Još od praistorijskog doba ljudska vrsta se bavila akumuliranjem životne
sredine i razvijanjem strategija za eksploataciju prirode. Radi poboljšanja regulisanja
prirodnih resursa razvijeni su sujeverja i narodni običaji, ali i formulisani zakoni za poboljš
a-vanje nadgledanja, kontrole, pa čak i pravljeni inventari nacionalnih resursa.

Ideja da su ljudi “pre-modernog” vremena bili bliski prirodi te stoga nisu prouzrokovali
veća oštećenja životne sredine, predstavlja samo nazivni mit. Praistorijski ljudi, (iako
malobrojni u odnosu na današnju populaciju svetskog stanovništva), koristeći samo vatru i
oružje napravljeno od kamena, kosti, drveta i kože, uspeli su da izmene vegetaciju većine
kontinenta i verovatno istrebe mnoge vrste velikih sisara.

Dalji “razvoji” civilizacije posebno industrijska revolucija, rast hemijske industrije kao i oni
u kasnom dvadesetom veku sa posledičnim: globalnim zagađenjem,
smanjenjem biodiverziteta, degradacijom medijuma životne sredine i urbanim rastom dovel
i su do neophodnosti razumevanja strukture i funkcije životne sredine, monitoringa uticaja,
korišćenja i analize podataka, modeliranja, ocenjivanja i planiranja sa ekološkog stanovišta
uz naglašavanje uloge ekološkog menadžmenta čiji je zadatak da koordinira i fokusira
“dobre” razvoje sa stanovišta životne sredine, poboljšava dobrobit ljudi, te ublažava ili
sprečava dalja oštećenja planete Zemlje i njenih organizama.

Tehnološki optimizam koji se javio na zapadu (posebno od 1830. godine na ovamo), iskazan
menadžmentom prirodnih resursa, poljuljan je posle 1945. godine sa pojavom prvih
rastućih ekoloških problema. Zato su napravljeni organičeni napori radi osiguravanja
integracije eksploatacije prirodnih resursa sa socijalnim i ekonomskim razvojem pre
1970.godine (takođe, tadašnje urbano i regularno planiranje ima izvesnih zajedničkih crta s
asholističkim, ekosistemskim prilazima).

Danas u savremenom preduzeću postoji i deluje sektor finansija, računovodstva, marketinga,
kvaliteta, razvoja, ljudskih resursa i drugi, koji obavljaju delatnosti iz svog domena i svi
zajedno daju određene rezultate koje od njih očekuju klijenti, deoničari i javnost. Sve
navedene aktivnosti su se pojavile kao reakcija na potrebu za što efikasnijim
poslovanjem preduzeća u odnosu na potrebe korisnika, čime se obezbeđivao prosperitet pre
-duzeća i sigurnost opstanka. Svaka od nabrojanih aktivnosti je u vreme kada se prvi put
pojavila i kao takva stvarala niz nedoumica o opravdanosti primene, kao i probleme u
realizaciji. Vremenom su se sektori poslovanja ustalili i sada više niko ne može da sumnja u
opravdanost postojanja službe marketinga ili kvaliteta na primer.

Osamdesetih godina prošlog veka kao jedan od sektora u pojedinim predzećima javljaju
se pokušaju da se poslovanje unapredi na još jedan način - pružanjem odgovora na zahteve
potrošača   da   se   nešto   učini   na   zaštiti   životne   sredine.   Osim   toga,   preduzeća   su   u
ovakvom pristupu prepoznala i mogućnost za sticanje profita, smanjenje troškova i
sprečavanje primene zakonodavnih mera (npr. plaćanje kazni). U to vreme se javljaju prvi
tzv. zeleni proizvodi i tehnologije. U praksi, svaka pojedina kompanija koja se opredelila za
sprovođenje ovakvih izmena to je sprovodila na dobrovoljnoj bazi, primenom najčešće
metoda   analize   životnog   ciklusa   proizvoda.   Od   početaka   do   danas   razvio se   poseban
sistemski pristup   poslovanju   koje   uvažava   koncept   održivog   razvoja   –   ekološki
menadžment.

Ekološki Menadžment

Ilija Ilić

Danas   je   u   većini   zemalja   primena   ekomenadžmenta   i   dalje   dobrovoljna,   ali   sve   više
kompanija uviđa da im primena ekomenadžmenta u znatnoj meri unapređuje poslovanje i
kreira   pozitivan   imidž.   Ekomenadžment   postaje   svojevrsna   poslovna   filozofija   i
ravnopravno zauzima svoje mesto u odnosu na ostale sektore u preduzeću.
Menadžment prirodnih resursa (u poređenju sa ekološkim menadžmentom) je više usmeren
na specifične komponente Zemlje - resurse,   koji imaju   svoju   korisnost i mogu   biti
eksploatisani, uglavnom za kratkoročnu dobit i korist posebnih interesnih grupa, kompanija
ili   vlada.   Takođe,   menadžment   prirodnih resursa   se   odnosi   na   probleme   koji imaju
tendencijuda budu reaktivni, često se oslanjajući na tehnološke
mogućnosti “popravke na brzinu”, uz pristup “projekat po projekat”. Menadžeri prirodnih r
esursa obično pripadaju
ograničenom broju   disciplina,   pri čemu   je tipično   da imaju   malo sociološkog   znanja   i
ograničene ekološke ekspertize. Ovakav menadžment stoga može da bude autoritaran i bez
dovoljno uključenja mišljenja javnosti kao i sa odloženim uticajima. Iz razloga ovih propusta
logično je da je menadžment prirodnih resursa “izgubio bitku” sa ekološkim menadžmentom
u poslednjih 40godina.
Postoje mišljenja da ekološki menadžment ima ili razvija fleksibilniji i osećajniji stav nego
menadžment  prirodnih  resursa  s  obzirom  da ocenjivanje situacije životne sredine  vodi
do odgovarajućeg ekološkog prilaza sa naglašenim upravljanjem, a ne eksploatacijom.Upra
-vljanje implicira menadžment čiji je cilj pažljiva, dugoročna upotreba i održiva korist.

Fokus ovakvog pristupa ekološkom menadžmentu je multidisciplinarnost,interdisciplinarno
st, kompletnost, a stil je preventivni i participativni (sve više je cilj da
se promoviše održivi razvoj)

                                  Savremeni   multidisciplinarni   pristup   ekološkog   menadžmenta   se
odlikuje primenom različitih disciplina u dobijanju informacija korišćenjem analitičkih
veština i razmatranja bez težnje za integrisanim objedinjavanjem dobijenih rezultata. S druge
strane,
interdisciplinarni pristup iako se bavi “običnom” tematikom je teži, s obzirom da po-
drazumeva blisku saradnju različitih specijalista radi pokušaja integrisanja dobijenih
koncepata. Oba ova pristupa karakteriše saznanje da istraživana problematika može da bude
deo kompleksnih transnacionalnih i globalnih ekoloških, ekonomskih i socijalnih
interaktivnih odnosa na koje utiče i politika i etika.
Postoje mišljenja da većinu današnjeg ekološkog menadžmenta čini “ekološki
menadžerializam” koji ne obraća dovoljno pažnje na odnos čovek-životna sredina s obzirom
da je postao institucionalizovan i državno-centralizovan proces koji se bavi formulisanjem I
donošenjem zakona, politika i regulativa koji se odnose na životnu sredinu. Ipak, iako ima
nedostatke   (posledični   menadžerializam)   ekološki   menadžment   se   bavi   realnim
ekološkim problemima, još uvek se razvija i daleko je od neke fiksirane forme, što mu obe-
zbeđuje potrebnu prilagodljivost

Bez obzira na odabrani pristup, ekološki menadžment se odnosi na ekološko planiranje,   a
njegov fokus je na implementaciji, monitoringu, proveravanju i kontroli, kao i na praktičnom
suočavanju sa problematikom realnih svetskih ciljeva u pogledu očuvanja životne sredine
(kao   što   je   npr. modifikovanje   ljudskih   navika   koje   štete   prirodi),   mnogo   više   nego
neteoretskom   planiranju.   Iako   je   poželjna   bliska   integracija   sa   ekološkim   planiranjem,
oblasti straživanja ekološkog menadžmenta predstavlja pre svega razumevanje interaktivnih
odnosa čovek - životna sredina, kao i primena nauke i zdravorazumskog razmišljanja u
rešavanju ekoloških problema.