Увод
„Кад снимам филмове не постављам себи никакав друг циљ осим да пратим ту
природну тежњу да филмом приповедам приче, приче које су ми блиске и које волим да
казујем у замршеној мешавини истине и измишљотине, жеље да запањим, да се
исповедам, да се осчободим или искажем бестидну жудњу за задовољством, да
заинтересујем, да будем пророк, сведок, кловн...‟
Федерико Фелини
У овом семинарском раду смо препричали књигу Федерика Фелинија која може
бити корисна за оне који планирају или се баве филмом. Ова књига представа мали део
из многобројних Фелинијевих сценарија, разговора о животу и раду затим снимању
његових филмова. Јасно је исказана Фелинијева поетика, његов реализам. Такође књига
представља неку врсту историјског пресека италијанског филма у последњих четрдесет
година.
У књизи аутор нам објашњава свој начин рада и своја маштања. За Фелинија је
ставрање филма тешка болест коју својим радом превазилази. Књига сведочи о
Фелинијевим припремама за снимање, о одабиру детаља, личности... захваљујући
шароликости ликова који пролазе кроз књигу, она престаје да буде сурова прича о
снимању филма и постае прича о животу.
У даљем тексту смо описали четрнаест поглавља књиге. Књига представља
јединстввену целину које је и Феини био свестан.
Фелини дебитује 1950. године филмом Светлости варијетеа, који је режирао
заједно с Албертом Латуадом. Његов први самостално режирани филм је Бели штрајк.
Након тога режира филм Дангубе, његово ремек-дело награђено Сребрним лавом на
фестивалу у Венецији. Првог Оскара за најбољи страни филм добио је за филм Улица,
који је режирао 1954. године. Крајем октобра 1943. године жени се глумицом
Ђулијетом Масином, његовом вечитом музом. Одмах након Улице Фелини режира још
два филма с маргиналцима као главним јунацима − Пробисвет и Ноћи Кабирије. У
потоњем је његова сурпуга Ђулијета Масина имала насловну улогу, што ће му донети
новог Оскара.
Направити филм
Фелинијева књига направити филм је аутобиографског карактера и у њој нам
Федерико открива како је постао славни редитељ, његов живот и његова интересовања.
Књига се састоји из четрнаест поглавља које ћемо у даљем тексту препричати.
Прво поглавље
Дангубе, уз јак аутобиографски момент, сматрају се прекретницом и
најзначајнијом еволуцијском степеницом каснијих Фелинијевих радова.
Прво поглавље почиње описом ауоровог одласка у болницу. Болује од
Плеуритиса. Лече га лекари, око њега се налазе часне сестре. Код аутора се јавља страх
од смрти, константно размишља о свом филму. Након његовог благог опорављања
стужу му писма и пријатељи. Утисак на њега оставља пријатељ Сага и изражава жељу
да га он лечи. Након тога следе ауторови монолози о његовом животу и о местима на
којим је живео. Описује свој живот, детињство, прву преставу којој је присуствовао,
своје прво искуство са женама.Аутор се присећа детињства, своје баке, свог краја и
описује различичите ситуације којима је присуствовао. У вртућ је ишао код часних
сестара где му је једна од њих дала да носи свећу рекавши му да не сме да се изгаси јер
то Исус не воли. Престрављен да му се не изгаси свећа и засењем сликом фратара,
цркве свештеника почео је да плаче. Школу је похађао у Театин где је имао
немилосрдног учитеља. Завршивши школу родитељи су га послали на колеџ у Фану,
код Часних оца. Детаљно је описано искуство из средње школе, и детаљан опис
предметаса са свим потешкоћама које они носе. Живео је усамљеним животом и можда
из тог разлога се посветио уметнсти. Са пријатељем отвара прву уметничку радионицу
звану „Фабо‟. Захваљујући уметничкој радионици аутор постаје позната личност.
Друго поглавље
У овом делу аутор нам открива да се до гимназије није интересовао ни за шта,
једноставно није размишљао о својој будућности. Такође нам признаје да његови
филмови о сећању говоре о потпуно измишљеним успоменама. Једино што је радио као
дечак, правио је марионете, то је било његов једини хоби. Као дечак није често одлазио
у биоскоп. Прво сећање на филм везује се за Херкула у паклу. Тек када се преселио у
Рим одлазио је чешће у биоскоп, ту је видео много америчких филмова где су новинари
били фасцинантне личности, и сам је био фасциниран њиманакон чега је и сам почео да
ради као новинар. Радио је као сценариста, одлазио на снимања да мења сцене и
реплике. Тада није успевао да напише ни један дијалог а данас може да ради у хаосу.
Описује значај сусрета са Росалином и искуства које је стекао снимајући
Паиса.Роселинија описује као неку врсту ментора који му је помагао да превали пут.
Ово поглавље је изразито битно јер га је Роселини увео у свет филма. Са њим је
пропутовао цео свет. Посматрајућо Роселинија снимаући Паиса било му је јасно да се
филм може правити са истом слободом и лежерношћу са којима се слика пише. Од
њега је доста на учио о филму и снимању уопште.
Треће поглавље
