механизама обезбеђује вантржишну прерасподелу националног дохотка у корист
појединих друштвених група и слојева,
-врши развојну функцију тиме што спроводи развојну стратегију земље у складу са
основним економским и социјалним циљевима.

2. ЕКОНОМСКЕ ФУНКЦИЈЕ САВРЕМЕНЕ ДРЖАВЕ

Прилазећи феномену привредног развоја као процесу који је подложан контроли

и управљању, економска наука је готово јединствена у ставу да се њиме може
управљати на два основна начина:

a) путем аутоматске регулације и
b) путем свесног управљања.

У истраживању развојне перформансе неке привреде економска теорија је данас

прилично јединствена у ставу да тржиште има одлучујући значај у готово свим
привредним кретањима. Међутим, у свим привредама присутна је и активна улога
државе у управљању укупним друштвеним, па у том склопу и целокупним привредним
развојем.

Државно управљање у свакој привреди функционише под окриљем одређење

политичке структуре. Постојање политичког оквира државне регулације има свој
дубоки смисао. Карактер одређених активности у великој мери зависи од тога колико
се очекује да се остане на власти. Такође су познате бројне мере помоћу којих креатори
макроекономске политике покушавају да ојачају своје политичке позиције уочи избора.

Приликом проучавања економских функција савремене државе треба имати у

виду   и   један   од   кључних   макроекономских   проблема   који   говори   о   односу   између
категорија алокативне ефикасности и правичности. Економска ефикасност и социјална
праведност   су   две   димензије   сложеног   и   у   основи   крајње   конфликтног   феномена
управљања економским токовима. У суштини сваки концепт макроекономскеполитике
се темељи на погодби између ефикасности и правичности. Погодба између ефикасности
и правичности је предмет многобројних теоријских расправа и она по неким ауторима
представља   највећи   компромис   који   се   својом   актуелношћу   намеће   у   мноштву
социјалноекономских   димензија   управљања   развојем   националне   економије.   Давање
предности правичности увек подразумева одређени ниво алокативне неефикасности,
односно   изгубљену   производњу.   Актуелна   макроекономска   теорија   је   готово
јединствена у ставу да алокативни губици настали као последица погодбе на релацији
ефикасност-јенакост   могу   бити   далеко   већи   него   што   је   то   сматрала   кејнсијанска
теорија.

„Анализа економске стварности привреда са најдужом тржишном традицијом

недвосмислено потвђују став по коме су оне почев од велике економске кризе
тридесетих година, па све до донашњих дана користиле, а и данас употребљавају,
широк спректар мера са основним циљем подизања ефикасности привредног развоја.
Разумљиво, механизам тог деловања и његов интензитет разликује се од једне до друге
државе као и од временског интервала у коме се такав утицај посматра, али закључак је
недвосмислен.