Diskriminacija u sportu

UVOD

U mnogim sredinama preovlađuje mišljenje da izvesne grupe ljudi, određene nekom ličnom osobinom, svojstvom, a ne svojim ponašanjem, treba da imaju manja, a neke veća prava ili mogućnosti. Diskriminacija je kada neko takve stavove pokuša da sprovede u stvarnosti, dakle da određenim grupama ljudi uskrati prava koja im pripadaju.
Diskriminacija narušava ljudska prva i ljudsko dostojanstvo.Jednakost svih ljudi kao jedno od osnovnih ljudskih prava zahteva nediskriminaciju.:savremeno pravo privilegovano štiti načela nediskriminacije koja yabranjuje politiku koja uyrokuje smetnje ili šteti pojedincija ili grupama zbog svoje rasne ,nacionalne,religijske pripadnosti,invaliditeta,socijalnog ili bračnog statusa.
Situacije u kojima se ispoljava diskriminacija su one u kojima se svakodnevno nalazimo. Svi moramo da zaradimo neki dinar, odemo u prodavnicu da ga potrošimo, moramo kod lekara, na opštinski šalter, deca moraju da se igraju u parku i svi moramo da prođemo ulicom. Jasno je propisano šta se u ovim situacijama ne sme događati.

Diskriminacija u sportu

Sportski timovi predstavljaju tip preduzeća u kojim je diskrimacione raylike moguće lako uporediti.Profesionalni timovi mogu na mnogo objektivnih načina izmeriti produktivnost.U bejybolu,na primer,možemo da izmerimo proskek udaraca igrača,učestalost trčanja,broj ukradenih baza i tako dalje…
Studije o sportskim ekipama ukazuju da je rasna diskriminacija zaista česta pojava i da nejveću odgovornost snose potrišači.Jedna studija,objavljena 1988.godine u Journal of Labor Economics,istaživala je zaradu košarkaša.Prema rezultatima te studije,crni igrači su zarađivali 20 posto manje od belih igrača sličnih sporobnosti.Studija je otkrila i veću posećenost utakmica timova sa višim procentom belih igrača.Jedno objašnjenje ovih činjenica glasi da je,barem u vreme kada je studija pisana,diskriminacija od strane gledalaca učinila da crni igrači postanu manje profitabilini za vlasnike timova od belih igrča.U prisustvu takve diskriminacije od strane gledalaca,diskriminatorni jaz u zaradama moze da opstane čak i ako vlasnici timova vode računa samo o profitu.
Jošjedna studija obavljena 1990.godine od Quaterly Journal of Economics.bavila se cenama starih sličica bejzbol igrača.Rezultati studije ukazuju na slične dokaze diskriminacije.Sličice odbrambenih igrača crnaca prodavale su se po 10 posto nižoj ceni od sličica odbrambenih igraca belaca sličnih sposobnisti.Sličice crnih bacača prodavale su se po 13 postoi nižoj ceni od sličica bacača slicnih sposobnosti.Ovi rezultati ukazuju na potrošačku diskriminaciju među ljubiteljima bejzbola.

„Fudbalski san” kao proizvod klasne diskriminacije

Postoji mnogo priča o ostvarenju „američkog sna”, ali u njihovoj osnovi nisu načela o jednakim šansama za svakog građanina bez obzira na poreklo, već pogodna ekonomsko istorijske konjukture razvoja zapadnjačkog društva u datom momentu. Iako „američki san” i slične ideje gube na snazi, i dalje se pokušava da se pothrane isticanjem i predstavljanjem onih koji uspevaju da se probiju u više društvene etaže. Međutim, ako se malo bolje zagledamo u određene fenomene i procese videćemo da je „američki san” zamenjen „fudbalskim snom”!
Fudbal, kao i ostali visoko komercijalizovani sportovi, pored funkcije zabave služe i kao živ i neoboriv ideološki dokaz da čak i oni koji dolaze i iz najsiromašnijih slojeva društva imaju (jednaku) šansu da postanu bogati i uspešni. To se na najperfidniji način zloupotrebljava, ne samo u ideološke svrhe, već za propagandne potrebe fudbalskog establišmenta koji ovu igru prikazuju kao bajku, kojoj svaki klinac treba da teži, dok je on, ustvari, mnogima jedini put izlaska iz mučne svakodnevice, siromaštva i bede.
U svemu tome treba istaći još nešto veoma važno, treba ukazati na jednu ogromnu razliku. Ako je nekada „američki san” bio teorija uspeha kroz inteligenciju, kreativnost, pronicljivost, razvoj ličnosti i liderskih sposobnosti, današnji „fudbalski san”, ili san vrhunskog sportiste, osim što (naravno) kamuflira klasnu diskriminaciju, nije ništa drugo do kodirana poruka da se bez pameti, obrazovanja i kreativnosti, uz poštovanje određenih pravila igre, može doći do novca i slave. I nije slučajnost što su ti trendovi najuočljiviji u popularnoj kulturi i šou biznisu.

To je industrija kojoj nije potrebna samo određena vrsta talenta, već pre svega određena vrsta čoveka, nekog kog je lako izmanipulisati i ko ne razmišlja previše o svom društvenom i političkom položaju. Potreban joj je neko ko će služiti duhu šou biznisa, kapricioznim gazdama klubova i funkcionerima, vlasnicima producentskih i diskografskih kuća, manekensko-modnim agencijama i ko će prihvatiti njegove zakonitosti. Zbog toga je došlo do hiperprodukcije „lajf stajl” emisija, reportaža iz života fudbalera – od trošne kuće u nekoj faveli do „ferarija”, muzičkih takmičenja tipa „idol” i „pop star”, glumačkih i manekenskih audicija… Njihovi akteri su sve deca osiromašene srednje klase, marginalizovanih grupa, afričke, sovjetske ili južnoameričke bede, prekarijat koji traži slamku spasa i život dostojan čoveka. Svi oni su ne samo žrtve globalne socijalne nepravde, već i direktni učesnici šireg društvenog programa, koji želi da predstavi stvari onakvima kakve one u samoj suštini nisu, a da uglavnom nisu ni svesni toga.

Dakle, to je svesno smišljena društvena priča o tome kako neko bez obrazovanja (čak i glup), uz malo talenta, može da dođe do novca, statusa, ugleda i priznanja. A uistinu dešava se to da nešto što nemaju ne mogu da imaju, pa im se to predstavlja kao nešto što i nije potrebno za uspeh kojem teže, što je obična obmana. Od tih poremećenih društvenih odnosa, profitiraju visoko komercijalizovani sportovi, koji su deo industrije spektakla, i pre svih fudbal, kao najpopularniji sport. Pošto su njehovi glavni protagonisti ljudi koji su se probili iz nižih društvenih slojeva, oni se predstavljaju kao neka vrsta „humanitarnog projekta”, dok ustvari fudbal samo profitira od klasne diskriminacije i indirektno je reprodukuje. U tome je ceo trik profesionalnog sporta.