1
УВОД
Римска цивилизација у старом веку једна је од најдоминантнијих цивилизација чији
завршетак је уједно и завршетак старог века. Прве насеобине на тлу данасње Италије
јављају се крајем 2. Миленијума п.н.е., а први о којима постоје материјални извори били су
стари етрурци. Легенда о настанку града Рима почиње од 753. године п.н.е. а у односу на
историјске изворе несто касније. Историја старог Рима трајала је до 476.године н.е. тј. пада
западног римског царства. Осим историјских догађаја, овај период римске цивилизације
као и остале цивилизације обележили су друштвени, економски, културолошки и
религиозни односи. Религија старог Рима била је политеистичка, а карактеристике
божанстава наслањају се на религију старе Грчке, само су имена божанства била друга.
1. ДОБА КРАЉЕВА
1.1 Мит о оснивачу
По легенди, историја Рима започињала би од пустоловине близанаца Ромула и Рема, који
су са мајчине стране потицали од Тројанца Енеје, а са очеве од бога рата Марса. Пошто су у
кошари пуштени низ воде Тибра, а потом их одгајила вучица, њих двојица су одрастали
међу брежуљцима будућег града, све док нису постали вође удружених Латина и
Сабињана, које су намеравали да споје у јединствено насеље. Обојица браће исцртала су,
сваки на по једном брду (Ромул на Палатину, Рем на Авентину), ободе града који треба
подићи, али Ромул је изашао као победник, убивши брата пошто се усудио да му се
подругне и пређе бразду коју је он направио на Палатину.
Наравно, није се тако збило. Али ако ове личности припадају легенди, неки део истине
мора постојати у причи: ако ништа друго, археолошким ископавањима је документовано
присуство уређених насеља на Палатину око 8. века п.н.е., у доба које се традиционално
узима за време настанка Рима.
2
2. НАСТАНАК РЕПУБЛИКЕ
Античка историографија приписује ову промену народу гневном, зато што је врлу племкињу
Лукрецију силовао Секст Тарквиније, краљев син: то је засигурно поједностављена верзија догађаја.
Револуција тако широког домета, наиме, није се одиграла наједном, већ је подразумевала учешће
знатно опсежнијих друштвених сила и динамика од гнева због једног силовања. Какве су то силе
биле указује нам структура владавине уведене после изгона етрурског краља: врло аристократска
република, у којој је извршна власт била поверена двојици конзула који су имали и врховно
заповедништво над војском и који су, у случајевима изузетне опасности, могли накратко бити
замењени диктатором. Вероватно је, стога, да је настанак републике био последица државног удара,
или у сваком случају насилног слома претходног уређења, који је спровео известан број
патрицијских родова (gentes) који су, по задобијеној победи, задржали за себе све магистратуре:
било нове, као што је конзулат, било старе, као што су верске функције. За време монархије главни
представмци ових породица били су вероватно патрес, то јест чланови сената: утицајни људи који
су имали моћ над бројним грађанима, својим политичким штићеницима, те су отуд лако могли да
их подстакну на побуну против краљевске власти. Међу узроцима је вероватно била све већа тежња
краља да умањи утицај патрес у корист трговачких и занатских слојева у развоју, а та политика би
на дуже стазе могла да их искључи из јавног живота и умањи привилегије њихове класе.
3. СУКОБ С КАРТАГИНОМ
3.1 Први пунски рат
Отпочели су га Римљани када су 264.п.н.е. искрцали војску на Сицилији, а пошто је једном
букнуо Први пунски рат је, с променљивом ратном срећом, потрајао све до 241. и завршио
се победом Рима, који је у бици код Мила показао неслућену вештину и у борби на мору, а
не само на копну. Сицилија је присвојена као прва провинција римског царства у
настајању, а убрзо за њом и Сардинија и Корзика. Победа се чинила одлучујућом,
понижени противник је изгубио своје колоније. А заправо се радило само о првој рунди.
3.2 Други пунски рат
Познат је и као „Ханибалов рат“ зато што га је
отпочео и суштински водио Ханибал Барка.
Велики картагински војсковођа чији је отац
Хамилкар освојио Шпанију и вратио моћ
пораженом афричком граду. Рат је потрајао
седамнаест година, од 218. до 201. п.н.е., и био је
најстрашнији и најдраматичнији у дугој историји
Рима. Поражен у више наврата, на Тицину, код
Требије, на Тразименском језеру и затим,
катастрофално, код Кане. Вечни град је доспео на
4
потом Луције Корнелије Сула, употребили су војску у ову сврху, изазвавши тешке
братоубилачке борбе међу Римљанима.
1
5.3 Први тријумвират
Међу главним јунацима онога што ће
историја упамтити као „први тријумвират“,
Цезар је био најмлађи, најмање богат и
најмање славан. Чинило се да је и најслабији,
али ће се међутим показати да је
најспособнији и најснажнији.
Пошто је захваљујући споразуму добио
конзулат 59. п.н.е., а затим наредне године
проконзулат у Прекоалпској Галији, створио
је од тога изванредну епопеју која је
неизмерно увећала Римско царство и коју је
он сам исприповедао у изврсном делу ,,De
bello galcio’’. Када је, после Красове погибије
у рату против Парћана 49.п.н.е., између
двојице преосталих војсковођа избио сукоб,
Цезар се, будући да је предводио легије
прекаљене годинама похода, које су у њему
дубоко поштовале непобедивог војсковођу,
показао несумњиво јачи и без претеране
муке добио грађански рат након што је 48.п.н.е. смрвио код Фарсале сенаторску војску која
је подржавала Помпеја.
5.4 Други тријумвират
Споразум („други тријумвират‘’) са Марком Антонијем и Емилијем Лепидом, другом
двојицом претендената на Цезарово наследство. И он се чинио најслабљим од њих тројице.
Све је било на страни Марка Антонија: имао је војничку славу, управљао је богатим
провинцијама на истоку, подржавао га је Египат и његова владарка Клеопатра. Упркос томе
Октавијан је остварио премоћ, успевши на крају да порази код Акција 31. п.н.е.,
Антонијеву римско-египатску флоту и дефинитивно победи супарника, који је после тога
извршио самоубиство.
6. ОД ПРИНЦИПАТА ДО МОНАРХИЈЕ
6.1 Скретање ка самовлашћу
1
Види:Група аутора ,,Стари Рим’’,Прометеј, Нови Сад 2010.године, стр. 70.
