastave);
3. metode ili postupci koji treba da služe savladavanju nastavnih ciljeva i nastavnih tema; i
4, mediji ili sredstva, čijim se posredstvom omogućava saznanje, upoznavanje, uvežbanost,       oblici ponašanja i sl.

Konkretne odluke nastavnika u pogledu realizovanja pomenutih faktora zavise od područja uslova iz preostale dve kategorije. Radi se o antropološkim pretpostav-kama (5. kategorija), pod kojim autori podrazumevaju kompleksno istraživačko područje pedagoške psihologije i pedagoške antropologije (sve psihičke delatnosti u razvoju koje učestvuju u procesu nastave, stvaralačke sposobnosti nastavnika i učenika, njihova interesovanja i sl.), kao i o socijalno-kulturnim pretpostavkama (6. kategorija), u kojima se prepliću institucija škola, učenici i nastavnici.
3.     Treće shvatanje odredbe didaktike vezuje se za ime E. Venigera. Veniger polazi od širokog poimanja didaktike koje je dosta slično shvatanjima “Berlinske škole”. Pošto je prethodno izložio da je zadatak didaktike analiza svih činilaca koji učestvuju u procesu nastave, Veniger je ovaj kompleksan zadatak ograničio na shvatanje didaktike kao teorije obrazovnih sadržaja i nastavnih planova (obrazovno-teorijska koncepcija).
4.     Shvatanje didaktike kao teorije optimalnog učenja i nastave pomocu direktne nastave ili putem programa i nastavnih mašina. Radi se o teoriji upravljanja procesima učenja i nastave, odnosno o tzv. kibernetičkoj didaktici, čiji su najizrazitiji predstavnici H. Frank i Felix von Cube.
S obzirom na pitanje nastavnih sadržaja, didaktika bi, prema ovom shvatanju, trebalo da proučava ciljeve i zadatke učenja i nastave. Drugim rečima, nastavne sadržaje treba na najcelishodniji način raščlaniti i uskladiti na prikladne etape, kako bi se omogućilo najefikasnije upravljanje delatnostima nastavnog procesa. Prema ovom shvatanju, najveći deo didaktičkih proučavanja odnosi se na problematiku nastavnih postupaka i konstituisanje adekvatnih sredstava za nastavu i učenje.