0
Fakultet za poslovne studije i pravo
Univerzitet Union – Nikola Tesla
IZVORI OBLIGACIJA
(pojam i vrste)
Student: Vladimir Glišić
Predmet: Obligaciono pravo
I0838-16
Profesor: Dragoljub Lazarević
27.11.2017, Beograd.
3
2. POJAM OBLIGACIJE
Obligacija je pravni odnos –pravna veza
izmedju dve strane na osnovu koga
je jedna strana (poverilac) ovlašćena da zahteva od druge strane (dužnika) određeno
davanje, činjenje ili nečinjnje (
dare, facere, non facere
) od nečega što bi imala
prava da čini, a druga strana strana je dužna da to ispuni.
Obe strane u ovom pravnom odnosu su uvek određene, najčešće je to dva lica, a
može biti I više lica.
Strane u obligacionim odnosima mogu biti I fizička I pravna lica.U
obligacionom
odnosu
obe
strane
su
jednake.
Sa stanovišta poverioca, obligacija je potraživanje, a sa stanovišta dužnika je dug.
Potraživanje I dug su u korelativnom odnosu.
Taj odnos moze biti:
jednostran
ili
dvostran,
tj. može se dogoditi da na jednoj
strani bude poverilac, na drugoj dužnik ili da se obe strane istovremeno nalaze u
ulozi dužnika I poverioca.
Prestacijase može sastojati od: činjenja, nečinjenja, uzdržavanja ili trpljenja.
Obligacija može nastati na osnovu pravnog posla, kao posledica štete, ili na
drugi način (zakonske obligacije, neosnovano bogaćenje, nezvano vršenje tuđih
poslova, I dr.)
U obligaciji, ukoliko nema
poverioca
ili
dužnika
, ili jedna strana izostane,
obligacija ne postoji. Na svakoj od ove dve strane (poverilačkoj ili dužničkoj) može
se naći više lica.
3. PRAVNA PRIRODA OBLIGACIJE
Obligacija je
imovinskopravna
veza. Broj obligacija na jednoj, ili drugoj strani
pravno je irelevantan za njihov pravni položaj. Pravni položaj je definisan samo
kroz činjenicu što se nalaze na aktivnoj ili pasivnoj strani. Jasno je, da je aktivna
strana poverilačka, a pasivna strana dužnička.
Nastanak I prestanak obligacije mogu biti različiti, I uvek se realizuju preko
imovine. Imovina pravnog ili fizičkog lica je ta koja garantuje zaštitu obligacije
4
kroz naknadu štete I povraćaj u pređašnje stanje. U slučaju da dužnik ne ispuni
svoju obavezu ni posle pravosnažne I izvršne sudske odluke, prinudno izvršenje će
biti upravljeno na njegovu imovinu. Dužnikova imovina se smanjuje,a poveriočeva
povećava. Iz toga sledi da se zaštita obligacije svodi na novčani ekvivalent.
Takodje, I tu mogu postojati određenja odstupanja.
Za povredu obligacije postoji sankcija, ostvaruje se kondemnatornim zahtevom,
tj
civilnim obligacijama.
Postoje obligacije koje su samo snabdevene posrednom
sankcijom, to su
naturalne obligacije.
Prava koja spadaju u
imovinska prava
su: stvarno pravo, nasledno pravo I deo
porodičnog prava.
4. RELATIVNA PRIRODA OBLIGACIJE
Relativna priroda obligacije se ogleda u njenom delovanju,
inter partes
, što
znači da ne utiče na treća lica.
Dok, za razliku od obligacija, stvarnog prava deluju prema svima –
erga omnes
.
Osnovna pravna osobina obligacije je njeno relativno dejstvo.Ti izuzeci se odnose
na upis obligacionih prava u javne knjige.
PRIMER: Ukoliko se zakup upiše u knjige, onda njegovo dejstvo više nije
relativnog karaktera, već apsolutnog, tako da bi svaki novi vlasnik morao
dapoštuje prava zakupca sve do isteka zakupa.
Obligaciona prava imaju I dejstvo prema trećim licima, kada su ispunjeni uslovi
za to –
actio Pauliana,
u tom slučaju poverilac može da usmeri svoj zahtev prema
trećem licu, kome je njegov dužnik preneo određeno pravo.
