Jedinstvena monetarna politika Evropske Unije

Uvod

Današnja Evropska unija rezultat je procesa koji je počeo pre više od pola veka, stvaranjem Evropske zajednice za ugalj i čelik. Te dve industrijske grane su u to vreme još uvek davale snagu vojnoj sili, a Robert Schumun, francuski ministar spoljnih poslova, svojom deklaracijom od 9. maja 1950. je lansirao projekat kojim bi „bilo kakav rat između Francuske i Nemačke postao ne samo ne zamisliv, već i fizički nemoguć.“
Na osnovu Ugovora iz Rima 1957. godine, osnovana je Evropska unija (EU), koja je 1968. godine formirala carinsku uniju; veliki uspeh ekonomske inttegracije, s obzirom da se formiranje carinske unije ostvarilo pre predviđenog roka 1970. godine.
Evropska monetarna unija (Evrozona) stupila je na snagu 1999. godine, za dvanaest država članica EU, a evro je zamenio nacionalne valute 2002. godine. Monetarna politika je od centralnog značaja za ukupnu ekonomsku strategiju ekonomske i monetarne unije (EMU) zbog kontrole koju ima nad novčanom masom. Kontrola stope inflacije doprinosi stavranju uslova neophodnih za trajan ekonomski rast. Ugovor iz Mastrihta gotovo u celini odnosi se na EMU, zatošto je integracija monetarnih politika u EU neophodna ne samo za stabilnost deviznih kurseva i cena, platnih bilansa i investicionih odluka, već i za zaštitu već ostvarenog nivoa integracije, kao i za motivaciju za daljom integracijom u budućnosti.

Značaj monetarne komponenete u funkcionisanju tržišnih privreda

Značaj monetarne komponente za nesmetano funkcionisanje tržišnih ekonomija je veliki. To je i razumljivo kada se ima u vidu činjenica da se priroda monetarnih agregata menja izuzetnom dinamikom, s jedne, kao i da se i sam karakter savremenih privrednih sistema neprekidno transformiše, s druge strane. Ogroman broj relacija postoji između pojedinih monetarnih agregata i realnih makroekonomskih veličina. Sasvim je logično da elementrno razumevanje međuodnosa monetarnih i realnih ekonomskih veličina podrazumeva analizu delovanja ponude novca na proizvodnju, ali i na mnoge druge makrovarijable kao što su zaposlenost, investicije, opšti nivo cena, nivo štednje, veličina eksternih efekata, karakter platnobilansnih pozicija. Usresređujući pažnju na pitanja koja su povezana sa prirodom delovanja monetarnih varijabli na dinamiku privrednog rasta, zapaža se da ekonomska teorija i posebno njen veoma razvijen segment koji se odnosi na monetarnu ekonomiju, na krajnje različit način objašnjava suštinu i način delovanja monetarne komponente na ključne makroekonomske varijable: nacionalni dohodak, stopu privrednog rasta, likvidnost privrede u celini, platni bilans i slično. Svojom aktivnošću se nameće pitanje načina na koji regulisanje količine u opticaju utiče na razvojnu dinamiku tržišnih privreda.
Na osnovu elementarnog poznavanja savremene ekonomske misli, može se zaključiti da upravljanje novcem predstavlja veoma važnu komponentu ekonomske politike. Pitanja u vezi moguće promene ponude novca kao multiplikovane monetarne baze i njihovog uticaja na proces aktiviranja raspoloživih proizvodnih resursa spadaju među složenije probleme u modernoj ekonomskoj teoriji. U zemlji razvijenog tržišta centralna banka je apsolutno nezavisna u vođenju monetarne politike. Tri osnovna elementa putem kojih ona kontroliše količinu novca u opticaju su:

• Operacije na otvorenom tržištu,
• Promena stope obaveznih rezervi i
• Promena diskontne stope.

Operacije na otvorenom tržištu podrazumevaju količinu i prodaju vrednosnih papira od strane centralne banke. Kada centralna banka želi da poveća ponudu novca onda ona kupuje vrednosne papire na otvorenom tržištu. Operacijama na otvorenom tržištu direktno se utiče na visinu kamatne stope. Naime, kupovinom obaveznica na otvorenom tržištu od strane centralne banke ne povećava se samo ponuda novca već se povećavaju cene obaveznica, a smanjuje se kamatna stopa. Prodajom obaveznica na otvorenom tržištu od strane centralne banke, međutim, smanjuje se ponuda novca i cena obaveznica, a istovremeno se povećava kamatna stopa. Po mnogim ekonomistima, daleko najznačajniji instrument delovanja centralne banke na ponudu novca je promena stope obaveznih rezervi. Povećanjem stope obaveznih rezervi realizuje se restriktivna monetarna politika, i obrnuto. Kada centralna banka uvećava diskontnu stopu dolazi do realizacije restriktivne monetarne politike, a u slučaju da centralna banka snižava visinu diskontne stope ostvaruje se koncept ekspanzivne monetarne politike. Važnost ova tri pomenuta instrumenta ogleda se u njihovom potencijalnom i realnom uticaju na ubrzanje, odnosno usporenje stope privrednog rasta.

Stavovi najznačajnijih škola po pitanju uloge novca u privredu

Uticaj monetrane politike na oblikovanje realnih ekonomskih tokova ogleda se u njihovom potencijalnom delovanju na način upotrebe pojedinih razvojnih faktora. Delovanje monetarne politike na ubrzanje razvojne dinamike se može analizirati na osnovu njenog uticaja na rast realnih investicija. Klasična ekonomska misao je u potpunosti prenebregovala mogući značaj novca u oblikovanju realnih ekonomskih tokova. Novac po klasičarima je naturalni faktor u odnosu na realne makroveličine. Po njiam, novac ne utiče na činioce koji određuju ravnotežu na tržištu dobara, odnosno novac ne deluje na ravnotežu u realnom sektoru ekonomije. Novac je indiferentan, neutralan element u odnosu na realne veličine. Centralno pitanje koje se pri tom nameće je kako organizovati monetarni sistem da bi novac funkcionisao kao efikasno sredstvo razmene.
Klasična ekonomska nauka na novac u privredi gleda kao na egzogenu varijablu, odnosno ne istražuje mogući značaj novca na dinamiziranje razvojne perfomanse. Logična teorijska reperkusija ovakvog opredeljenja je da ne treba korelirati novčanu, odnosno monetarnu aktivnost sa dinamikom privrednog rasta. Stav klasične teorije da količina novca deluje na opšti nivo cena, ali da ne utiče na relativne cene i realna kretanja postao je poznat pod nazivom „ klasična dihotomija“. Privreda je rastavljena na dva sektora – realni sektor koji determiniše proizvodnju, zaposlenost i sve realne veličine i u kojoj novac ima samo prolaznu ulogu; i monetarni sektor koji određuje sve nominalne veličine i opšti nivo cena. Dva sektora su potpuno odvojena na dugi rok. Upravo takav pristup je do toga da novac bude označen kao „veo“, odnosno da bude neutralan u svom delovanju na realna privredna kretanja.
Uticaj monetarnog faktora na kretanje realnog bruto domaćeg proizvoda kejnsijanska teorija je svodila na tumačenja uticaja varijacija kamatnih stopa na investicije i zaposlenost. Kejnsijanska teorija ide ka integraciji realnog i monetarnog sektora, što se može označiti značajnom inovacijom u analizi uticaja monetarnog faktora na oblikovanje realnih ekonomskih tokova. U kejnsijanskoj analizi monetarna komponenta posmatra se kao imovina. U makroekonomskoj teoriji, međutim, redovno se pojaljuje pitanje načina na koji stopa rasta novčane ponude i stopa inflacije mogu uticati na privredni rast u dugom roku. Ovako definisano pitanje istovremeno znači eksplicitno postavljen problem u smislu da li je monetarni faktor dinamički posmatran neutralan ili nije. I nadalje, kako različite stope ponude novca utiču na ravnotežu vrednosti reačnih makroekonomskih varijabli u dugom roku?
Rast količine novca na finansijskom tržištu dovodi do opadanja kamatne stope. Snižavanje cene novca stimulativno deluje na investicionu aktivnost. Dalja logika kejnsijanske ekonomske teorije je da rast investicija mehanizmom multiplikatora utiče realativno intenzivnije na uvećanje proizvodnje. Porast, nacionanog dohotka podrazumeva i uvećanje štednje, što dovodi do uspostavljanja novog ravnotežnog stanja u privredi, ali sada na višem nivou nacionalnog dohotka.
Nakon uvećanja ponude novca u dogledno vreme mora se prekinuti sa takvom politikom, jer u protivnom slučaju, neće doći do povećanja stope privrednog rasta, već jedino do uvećanja opšteg nivoa cena. Kada ekonomski subjekti na osnovu raspoloživih informacija o stanju na tržištu predvide rast količine novca u opticaju, oni će po teoriji racionalnih očekivanja svoje aktivnosti prilagoditi takvom stanju, pa u privredi neće doći do ubrzanja stope privrednog rasta. Ali dolazi do ispoljavanja inflacije kao važnog problema u funkcionisanju modernih privreda. Svi pokušaju da se na dugi rok ekspanzivnom monetarnom politikom obezbedi ubrzanje performanse neminovno vode inflaciji.