Faktori koji utiču na poslovnu komunikaciju

UVOD

Svakodnevno komuniciramo sa ljudima. Komuniciramo sa prijateljima, kolegama u školi, na fakultetu, na poslu, sa prodavcima u radnjama, bibliotekarima, lekarima… Ipak treba imati na umu da je komuniciranje je veština i može se naučiti, uvežbati i usavršiti. Komunikologija je nauka koja se bavi opštenjem i ljudskim odnosima – načinom ostvarivanja veza među ljudima, odnosom prema ljudima i okolini. Povezana je sa gotovo svim granama privrede i umetnosti i nezamenjliva je prilikom izučavanja menadžmenta ali i u odnosima sa javnošću.
Komunikacija je stalan proces u kome se neprekidno vrši slanje i primanje informacija, verbalno ili neverbalno a sve u cilju razmene ideja. Ostvarenje ovog cilja ponekad zahteva i uvežbavanje tehnika i metoda komunikacija.

 
DEFINICIJA KOMUNIKACIJE

Komunikaciju je teško jednostavno i na jedinstven način definisati. Ono što se za nju sa sigurnošću može reći je to da predstavlja proces i to takav u kome se informacije, odnosno verbalni i neverbalni simboli razmenjuju između dva ili više lica. Ove informacije ili simboli čine suštinu ljudskog komuniciranja – prenosa naloga i drugih poruka od jednog lica drugom.
Proces komunikacije je proces pomoću kojeg ljudi pokušavaju da se sporazumeju prenošenjem simboličkih poruka. On se sastoji od širenja stimulansa i njihove percepcije, uticaja, korišćenja i delovanja u kome dominiraju dva faktora: faktor pošiljaoca i faktor primaoca.

U cilju boljeg razumevanja u literaturi se navode četiri ključna postulata ljudske komunikacije.

1. Komunikacija je proces. Ova tvrdnja znači da je komunikacija dinamična i kontinualna aktivnost. Ona nema određeno početno i završno vreme, već se najčešće nastavlja verbalno i neverbalno. Ona je dinamična aktivnost zato što uključuje reči, pokrete, grimase, posebne aranžmane, itd.
2. Komunikacija je sistemska. Komponente komunikacionog procesa su međuzavisne. Tako, komunikacija se dešava kad komponente unutar nje interaktuju i utiču jedne na drugu. Bazična komponenta na površinskom nivou uključuje izvor, poruku, kanal, prijemnik i povratnu spregu. Eliminisanje bilo koje od ovih pet komponenti može sprečiti komunikaciju ili u najmanju ruku učiniti je manje efektivnom.
3. Komunikacija je interakcionalna i transakcionalna. Prvo svojstvo znači izmenu poruka među ljudima uključenim u komunikacioni proces. Drugo, pak, da ljudi uključeni u komunikacioni proces učestvuju u kreiranju i dekodiranju (interpretiranju) poruka. Svaki utiče na druge i stoga učestvuje u proces.
4. Komunikacija može da bude namerna i nenamerna. Komunikacija može da se desi bez obzira da li je nameravana ili nije. Prvi slučaj postoji onda kada jedno lice šalje poruku drugom licu koje tu poruku želi da primi (na primer, kad jedno lice traži upute a drugo mu ih daje). Za razliku od prvog, drugi slučaj imamo onda kada jedno lice namerava da pošalje poruku drugom licu – primaocu poruke i kad primalac na poruku reaguje nesvesno ili nenamerno (na primer, kad se govornik na sastanku smeši drugom licu u nameri da skrene njegovu pažnju na sebe i u tome uspeva tako što to drugo lice nesvesno reaguje na osmeh i počne pažljivo da prati poruku govornika). [prema 2.str.26.]