Стратегијско планирање представља утврђивање стратегијских планова, односно планова
за реализацију општих циљева организације, који ће се остварити кроз неколико година или
деценија. Стратегијским планирањем бави се топ менаџмент.

Процес стратегијског планирања обухвата пет фаза:

1. анализа окружења;
2. дефинисање мисије и визије;
3. развој општих циљева;
4. креирање стратегије имплементације;
5. алокација ресурса неопходних за остварење циљева.

Оперативно планирање преставља утврђивање планова који садрже детаље за
реализацију или примену стратегијских планова током свакодневног пословања. Углавном
се праве за период од годину дана и концентрисани су на конкретну делатност установе.
Оперативно планирање детерминисано је низом дугорочних трајних планова. Ти планови
обухватају:



процедуре,



политику и



правила потребна за стварање оперативних планова и буџета.

За разлику од дугорочних, једнократни појединачни планови и буџети праве се за
специфични оперативни период, нпр.годину дана. У њих спадају:



Буџети;



Програми;



Пројекти.

Ефикасно и систематично планирање подразумева синергију претходно описаних типова
планирања, при чему стратегијско планирање дефинише оквир, а оперативно планирање
прецизну операционализацију активности које доводе до испуњења дугорочних циљева
пословања буџетске установе.

ФИНАНСИЈСКО ПЛАНИРАЊЕ

У БУЏЕТСКИМ УСТАНОВАМА

Финансијско   планирање   представља   облик   исказивања   разних   врста   планова
финансијским   показатељима.   Ти   планови   се   односе   на   функцију   набавке,   функцију
производње, функцију продаје и развојну функцију. Ове функције треба да су међусобно
повезане   уз   временско   исказивање   њихове   повезаности.   Планирање   финансијских
средстава синтетизује се у финансијском плану предузећа, односно буџетске установе, који
представља инструмент пословне политике правног субјекта.

УНИВЕРЗИТЕТ ПРИВРЕДНА АКАДЕМИЈА – ФИМЕК НОВИ САД

Финансијско   планирање   је,   у   ствари,   конкретизација   финансијске   политике   кроз
финансијске   планове   којима   се   циљ   финансијске   политике   –   финансијска   снага   –   у
вредносном   изразу   ставља   у   време   и   простор.   Вредносни   израз   циља   финансијске
политике кроз финансијске планове пројектује како ће се и у којој временској димензији и
где, у ком простору (подручју), циљ остварити. С друге стране, из финансијских планова
треба да се што јасније види шта се намерава учинити, као и ко и кад треба то да изврши.

Финансијско планирање је могуће поделити у две етапе:



Планирање извора финансијских ресурса и њихових токова, и



Сопствено финансијско планирање.

Финансијски   план   је   решење   у   односу   на   избор   видова   финансијских   извора   и
инструмената,   расподелу   финансијских   ресурса,   као   и   на   обавезна   плаћања,   рокове
реализације   посебних   финансијских   мера   за   обезбеђивање   постизања   постављених
циљев.

Финансијски план, за разлику од финансијског прогнозирања, има директивни карактер и
базира се на конкретнијим нормама.

У случају буџетских установа, финансијски план сачињава се у складу са Одлуком о буџету
више инстанце, те у складу са планираним приходима и средствима, пренетим уговореним
обавезама и потраживањима из претходног периода и планираним расходима у улагањима
за реализацију програмских задатака у предстојећем периоду.

Према позитивним законским прописима, финансијски план јесте акт директног или
индиректног корисника буџетских средстава, као и акт организације обавезног социјалног
осигурања, који садржи процену обима текућих прихода и осталих примања и обим текућих
расхода и осталих издатака за период од једне године.

Средњорочни финансијски план јесте претходно описани план за буџетску годину, уз
пројекцију за следеће две фискалне године.

Планирање, као системски процес у раду и процесу функционисања буџетских корисника
од кључног је значаја за остваривање њихових јасно дефинисаних функција. Без
квалитетног планирања буџетски корисници, органи државне управе и органи локалне
самоуправе не могу успешто реализовати своје задатке и циљеве који су дефинисани
позитивним законским прописима.

Одредбом члана 10. Закона о буџетском систему прописано је да се буџет састоји из
општег, посебног и програмског дела буџета.

Општи и посебни део буџета садржи:



Процењене приходе и примања и расходе и издатке за текућу фискалну годину;



Планиране приходе и примања и расходе и издатке за буџетску годину, и



Процењене приходе и примања и расходе и издатке за наредне две фискалне године.

УНИВЕРЗИТЕТ ПРИВРЕДНА АКАДЕМИЈА – ФИМЕК НОВИ САД

оквире за креирање прецизних акционих планова и пројекција од стране буџетских
корисника. Носилац ових процеса, као и лице које на крајњој линији одговара за
усаглашеност предлога буџета корисника са вишим актима, поново је директор.

Оваква пракса показала је добре резултате у планирању и развоју пословања буџетских
корисника у другим транзицијским економијама, док структурирање буџета постоји као
устаљена пракса у чланицама Европске уније. Ниво централизације управљања буџетским
средствима у другим земљама углавном је директно пропорционалан нивоу
централизације извршне власти.

Закон о буџетском систему на одређени начин је и припрема за присупање Европској унији
и њеним фондовима. Централна јединица за хармонизацију, чије су улоге дефинисане
чланом 66. овог закона, поред  осталих надлежности, вршиће и «интерну  ревизију код
корисника буџетских средстава за пројекте које суфинансира Европска Унија». Овај члан
директорима даје веома јасну поруку – потребно је у што краћем року приступити изградњи
капацитета   за   управљање   пројектима,   као   и   усвајању   знања   и   вештина   из   домена
финансијског менаџмента и извештавања на пројектима, а у складу са регулативама ЕУ.
Директор, дакле, у планирању мора да буде визионар, али мора бити и отворен за нова
знања и вештине, као и нове људе специјализоване у пројектном и финансијско менаџеру.
Имајући све наведено у виду, Закон о буџетском систему, иако није директно надлежан за
дефинисање овог сегмента, тихо, али сигурно, помера функцију директора са актуелне
позиције   руководиоца   процесима   на   позицију   координатора   планирања   и   спровођења
процеса. Протоком времена такав тренд, услед процеса стабилизације и асоцијације и све
снажнијег   присупања   фондовима   Европске   Уније,   све   ће   више   добијати   на   значају.
Директори који ову трансформацију на време сагледају и реорганизују своје пословање
постављајући себе у центар процеса, а не на њигов врх, засигурно ће бити ефикаснији у
планирању и извршавању буџета и обавеза проистеклих из истог.

ОСНОВ ЗА ИЗРАДУ ФИНАНСИЈСКИХ ПЛАНОВА

УСТАНОВА

Обавезу израде финансијских планова имају директни и индиректни корисници буџетских
средстава републичког, односно локалног буџета, као и организације обавезног социјалног
осигурања. Основ обавезе израде финансијског плана прописан је законом и другим
прописима, док одређене обавезе, овлашћења и надлежности у поступку израде
финансијског плана могу да се пропишу и општим актом установе, у складу са законом.

Процес израде предлога плана почиње од индиректних корисника републичког буџета,
индиректних корисника буџета локалне власти, односно организација обавезног социјалног
осигурања. Процес планирања за њих представља усаглашавање праваца развоја и
пројекција пословне политике сваке установе са задатим макроекономским и фискалним
оквиром државе исказаним у Меморандуму. Са друге стране држава преко пројекције